Cilju opozicionih prvaka, da se udruže zbog smjenjivanja Aleksandra Vučića, ne može se ništa prigovoriti. Ali motivaciji koja stoji iza tog cilja – može. Itekako!
Piše: Tomislav Marković
Ujedinjavanje opozicije u jedan blok s namerom rušenja Aleksandra Vučića svakako bi bila dobra vest, samo da nije ideje oko koje su se okupili. A ideja vodilja opozicije udružene u Savez za Srbiju biće odbrana Kosova. Stožer opozicionog bloka u nastajanju je Dragan Đilas, nekadašnji lider Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda, koji pregovara s brojnim opozicionim partijama oko formiranja udruženja koje bi bilo “više od koalicije, a manje od partije”.
U Savezu za Srbiju trebalo bi da se nađe ideološki šarolika grupa partija: Narodna stranka Vuka Jeremića, Levica Srbije Borka Stefanovića, Demokratska stranka, sindikat Sloga, Pokret za preokret, Zajedno za Srbiju, Zdrava Srbija Milana Stamatovića, a verovatno i desno orijentisane stranke poput Dveri i Demokratske stranke Srbije.
Uslov Narodne stranke, Dveri i DSS-a za ulazak u savez je da se zamrzne konflikt s Kosovom i rešavanje problema ostavi za neka buduća vremena, te da se Vučiću ne dozvoli priznavanje nezavisnosti države koja je već odavno nezavisna. Ovaj samoubilački program koji sebi tepa da je patriotski lako bi mogao da postane okosnica opozicionog Saveza za Srbiju.
Stav navedenih nacionalističkih partija nimalo ne iznenađuje. Vuk Jeremić je svoj mandat ministra spoljnih poslova protraćio na uzaludnu odbranu Kosova, DSS je u doba Vojislava Koštunice branio Kosovo na sve načine, čak i organizovanjem mitinga koji se pretvorio u razbijanje Beograda i paljenje ambasada – uz prećutni pristanak policije, a lider Dveri Boško Obradović se svojevremeno proslavio tako što je na sednicu Skupštine Srbije doneo kamen sa Kosova i recitovao Đuru Jakšića: “I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć’ suncu dere kroz oblak…”
Ali, kad lider Levice Srbije Borko Stefanović počne da nalazi zajednički imenitelj s ekstremnim desničarima, pa kaže da njegova partija sa DSS-om i Dverima deli “zajednički stav da Kosovo kao nezavisnu državu ne treba priznati, zato što bi priznanjem nezavisnosti Kosova Srbija izgubila prerogative sopstvene državnosti, postali bismo zemlja koja se jedina dobrovoljno odrekla dela svoje teritorije” – onda je jasno da je Bog opozicionom savezu rekao laku noć.
Stavljanjem uloga na Kosovo, udružena opozicija je sebe unapred osudila na propast. Ne može se politički uspeh postići odbranom propalih projekata i šibanjem mrtvog konja, već stvaranjem istinske alternative koja će građanima ponuditi nešto bolje. Više demokratije, vladavine prava, dobrosusedskih odnosa i ekonomskog razvoja; manje nacionalističkih floskula i konflikata s komšijama. Ukratko: više Evrope, manje Kosova.
