Supruga i najbliža saradnica Slobodana Miloševića osuđena je zbog podstrekavanja na nezakonitu dodjelu stana dadilji svog unuka. Ništa rat, ništa zločini, mučenja i razaranja

Piše: Tomislav Marković

Ko kaže da u Srbiji pravdu ne treba tražiti na sudu? Da je sa srpskim pravosuđem sve u najboljem redu potvrđuje i prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu Mirjani Marković. Supruga Slobodana Miloševića i nekadašnja predsednica Jugoslovenske levice osuđena je na godinu dana zatvora zbog stravičnog zločina – podstrekavanja na nezakonitu dodelu stana Iloni Pešić, dadilji njenog unuka. Marković će otići na izdržavanje dosuđene kazne čim postane dostupna organima gonjenja, što će se desiti na Sveti Nikad, a možda ni tad.

Mirjana Marković već je godinama u bekstvu od zakona; za njom je 2005. godine raspisana međunarodna poternica, ali bez većih rezultata. U međuvremenu se redovno oglašavala po srpskim medijima iz Rusije, objavila je i memoare za Večernje novosti, ali srpskim vlastima ne pada na pamet da zatraže njeno izručenje. Izgleda da premijerka i ministri ne prate najpomnije štampu i izdavačku delatnost.

Proces protiv Mirjane Marković i drugih funkcionera SPS-a i JUL-a trajao je kratko, jedva 15 godina, što dovoljno svedoči o efikasnosti srpskog pravosuđa. Pored nje, osuđena je i bivša generalna sekretarka Vlade Srbije Živka Knežević – na godinu i po dana zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja, a nekadašnji direktor Društva za iznajmljivanje nekretnina Miloš Lončar na godinu dana zatvora. U istom procesu optužen je i Danilo Pantović, ali je njegov postupak izdvojen, jer obnaša funkciju ambasadora Srbije na Kubi. Optužen je i nekadašnji šef Državne bezbednosti Jovica Stanišić, ali je postupak protiv njega prekinut, jer mu se sudi za ratne zločine u Hagu.

U prilog sudskim institucijama govori i to što je ovo jedini proces koji se ikada u Srbiji vodio protiv Mirjane Marković. Nikome nije palo na pamet da je optuži za neki drugi krimen. To što je njena partija od osnivanja 1994. godine bila u koaliciji sa strankom njenog muža, to što je aktivno učestvovala u pljački i razaranju zemlje, u pokretanju ratova i udruženom zločinačkom poduhvatu – izgleda da pravosuđe ne posmatra kao ogrešenje o zakon. Osuditi najbližu Miloševićevu saradnicu zbog nekog stana isto je kao osuditi Čarlsa Mensona za krađu čokoladice iz supermarketa. Da parafraziram slogan izdavača Mirjane Marković: to može samo srpsko pravosuđe!