Javno iznošenje stavova ima svoje dobre i loše strane. Koje kritike su najčešće?

Na društvene mreže nisam došao dobrovoljno, na to sam bio „primoran“. Blogove sam počeo pisati kada su me drugi nagovorili na to, a naloge na Fejsbuku i Tviteru su mi otvorili drugi. Sada me mole da prestanem da pišem. Naravno, javno iznošenje sopstvenih stavova ima svoje i dobre i loše strane. Dobra strana je da te neki ljudi hvale, prepoznaju, plaćaju pića, novinari zovu, ambasadori pitaju za mišljenje, ali istovremeno mnoge ljude razočarate i naljutite.

Kada objavljujete tekstove, statuse i tvitove na portalima i društvenim mrežama, morate da budete svjesni da ćete veoma brzo dobiti povratnu informaciju o tome šta i kako pišete. Kao što kaže Tolstoj: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“, tako vam je i s pohvalama i kritikama. Meni su pohvale, lajkovi i fejvovi dragi, a kome nisu, dižu ego u nebesa, ali su kritike mnogo korisnije jer na njima se učite i usavršavate.

Pošto imam prilično veliko iskustvo u kritikama na račun svog pisanja, pokušaću da vam predočim različite strategije koje moji neistomišljenici koriste kada komentarišu moje tekstove.

1. Opišite fizičke osobine

Fizičke osobine su veoma zahvalne za komentarisanje autorovog teksta jer ulažete minimalni napor, a postižete maksimalni efekat kod njegovih oponenata na mreži. Ipak, treba biti pažljiv, nedostaci koje naglašavate ne smiju biti veliki, jer onda to izrugivanje postaje kontraproduktivno. Nazvati nekoga glavonjom, obrvanom, nosonjom, klempom, frljavim, ćopavim… vraća nas tradiciji, dok istovremeno uveseljava vaše istomišljenike, tako da odmah zaborave šta su pročitali ili su željeli da pročitaju. Recimo, kod mene su prisutni frizeri, oni stalno govore da se trebam počešljati, i dermatolozi, to su oni kojima smetaju moji madeži. Prije neki dan sam pročitao izjavu jedne žene da se plaši proći pored mene u gradu, koliko sam gadan.

2. Psihičke osobine

Psihičke osobine su mnogo zahvalnije za dezavuisanje protivnika od fizičkih, jer ih u većoj ili manjoj mjeri svi imamo i teško ih je opovrgnuti. Vaši oponenti, kada nemaju šta da vam smisleno odgovore, obično besplatno urade vaš psihološki profil. Jedan od mojih oponenata na kojeg sam slučajno naletio na netu za potrebe svoje kolumne konsultovao je i stručnjake koji su mu objasnili da imam narcistički poremećaj ličnosti i da sam zbog toga uvijek željan pažnje, što me tjera da pišem gluposti, a sve to zbog nesretnog djetinjstva, tj. neadekvatnog odnosa s roditeljima. Naravno, ima tu i kompleksa niže i više vrijednosti, egzibicionizma i autošovinizma, ali je interesantno da kada vas etiketiraju kao psihički oboljelog i neuračunljivog,  prijedlozi za liječenje koji slijede prilično su srednjovjekovni. Naravno, često vam pripišu da pišete ophrvani emocijama, tj. u afektu, što je svakako loše po vas, tekst i pokazuje koliko su vas stavovi protivnika povrijedili i uznemirili.

3. Propitajte njegovo seksualno opredjeljenje

Na našim prostorima nije važno šta pišete, ako ste peder. Etiketa peder, i nešto manje lezbijka, sasvim je dovoljna da se formira stav o vama i vašem tekstu, a da ga i ne pročitaju. Pederi su bolesnici koji imaju bolesne stavove, a samim tim sve što napišu je loše. Nekada nije dovoljno da nekoga nazovete pederom, dovoljno je da kažete da se druži s njima  ili prima pare od njih i završili ste posao. Nakon toga „peder“ može pisati i pričati šta hoće i koliko hoće – njegov autoritet je otišao u minus beskonačno. O mojim pederskim sklonostima posebno se piše u komentarima na portalu Vijesti.ba, i to donekle ima efekta, jer su neki počeli da me pravdaju i brane.

Ako ni na koji način ne možete svog oponenta da povežete direktno ili indirektno s pederima, ili to nije toliko uvjerljivo i pored vašeg insistiranja, onda problematizujte njegov heteroseksualni život. Teza je vrlo jednostavna: da ima dobar seksualni život sigurno bi mu i tekstovi bili bolji, a onda obavezno dodajte da vam je žao osobe koja se seksa s vašim neistomišljenikom, zbog ružnoće autora teksta.

4. Soroševac i strani plaćenik

Nema ništa efektnije kod Srba i Hrvata, Bošnjaci su nešto tolerantniji po tom pitanju, nego kada vas oponenti nazovu soroševcem i nevladinićem, a onda po automatizmu postajete i izdajnik i plaćenik. Soroševac nema svoje mišljenje ni o čemu, on razmišlja onako kako mu se plaća, a plaća se. Oni znaju vaša primanja, vaše honorare i pomno prate vaše kretanje, još pažljivije sabirajući vaše prihode. Vi ne mislite svojom glavom, ne radite ništa za džabe i uvijek sve naplatite. Vaši kritičari obično imaju jatake koji ih ažurno obavještavaju o tome jeste li kupili novi auto, gdje ljetujete, šta kupujete u marketu, u koliko kvadrata stanujete i sl. i to potkrepljuje njihovu tezu da vam pare padaju sa neba. Naravno, vi ste truli bogataš koji je prodao dušu đavolu i istovremeno vas oponenti – koji su često i velike patriote i vjernici – i mrze i sažalijevaju. Problem nastaje kada u jednom trenutku više ne mogu da pohvataju za koga radite i kome da fakturišete svoje spisateljske mudrolije. Naravno, to za njih nije problem, jer ste vi govno od čovjeka koje radi za sve. Nije im jasno što vas vlast ne uhapsi, jer to nije problem dokaza već nesavršenog zakonodavstva. Recimo, mene trenutno plaćaju Soroš, jedno pet ambasada, štiftunzi, vehabije, masoni, iluminati i nekoliko lobističkih grupa.

5. Domaći izdajnik

Posebna vrsta izdajnika i stranog plaćenika su ovi što su svoju dušu prodali domaćim političarima i pišete kako vam se kaže jer vas oni za to plaćaju. Recimo, mene uvijek povezuju s Bakirom Izetbegovićem, a nikad s Čovićem ili Radončićem. U posljednje vrijeme mi se pripisuje i saradnja sa SDP-om i Našom strankom, što moju paletu izvora prihoda čini veličanstvenom.

6. Kritika vaše stručnosti

Veoma je važno da autora teksta prikažete kao neznalicu, iako on ima neko obrazovanje i titulu, i da njegovi stavovi na društvenim mrežama vrijede jednako kao i stavovi pekara, konobara ili agronoma. Recimo, veoma je važno gdje si studirao. Ako si studirao u BiH, tvoje pisanje je samo dokaz katastrofalnog stanja na univerzitetima. Ako si studirao u Beogradu, nije im jasno kako si uopšte završio fakultet, čini im se da ni beogradski univerzitet nije više kao što je nekad bio. Ako si studirao u inostranstvu, a nije Lomonosov, to je dokaz da su te strane službe vrbovale da radiš prljave poslove za njih. Privatni fakulteti se ne priznaju na društvenim mrežama. Kritičarima je veoma važno da znaju gdje radite ili barem da naslućuju. Recimo, ako radite na univerzitetu ili u nekoj gimnaziji, to nije tako loša pozicija za vaš autoritet. Sva ostala zanimanja su prilično problematična, pogotovo ako radite neki neuobičajeni posao u neobičnoj firmi (PR, marketing, konsalting, institut i sl.). Na kraju, kada sve te opcije ispucaju ostaje jednostavno, ali ubitačno pitanje, koje svakog nepoželjnog „izbacuje iz sedla“, a to je: otkud njemu pravo da govori i piše kada nije za to kompetentan? Recimo, za banjalučku novinarsku elitu ja nisam ni novinar, ni kolumnista, ni stručnjak i strašno ih nervira što pišem. Oni to ne čitaju, recimo da čituckaju, i voljeli bi da prestanem jer blamiram i sebe i porodicu. Mene uvijek nokautiraju konstatacijom da sam nepismen, što je tačno.

 7. Sugrađani, poznanici i komšije

Posebna vrsta kritičara su oni koji vas znaju od ranije, kada ste bili patriota, pristojan i pametan. Oni su specijalisti za „fleš bekove“ i u nekoliko rečenica će vas vratiti u prošlost spominjući detalje iz vašeg prethodnog života, koje ste i vi potisnuli, i koji će vas kompromitovati. Mene redovno napominju da sam bio vojnik Vojske Republike Srpske. Dobronamjerno će vam spomenuti vaše stričeve, ujake, tetke, koji se stide vašeg pisanja i govorenja, dok se neki zbog toga i prevrću u grobu. Apelovaće na vas da se urazumite i ne brukate oca, majku, familiju i junački rodni kraj. Ako ne odustanete od pisanja spremni su da iznesu vaš „prljav veš“ do sedmog koljena, jer viši ciljevi ne smiju da trpe.

8. Autoritarci

Oni su mala grupa, ali bi s onima s kojima se ne slažu vrlo jednostavno raskrstili „pod mač, bato“.

Zaključak

Ovih osam taktika komentarisanja nečijeg pisanja su djelotvorne u 95% slučajeva, kada ih dosljedno i kontinuirano primjenjujete. Svaki pristojan i normalan čovjek će odustati od pisanja prije ili kasnije, a neki će prestati i da izlaze iz kuće. Naravno, postoje ljudi koji nemaju ni obraza, ni pameti i njima je svejedno šta im pišete i govorite, oni su nepopravljivi slučajevi, njih treba ignorisati i tražiti od drugih da ih ignorišu. Ja sam jedan od njih.

#MojGlas #MojaPrica