Smeh pod vešalima

Revolucija u Srbiji se nameće kao jedina solucija, kaže u intervjuu za Valter Rade Radovanović, autor više od hiljadu radijskih i televizijskih emisija, koji je kao novinar i urednik radio, između ostalih, u Radio Beogradu, Radio Slobodnoj Evropi, te bio dopisnik i kolumnista DW, Al Jazeere… Javnosti je poznat i kao jedan je od osnivača i urednika lista Danas.

Njegovo iskustvo sa borbom protiv nedemokratskih režima u Srbiji je ogromno, što kao novinara, dramskog pisca, što kao direktnog učesnika na ulici. Za svog života svedočio je usponu i padu Slobodana Miloševića, koga u romanu Smeh pod vešalima naziva Vođom.

Tu opisuje kako je Vođa doveo do NATO bombardovanja SRJ, ali i kakvu je ulogu imao tadašnji ministar informisanja, što je bila uloga Aleksandra Vučića, danas novog Vođe koji danas nema toliko “neprijatelja” van granica Srbije. Onaj prvi Vođa ih je sveo na unutrašnje granice, a ovo je drugog Vođe presudna bitka – bitka protiv “svojih”. Kako bi ta bitka mogla izgledati – pokazala je policija u nedelju uveče kad su nasilno ugušili protest, a nakon što su pojedini predstavnici opozicije probali ući u zgradu koja simboliše vlast u Beogradu.

Da li vas je iznenadio onaj “momenat” nasilja i scene kakve smo već viđali po Beogradu?

RADOVANOVIĆ: Nema poteza vrhovnog poglavara zemlje Srbije, predsednika Aleksandra Vučića, koji me može iznenaditi, premda ima nekih novotarija u njegovim nedavnim nastupima. Nema iznenađenja zato što sam već duže od 50 godina u nekim dešavanjima u ovoj Srbiji. Ovo što je sada počelo dešavati i što će se dešavati bih mogao da nazovem kao presudnu bitku Vučića, uz pomoć ruskih snaga u Srbiji, za priznavanje nameštenih, falsifikovanih i pokradenih izbora od 17. decembra 2023.

Sa druge strane, koliko su iznenađujući potezi opozicije, koja je poprilično razjedinjena inače, a ni u ovim akcijama ne odaju neku koordinaciju? Mislim na štrajk glađu, pokušaj upada u prostorije grada Beograda.

RADOVANOVIĆ: Znam ljude, imam prijatelje unutar koalicije koja se zove “Srbija protiv nasilja” i nekim od njih sam, imajući u vidu i to svoje iskustvo, skretao pažnju da se mora misliti bar jedan, dva, tri koraka unapred, da se mora anticipirati, da se moraju predviđati neki koraci, da moraju imati nekakav plan. To što se dešavalo tu noć, taj pokušaj upada mi je bio iznenađujući. Nisam ni pretpostavljao. Očekivao sam da će prvo da rade na omasovljenju samog protesta da bude što je moguće više ljudi na ulicama i trgovima i da se tako dalje eskalira i proširi na što je moguće više mesta i gradova u Srbiji. Sve je ovde privatizovano od strane Aleksandra Vučića. Sve je pokradeno, od najmanjeg mesta u Srbiji, do završnog izbornog mesta u Beogradu, i to treba dokazati. Sad već ima čitava skala dokaznog materijala kako se to radilo, ali treba dokazati da su u tome učestvovale hiljade ljudi, mislim na sve one silne službenike u policiji, u opštinskim upravama, policajce, koji su morali da učestvuju u falsifikovanju, npr, činjenica da ljudi iz severnoistočnog dela Bosne i Hercegovine, koju oni koji tamo žive zovu Republika Srpska, da imaju prebivalište u Beogradu, u Novom Sadu, Subotici itd.

Koliko znam, čovek može imati prebivalište gde ostvaruje svoju egzistenciju, gde plaća porez, što je jako bitna činjenica za države koja su normalne i civilizirane. Ovo je bilo toliko masovno ali nije primećeno, i niko iz opozicije nije preduzimao ništa konkretno da se zbog toga, tih falsifikata, tih krivičnih dela ospore izbori i čitav izborni proces kao takav.

Zvanično, ova država ima i Kosovo i Metohiju u svom sastavu, i kao takva, ona ima svoje građane koji su albanske nacionalnosti, koji žive na Kosovu a kojih je oko 1,8 miliona i oni zvanično imaju biračko pravo u zemlji Srbiji. To što se na Kosovu već duže od četvrt veka ne održavaju nikakvi srpski izbori nije dovelo u pitanje, niti je nekome iz raznih dosadašnjih garnitura vlasti koji su bili u Srbiji, dalo ideju, inicijativu, da izmene taj generalni birački spisak koji važi u Srbiji. Dakle, na generalnom spisku Republike Srbije nalazi se ko zna koliko stotina hiljada Albanaca, potencijalnih birača.

Zašto je to bitno? Vlast uporno dokazuje kako ukupan broj birača na biračkom spisku Srbije uopšte nije izmenjen. To je samo neznatno, ne znam koliko, 20.000, 30.000 ljudi iz BiH, iz Republike Srpske, kako nam kažu, prešlo, došlo u Srbiju i oni imaju biračko parvo, itd. Radi se o masovnoj manipulaciji, jer nisu brisali ljude sa Kosova, sa tog generalnog biračkog spiska, ali ih brišu sukcesivno kako bi uvodili nove birače iz BiH, Crne Gore… Dakle, umesto Albanaca sa Kosova na njihova mesta su upisivani neki drugi ljudi, od kojih je nekoliko desetina hiljada njih glasalo 17. decembra po celoj Srbiji, pa i u Beogradu. I tu je bilo zaista tužnih scena, da ljudi kojima je neko dao prebivalište, koji imaju svoja dokumenta, pasoše, lične karte, izgledaju izgubljeni i jadni, ne znajući kuda to treba da odu, odnosno gde žive i gde stanuju.

Opozicija još uvijek nije izašla sa argumentima i pitanjima o tome koliko je Albanaca sa Kosova brisano sa spiskova i šta se dešava sa tim brojevima. I da završim u vezi sa ovim spiskom. Prema prošlogodišnjem popisu stanovništva, u zemlji Srbiji, bez Kosova i Metohije, ima oko 6,7 miliona stanovnika. Birački spisak države Srbije ima 6,5 miliona. Nijedan diktator u svetu nema te pogodnosti i te veštine kao Aleksandar Vučić. I zato kažem da je on u odlučujućoj fazi da odbrani ove rezultate. I tu smo gde smo. Demonstracije i nemiri su počeli. Više puta sam govorio na javnim skupovima da je revolucija jedina solucija.

Da li, u bilo kojim okolnostima, verujete da postoji mogućnost da se vlast Aleksandra Vučića smeni regularnim izborima?

RADOVANOVIĆ: Revolucija je potpuno regularna ako regularnih izbora nema. Ako uspostavljaju svoje zakone – braniće svoje interese. Onda je prirodno i ljudsko pravo, pa i obaveza svakog čoveka koji drži do svog dostojanstva, pravo na pobunu. To je imperativ vremena i trenutka u kojem žive ljudi u Srbiji.

U vašem romanu “Smeh pod vešalima” opisujete kako je to bilo živeti u vreme vladavine Slobodana Miloševića, sa akcentom na kraj 90-ih, na rat i zločine koji su činjeni na Kosovu, na period NATO bombardovanja.  Nakon svega, roman završavate rečima: “Smeh pod vešalima se nastavlja”. Da li je ovo nastavak?

RADOVANOVIĆ: Da. Ovo je jedan vid nastavka mog romana u kom se bavim Kosovom unutar Srbije, Kosovom unutar Miloševićevog, a i Vučićevog projekta, koji se zvao velika Srbija. Još uvek imamo razne efekte i odraze te velike srpske, patriotske, precizno rečeno, nacional-socijalističke ideje, ideje o velikoj Srbiji koja je prouzrokovala 160.000-170.000 mrtvih na prostoru bivše Jugoslavije, a na samom Kosovu 13.530. Bitno Moglo bi se onda reći da se zlo vratilo kući nakon Hrvatske, BiH, Kosova…?

RADOVANOVIĆ: Moglo bi se reći i tako. U maju je 19 ljudi, od čega najviše dece, pobijeno u 48 sati. Ne mogu se ubijati deca u Vukovaru, pa potom 102 deteta u Prijedoru, pa potom 1.600 i još koje dete u Sarajevu tokom gotovo četvrogodišnje opsade, pa potom deca u Srebrenici, pa potom deca na Kosovu…Ne može se to tako nekažnjeno ubijati a da ti se to ne vrati. To što se stručno zove PTSP ima svoja vrlo konkretna ispoljavanja, manje-više u skoro svakoj porodici u Srbiji. A tu nam je i uzročnik nasilja, onaj koji na nasilju opstaje, a on se zove Aleksandar Vučić, koji je ujedno i jedan od glavnih junaka u mojoj knjizi. Ti i takvi nasiljem kompenzuju svoje razne inferiornosti, komplekse i razne traume. Oni drugačije ne mogu, oni emituju i produkuju nasilje, a to nasilje ima za posledice i mrtvu decu. Strašno je, ali mislim da će biti još mrtve dece po Srbiji.

U nekom trenutku ova vlast će biti prošlost. Šta s ovim i ovoliko podeljenim društvom nakon toga? U samom romanu, nakon pada Miloševića i preuzimanja vlasti pitate Zorana Đinđića, a kad ste videli sa kim je sastavljena vlada, nosi li pancir? Kao da Milošević jeste pao, ali ne i njegovi ljudi?

RADOVANOVIĆ: Da, Srbija je izuzetno podeljeno društvo, mnogi su razlozi za to, ali osnovni je režim Aleksandra Vučića. Ovaj režim je Srbiju, srpsko društvo, podelio još više, čak uspešnije nego režim Slobodana Miloševića. Podelio ga je na nekoliko načina, od kojih je taj medijski način, čini mi se, najefikasniji, najbitniji. Aleksandar Vučić kontroliše, ja mislim, malo više od 95% postojećih medija u Srbiji. Dok se dešavalo ono nasilje policije, išla je jedna paralelna stvarnost, pre svega na legendarnom TV Pinku, koji je privatni posed jednog čoveka i vlasništvo, ali i koji je servis za manipulacije i laži, kakve su potrebne Aleksandru Vučiću i njegovom aparatu, gde je pučanstvo Srbije predstavljeno da su huligani, kriminalci, razbijači Srbije, oni koji hoće da otmu izbornu volju građana Srbije. Tu on desetak puta poručuje da se on ne plaši. To poručuje narodu, kao i da će institucije raditi svoj posao, da će biti pohapšeni svi i da će još biti hapšenje. Dakle, on preti, preti, preti. Ponavljaće se slične situacije i sad moram da brinem za moje unuke koji su na ulicama da ih ne prebiju, ne polome ruke, noge, kičme, itd.

Očekujem da i Aleksandar Vučić pozove i organizuje spontani protest podrške i da povede najniže socijalne slojeve, ljude koji jedva sastavljaju kraj s krajem, pa da im vladar da po jednu crvenu i sendvič kako bi iskazali ljubav prema vođi.

je reći da je više od 80 % ubijenih Albanci, oko 16% su Srbi, a ubijani su i ljudi drugih nacionalnosti. A pre njih imali smo genocide u Srebrenici, Prijedoru, itd. Ja se nadam da sad gledamo finale te “oslobodilačke” borbe srpskih nacoša, nacionalista, nacista, fašista i drugih, za veliku Srbiju. Samo se borba prebacila u Srbiju. Srbija je podeljena država, podeljeno društvo, više nego Bosni i Hercegovina, i zato imamo sve ovo što se dešava i zato se “smeh pod vešalima nastavlja.” (Dejan Kožul, Rade Radovanović, Valter portal)

KNJIGA O ZELENSKOM: Izgledao je kao hodajući leš

Novinar magazina Time Sajmon Shuster opisao je u novoj knjizi asketski život tima ukrajinskog predsjednika Volodimira Zelenskog u bunkeru u ranim danima sveobuhvatne invazije Rusije.

Odlomke iz knjige o Zelenskom objavio je The Telegraph.

Shuster ističe da je u proljeće 2022. godine, 55. dana pune ruske agresije, Zelenski pitao kada planira da završi svoju knjigu o njemu. Shuster je odgovorio da želi da zabilježi prvu godinu rata, a zatim da objavi knjigu.

“Mislite da rat neće biti gotov za godinu dana”, upitao je Zelenski.

Shuster je objasnio kako je rat promijenio Zelenskog “i to ne sasvim na bolje”.

Shuster je rekao da su mu Zelenski i njegov tim dozvolili da provede dosta vremena u kancelariji ukrajinskog predsjednika tokom prve godine ruske agresije.

“Ponekad je bilo skoro normalno uprkos sirenama za vazdušni napad. Zbijali smo šale, pili kafu, ali to je bilo i vrijeme iscrpljenosti i straha”, napisao je novinar.

Dodao je da su noći bile najteže za Zelenskog. Njegov krevet je bio jedva dovoljno širok da se okreće, zujanje njegovog telefona rijetko je prestajalo.

“Tih prvih dana sve bih probudio. Nisam imao pravo na spavanje dok nisam znao koji dijelovi zemlje su pogođeni”, rekao je Zelenski novinaru.

Već u 4:50 ujutro Zelenski bi tražio ažuriranje. Niko se nije predao očaju tokom te rane faze. Ali na kraju su se svi srušili.

Nije bilo mnogo hrane. Na sastancima su se prenosili slatkiši, a u zajedničkoj kuhinji bilo je konzervirano meso sa starim hljebom. Jedan ministar je rekao Shusteru da je preživio danima na čokoladi.

Lice Zelenskog je postalo žućkasto. Žalio se na nedostatak sunčeve svjetlosti i svježeg zraka. Neki od njegovih zaposlenih su se zabrinuli. Njegov pravni pomoćnik prisjeća se da je podsjećao na hodajući leš.

“Živa osoba ne može tako izgledati”, rekao je.

Kao što Shuster napominje, život u bunkeru se na kraju pretvorio u rutinu. Jutarnja videokonferencija pomaknuta je na 07:00, dajući predsjedniku dovoljno vremena za doručak, “uvijek, pečena jaja”. Osoblje je servirano toplom hranom: kobasicama, knedlama od krompira i gulašom.

“Zelenski i njegov tim zadržali su zalihe alkohola čak i nakon što je vlada zabranila njegovu prodaju, a on bi povremeno točio vinom pomoćnike koji su mu se pridružili na obroku. Bilo je tu i bučica i bench press koje je Zelenski navikao da koristi , često noću. Kasnije su postavili sto za ping-pong. Malo ko je mogao da ga pobjedi”, piše u knjizi.

Ponekad bi Zelenski pozvao svoje osoblje da pogleda film, često najnoviju ponudu iz Holivuda. Zelenski više nije mogao gledati komedije iz sovjetskog doba.

“Oni me revoltiraju”, rekao je.

Shuster je opisao kako su saradnici ukrajinskog predsjednika često zvali Volodija (kolokvijalni oblik imena Volodimir) i ostali bi sjediti kad bi on ušao u sobu. Kasnije su ga formalno oslovljavali sa Volodimir Oleksandrovič.

Shuster je primjetio da je Zelenski nedjeljama umanjivao rizik od ruske invazije i odbio je savjet vojne komande da se utvrdi granica.

Dan kad je agresija počela neki vladini zvaničnici su se spakovali i pobjegli, a većina bjegunaca je bila iz Službe sigurnosti Ukrajine.

Nekoliko evropskih lidera ponudilo je pomoć Zelenskom da pobjegne, ali on je takve ponude smatrao “malo uvredljivim”, stoji u knjizi.

“Umorio sam se od ovoga”, naglasio je Zelenski kasnije.

U knjizi se također kaže da je Zelenski bio “bljed i umoran i nije imao mnogo vjere u saveznike da će ga spasiti, a pesimizam se pojavio”.

“Ovo je možda posljednji put da me vidite živog”, rekao je Zelenski Evropljanima.

Umjesto da traži spas, on je tražio da odgovore na pitanje koje je Ukrajina postavljala decenijama: da li će Ukrajini ikada biti dozvoljeno da se pridruži Evropskoj uniji?

Novinar se prisjetio i trenutka kada je pozvan na put sa Zelenskim u upravo oslobođeni Herson. Predsjednikovo obezbjeđenje se protivilo putovanju.

“Oni su bili 100 posto protiv toga. S moje strane, to je pomalo nepromišljeno”, rekao je Zelenski novinaru.

Na pitanje zašto ide, Zelenski je odgovorio: “To su ljudi. Devet mjeseci su pod okupacijom. Da, imali su dva dana euforije. Uskoro će pasti u depresiju.”

Shuster se također prisjeća da je vidio Zelenskog nekoliko dana prije Božića 2022. u Washingtonu, tokom njegovog prvog putovanja u inostranstvo od invazije. Novinar je nakratko vidio predsjednika dok je žurio kroz Kapitol.

“Njegov je hod izgledao olovno, fiksiran u ramenima, poput buldoga koji je krenuo u borbu. Rat se nije završio, ni blizu. Ali čovjek u njegovom središtu završio je svoju transformaciju u ratnog lidera”, piše on. (Klix)

UN: Stotine miliona ljudi mogu postati ‘klimatski migranti’

Stotine miliona ljudi su u opasnosti da postanu “klimatski migranti” ako svijet ne poduzme potrebne mjere, upozorila je čelnica Međunarodne organizacije za migracije (IOM) Amy Pope.

“UNFCCC [Okvirna konvencija Ujedinjenih naroda o klimatskim promjenama] upozorava da 300 miliona ljudi živi u zajednicama koje su izuzetno klimatski osjetljive”, rekla je nakon IOM-ovog Međunarodnog dijaloga o migracijama u Ženevi.

“To znači da ako ne poduzmete mjere, stotine miliona ljudi su u opasnosti od raseljavanja.”

Broj ugroženih zavisi od zvaničnika

“Stvarni broj onih koji će postati klimatski migranti nije još poznat”, rekla je Pope.

Dodala je da ta brojka “zavisi o postupcima zvaničnika, vlada, kompanija i drugih sektora da smanje misije i kreiraju održivija rješenja”.

Naglasila je da su efekti klimatskih promjena na ljudsku mobilnost među njena tri glavna prioriteta kao nove šefice IOM-a. (Al Jazeera)