Srbijanski ministar odbrane nedavno je primio najviše priznanje Kluba generala i admirala. Tim je povodom ponovo dao izjavu koja će se pamtiti

Piše: Tomislav Marković

Dobro čini i dobru se nadaj. Ova narodna poslovica bila bi najprecizniji rezime vesti od pre nekoliko dana koja veli da je ministar odbrane Aleksandar Vulin na Svečanoj sednici Kluba generala i admirala Srbije od dotične institucije dobio najviše priznanje – Medalju srpskih generala. Klub generala i admirala Srbije inače okuplja penzionisane generale i admirale, što i sama reč kaže, pogotovo one koji ni u mirovini ne miruju.

“Priznanje dolazi od ljudi koji su od naše vojske u najtežim vremenima napravili ime za ugled”, pohvalio je dodeljivače medalje Vulin, po sistemu “ja tebi serdare, ti meni vojvodo”. Njegove reči dobijaju specifičnu težinu ako znamo da se na funkciji sekretara Izvršnog odbora Kluba generala i admirala nalazi Vinko Pandurević, osuđeni ratni zločinac, koji je bio komandant Zvorničke brigade u okviru Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske i učestvovao u napadu na Srebrenicu u julu 1995. godine. Haški tribunal ga je osudio na 13 godina zatvora, koje je Pandurović već odslužio, da bi se potom vratio u Srbiju i nastavio s redovnim aktivnostima, od učešća u unutrašnjem dijalogu o Kosovu do dodele odlikovanja ministrima. Zaista “ime za ugled”, lepo kaže ministar.

Pokazalo se da Aleksandar Vulin ne čini uzalud sve što je u njegovoj moći da rehabilituje oficire Vojske Srbije koji su se istakli u službi vršenjem ratnih zločina. Kad god je u prilici, a prilike mu se nekako baš često nameste, Vulin naglašava da je Srbija ponosna na svoje ubice među generalima, a nekima od njih je omogućio i da postanu predavači na Vojnoj akademiji. Tako je Vladimir Lazarević, general osuđen za zločine na Kosovu, koje je čak i priznao, postao profesor mladih generacija oficira, kojima predaje upravo o vojnim operacijama kojima je rukovodio na Kosovu i koje su ga odvele na robiju.

Svoj odnos prema osuđenim ubicama iz oficirskog kadra Vulin je lakonski sažeo: “Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa.” A kad je već ministar ponosan na zločince, makar i tiho, red je da mu se zločinci oduže, bar jednom medaljom. Svaka nagrada veseli čoveka, pogotovo kad dolazi od ljudi koji nisu prezali ni od pokolja, samo da bi srpskoj vojsci stvorili “ime za ugled”. Kao što reče sam Vulin: “Priznanje vredi onoliko koliko vredi onaj koji ga dodeljuje.” U ovom slučaju, ta vrednost se meri hiljadama ljudskih života.