Prva velika analiza stvarnih učinaka koje sankcije imaju na rusko gospodarstvo pokazuje da Rusija žestoko gubi gospodarsku supstancu i da će posljedice sankcija biti razarujuće, kažu analize stručnjaka s Yalea, a priča o navodnoj otpornosti pa čak i napretku ruskog gospodarstva jednostavno nije istina.

“To je odraz široko rasprostranjenih, ali činjenično netočnih nesporazuma o tome kako se rusko gospodarstvo zapravo drži usred egzodusa više od 1000 globalnih kompanija i međunarodnih sankcija”, navodi se u analizi.

“Strateško pozicioniranje Rusije kao izvoznice robe nepovratno se pogoršalo, teško se nosi s gubitkom svojih nekadašnjih glavnih tržišta i suočava se s velikim izazovima u izvršavanju “zaokreta prema Aziji” s nezamjenjivim izvozom kao što je plin iz cjevovoda”, analiziraju stručnjaci s ovog prestižnog sveučilišta

Ruski uvoz je uvelike pao, a zemlja se suočava s teškim izazovima osiguravanja ključnih dijelova i tehnologije od neodlučnih trgovinskih partnera, što dovodi do široko rasprostranjenih manjkova opskrbe unutar njezinog domaćeg gospodarstva. Unatoč Putinovim zabludama o samodostatnosti i supstituciji uvoza, ruska domaća proizvodnja potpuno je stala bez kapaciteta da nadomjesti izgubljene poslove, proizvode i talente; pražnjenje ruske domaće inovacije i proizvodne baze dovelo je do rasta cijena i tjeskobe potrošača”, navodi se.

Zbog poslovnog povlačenja, Rusija je izgubila tvrtke koje predstavljaju čak 40% njezinog BDP-a. “Putin pribjegava neodrživoj, dramatičnoj fiskalnoj i monetarnoj intervenciji kako bi izgladio ove strukturne ekonomske slabosti, koje su već poslale njegov državni proračun u deficit po prvi put u godinama i iscrpile njegove devizne rezerve čak i uz visoke cijene energije”, navodi se, dodajući da su i financije Kremlja u mnogo težim nevoljama nego što se to uobičajeno shvaća.

Gledajući unaprijed, za Rusiju nema izlaza iz ekonomske propasti sve dok savezničke zemlje ostanu jedinstvene u održavanju i povećanju pritiska sankcija protiv Rusije. Činjenice su da, prema bilo kojoj metrici i na bilo kojoj razini, rusko gospodarstvo tetura.

“Ukupni prihodi od nafte i plina su više nego prepolovljeni prema podacima samog Kremlja, a osim toga Indija i Kina će sigurno iskoristiti činjenicu da Rusija ne može izvoziti na Zapad kako bi dodatno smanjili cijenu ruskih energenata”, piše u analizi.

Prošle je godine Rusija prema Kini poslala samo 10 posto količine plina koje je slala Europi. Osim toga, plinovod prema Kini  je 2014. kompletno financirala Kina što znači da bi nove plinovode trebala financirati Rusija. Gazprom, koji bi to treba financirati, je prvi put u 30 godina stopirao isplatu dividende, a njegove dionice su ujedno najlošije dionice na moskovskoj burzi od početka invazije. Postojeći plinovodi na istoku Rusije se ne mogu spojiti na azijski plinovod, a čak i oni plinovodi koji se već grade su godinama udaljeni od operativne upotrebe. Sve to ukazuje da je Putinovo “okretanje na istok” daleko od stvarnosti.

“Europa pati zbog ruskog plina, ali bi se na kraju moglo pokazati da Europa puno više treba Rusiji, nego Rusija Europi. Europa uvozi 46 posto plina iz Rusije, ali Rusiji je to 83 posto njenog izvoza plina. U prijevodu, Europa bi uz dosta muke mogla nadoknaditi uvoz iz Rusije, ali Rusiji će gotovo nemoguće biti nadoknaditi izvoz prema Europi”, navodi se u analizi. (Net.hr)

Evropska prestonica bahate vlasti

Vesti iz političkog života Novog Sada, grada u kome decenijama živim, neprijatne su i poodmaklo simptomatične. Zatekle su me na godišnjem odmoru u Crnoj Gori. Prema nezavisnim medijima i društvenim mrežama 21. jula 2022. godine u Novom Sadu se dogodila nova i drastična opstrukcija dozvoljenog, slobodnog i ravnopravnog učešća građana u javnom životu grada. Pripadnici privatnog obezbeđenja Skupštine grada su ispred zgrade u kojoj se održavala sednica, odgurivali, tukli i lišavali slobode pojedine građane koji su protestovali zbog predloga Generalnog urbanističkog plana (GUP) do 2030. godine, a u tome su imali podršku policije. Vlast ovaj politički skandal pokušava da sakrije i minimizira i svu odgovornost prebaci na nezadovoljne građane i aktiviste.

Zato je prvo pitanje da li se ovaj „incident“ uopšte morao dogoditi i zašto se tako često događa da se Novi Sad, čak i u godini kada je „Evropska prestonica kulture 2022“, što bi po tradiciji koju baštini to zaista mogao i biti, pretvara u prestonicu ekološki spornih i potencijalno koruptivnih građevinskih projekata, urbicida, političke nekulture, kršenja Ustava, revizije istorije, pa i tolerisanja rata kao načina rešavanja teritorijalnih i drugih političkih aspiracija.

***

Samo povodom odnosa prema ratu i nasilju, a nakon početka agresije na Ukrajinu, u Novom Sadu se dogodilo nekoliko incidenata koji su mogli da kompromituju jasan i nedvosmislen stav većine građana prema ovoj temi. Pred otvaranje festivala „Exit“, svi pristupi preko mosta Varadinska duga su bili obeleženi slovom „Z“, čak i poster na keju sa slikom i rečima Danila Kiša protiv svakog nacionalizma kao ideologije banalnosti i paranoje (ta mesta su prekrečena, ali počinioci nisu otkriveni i kažnjeni).

Na Dan pobede 9. maja, u centru grada je uz podršku Misije EU u Srbiji organizovana proslava Dana Evrope uz štandove svih zemalja EU, a istog dana pre podne lokalna vlast je resursima komunalnih preduzeća pomogla da se drugi put u istoriji grada formira kolona „Besmrtnog puka“ uz naglašavanje bratskih odnosa sa Rusijom. Pokreti „Novi optimizam“ i Građanska inicijativa su istog popodneva u Radničkom domu „Svetozar Marković“ organizovali tribinu „Rat ili „Brat“ – Koja je tvoja crvena linija“, na kojoj su učestvovali i predstavnici ukrajinskog naroda. Čini se da je na taj način spasena čast EU prestonice kulture kao mesta koje bi trebalo da podržava kulturu mira, ravnopravnosti i dijaloga.

Međutim, ovaj pristup je za pojedine političke grupe i dalje sporan. Tako su od početka rata u Ukrajini, u centru grada, na mestu gde je prilikom otvaranja EU prestonice održan performans „Zenit“, na prozorima prostorija Srpske radikalne stranke istaknute ratne zastave Rusije (u međuvremenu je odatle uklonjena fotografija Vladimira Putina).

***

I tako smo dočekali najnovije ponižavanje i prebijanje građana od strane batinaša koji su navodno skupštinsko obezbeđenje, a sačinjavaju ga i ljudi sa kriminalnim dosijeima, zato što su građani hteli da iskažu drugačije mišljenje i predlog povodom usvajanja GUP-a. Predstavniku udruženja građana Nebojši Milenkoviću nije bilo omogućeno da prisustvuje sednici, što je pre sednice zvanično zatraženo, i da se na propisima dozvoljen način obrati odbornicima pre odlučivanja. Privatno obezbeđenje bez ikakvih službenih oznaka pomeralo je barikadu, tuklo ljude, stavljalo im lisice i lišilo slobode dva građanina koje je predalo policiji. U takvim uslovima Skupština grada je usvojila GUP, iako je prethodno neko obavestio demonstrante da se sednica navodno odlaže.

Ubrzo nakon ovih nemilih događaja, gradonačelnik Novog Sada je dao izjavu da su 60-70 građana koji su protestvovali hteli da izmanipulišu 400.000 građana Novog Sada i da je reč o pokušaju politizacije ovog pitanja od šačice „zgubidana“, da su na protest došli i ljudi koji nisu iz Novog Sada, kao što su predstavnici „Ne davimo Beograd“ i „Ne damo Jadar“, koji i ne znaju šta je Šodroš. Tako isključiv i potpuno negativan odnos prema nezadovoljnim građanima gradonačelnik je zadržao i posle demonstracija 28. jula u Novom Sadu, kada je izjavio da su se navodno mirni protesti tzv. ekologa, u stvari putujućeg cirkusa po Srbiji, pretvorili u huliganske ispade u kojima je bačena farba i razbijen izlog na prostorijama SNS-a.

Predstavnici NVO koji su organizovali demonstracije su 22. jula na konferenciji za novinare saopštili da nisu sigurni da li je bilo koji od njihovih 10.000 predloga i sugestija ušao u Generalni urbanistički plan, jer je dokument obiman i odbornici su ga dobili tek pred samu sednicu. Stoga, izmene GUP-a ostaju njihov primarni cilj, a daju rok od 5 dana načelniku Policijske uprave Novi Sad da ih izvesti da li je ovakvim delovanjem privatnog obezbeđenja i policije prekršen zakon i šta je preduzeo u vezi sa tim.

Istog dana se saopštenjem oglasilo Ministarstvo unutrašnjih poslova iz centrale u Beogradu. Tu se kao lažne ocenjuju navodi određenih medija, političara i NVO da je policija vršila nasilje nad demonstrantima u Novom Sadu i ističe da je među demonstrantima najmanje bilo Novosađana, a najviše ljudi iz Beograda, Požege i drugih gradova i da oni imaju cilj da naruše ugled pripadnika MUP-a i te institucije.

Iste večeri je i predsednik Republike komentarisao ovaj događaj, navodeći da je o njemu obavešten tek u petak, ali i da je „reč o licima koja su već upadala da li u Skupštinu grada, da li u Skupštinu Vojvodine i bacala petarde i suzavce, to nije demokratija, jer to nije dozvoljeno nigde u svetu“. Dodao je da ispred skupštine nije bilo privatno obezbeđenje već skupštinsko. Ovo je samo delimična tačno, jer se incident sa paljenjem navijačke baklje, koji je zaista za osudu i za koji je izvršilac i osuđen, dogodio na jednoj od rasprava Komisije za izradu GUP-a sa građanima, na kojima je redovno bilo prisutno i to sporno obezbeđenje – a ne na sednici skupštine. Što se tiče ovlašćenja bilo kakvog privatnog obezbeđenja da na ulici štiti objekat od nasilnih napada, to je posao policije. Možda bi mogao biti i njihov – različitih privatnih obezbeđenja ili navijačkih grupa – ukoliko se nekada usvoji tzv. Vulinov Zakon o policiji, koji je upravo na predlog predsednika Republike pred poslednje izbore povučen iz procedure.

Jasno je da svi koji znaju šta je građanska parlamentarna demokratija i stalo im je do nje treba da podrže građane i njihovu nenasilnu borbu za odgovarajući status i prava u ovom procesu, shodno važećem Ustavu i zakonima. Ovim povodom je bilo moguće i šire političko razumevanje i delovanje učesnika protesta, o čemu je putem megafona prilikom protesta odlično govorio pomenuti Milenković, ističući da glas građana mora da se čuje i uvaži, da je Novi Sad naš grad jednako kao i grad SNS-a i gradonačelnika, da bez obzira na rezultate izbora oni ne mogu da rade šta hoće, jer postoje Ustav, zakoni i vladavina prava kojih se moraju pridržavati, zaključujući da treba da razmislimo i razgovaramo o tome da li nam je potreban novi građanski pokret.

Posle svega, nije jasno zašto prilikom demonstracija 28. jula nije bilo još obraćanja prisutnim učesnicima protesta, osim aktivista Brajana Brkovića i Mirana Pogačara koji je prozvao gradonačelnika Vučevića i predložio da se o tome da li su građani za GUP raspiše referendum. Dakle, nikakvi drugi kategorični zahtevi i rokovi nisu izneti, poput povratka GUP-a u proceduru i pozivanja na odgovornost za neovlašćenu i prekomernu upotrebu sile ili traženja ostavki gradonačelnika i ministra policije.

(…)

Predsednik Republike i drugi čelnici SNS-a, uključujuće i Miloša Vučevića, gradonačelnika Novog Sada i potpredsednika SNS-a, ponašaju se na isti način kao posle izborne pobede 2016. Tada su u toku pobedničke noći „neki idioti“ iz beogradske vlasti organizovali ilegalno rušenje u naselju Savamala, što je tada osudio i predsednik Republike, ali ništa nije urađeno da se otkriju i kazne nalogodavci tog čina. To isto se danas čini u Novom Sadu kroz nametnuti GUP, samo još veštije i bahatije, kroz navodno demokratske procedure.

Posle protesta u Novom Sadu 28. jula pod sloganom „Buna protiv mafije“, predsednik Republike je na TV Pink izjavio da je to „politički skup agresivnih aktivista koji rade protiv interesa države. To su ovi ekolozi, ovi Ne davimo Beograd i mnogi drugi. Postoji jedna agresivna skupina građanski orijentisanih, ne bih želeo da kažem antisrpski orijentisanih, koji su najsnažniji u želji da se hitno uvedu sankcije Rusiji, ti koji su najsnažniji u tome da se osudi Republika Srpska, da se Srbija povuče sa Kosova, i oni su organizovali te demonstracije, i oni su prilično agresivni. Posebno je za njih crvena marama kada vide srpsku zastavu“.

Predsednik Republike se kao i obično skriva iza nacionalne zastave. A nije ona kriva što se krši zakon, ne priznaju ozbiljne greške gradske vlasti i policije i na različite nedozvoljene načine progone najistaknutiji aktivisti građanskog otpora. Čak je podneta krivična prijava za „nasilničko ponašanje“ protiv građanina koji je bio premlaćen i lišen slobode od neovlašćenih radnika obezbeđenja.

Zbog toga navodim i najvažniju rečenicu iz poruke koje je 31. jula sa svog fejsbuk profila medijima uputio Novi Nebojša Milenković: „Konfuznim porukama sa protestnog skupa „Buna protiv mafije“ iz fokusa je potpuno izbačena tema svih tema, a to je državno organizovano nasilje prema građankama i građanima Novog Sada, osmišljeno od strane države (konkretno gradonačelnika Novog Sada) i sprovedeno (našim parama) od batinaša koji su nezakonito prekoračili svoja ovlašćenja i prisvojili ovlašćenja policije“.

Prema Ustavu niko nema pravo da uzurpira suverenost koja potiče od građana. Nju ne može prisvojiti nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana (čl. 2. Ustava). Dakle, ne bilo kakve, nego slobodno izražene volje građana. Tu svoju volju građani ne izražavaju samo svake četvrte ili pete godine na izborima, nego je poseduju sve vreme i mogu je manifestovati i na druge načine, na primer narodnom inicijativom i referendumom. Sloboda mišljenja, govora i kretanja se posebno ističu i garantuju u Ustavu. (Savo Đurđić, Peščanik)

Pamelino ukazanje

Nacije smo, jesmo li, koje drže do svoje tradicije. Izvrsni smo, istinski majstori, u obilježavanju jubileja. Tradicije su nam blistave, tu imamo konsenzus: ne slažemo se jedino oko toga čije su naše tradicije.

Jedan dio Crne Gore, me included, recimo, obilježava crvene praznike: Trinaesti jul, kada su Crnogorci ustali protiv fašista; i 21. maj, kada su obnovili državu. Drugi dio zemlje obilježava praznike koji su crvenim slovima obilježeni u crkvenim kalendarima.  Niko, međutim, u ovoj zemlji ne obilježava važan tranzicijski jubilej: godišnjicu posjete Pamele Anderson Crnoj Gori.

Pamelina je posjeta o današnjoj Crnoj Gori rekla više istine od (bez)brojnih proslava važnih istorijskih datuma, herojskih bitaka i crkvenih svetaca. Baš zato i nije obilježena.

Pa da se prisjetimo…

Bilo je to na ljeto, rekosmo li, godine 2009.

Sve je bilo jasno čim je objavljeno da, citiram tadašnje izvještaje podgoričkih medija, „holivudska starleta Pamela Anderson“ dolazi u Crnu Goru.  Bilo je jasno da će za Pam, gdje god kroči, trčkarati čopori muškaraca koji bale kao psi u podne ljetnjeg dana. Bilo je jasno da će se Pam smijuljiti, pućiti usne, vrckati stražnjicom i put kamere isturati grudi, kad god zapazi objektiv. Organizatori posjete zadovoljno su tljali ruke – jer, dovodeći Pamelu u Crnu Goru htjeli su pozornost, a pozornost su i dobili.

“Organizator posjete” bila je Atlas grupa.

Onome ko poznaje crnogorsku medijsku scenu bilo je jasno da će wanna be blazirani medijski analitičari za ismijavanje  Pameline posjete Crnoj Gori odabrati dvije pozicije. U izlivu najglupljeg populizma u mozak, jedni su se žalili što se u Crnu Goru „dovode holivudske zvijezde dok radnici ne primaju plate“.  Budimo iskreni: da pred vas stanu mlada, pa i ne tako mlada Pamela sa jedne, a grupa lijenih, polu-bradatih radnika sa alkoholnim zadahom kao ljevičarskim oreolom oko glave i velikim Nikšićkim pivom kao oružjem revolucije u ruci, sa druge strane – kome biste prije dali pare?

Drugi su se žalili na stanje duha i opštu kulturu u Crnoj Gori: evo kako smo jadni i primitivni, kad nam je glavna vijest to što nam je Pamela došla u posjetu. Ali nisu li na isti način jadne i bijedne i mnogo veće i, navodno, ozbiljnije države od Crne Gore? Nije li danas, gdje god da se na planeti čovjek zatekne, glavna vijest da je Kim Kardašijan smršala (nije) ili da je neki sretnik fotoaparatom snimio Rijaninu bradavicu? Oprostićete na izboru starleta; star sam čovjek, vrijeme me pregazilo; imam svijest da novo vrijeme ima i nove selebritije, no ne i volju da saznam ko su te osobe.  U takvom svijetu, najbolji način da skrenete pažnju na sebe doista  jeste da u goste dovedete Pamelu, a da Pameli, dok šeta gradom, iz suknje ispadne pola stražnjice.  Ko se ne može pomiriti sa tim, ima ozbiljan problem ne samo sa ženskim stražnjicama, nego i sa svijetom – uostalom, zlobnici kažu da su mnogi od  onih koji su pokušavali radikalno mijenjati svijet imali ozbiljnih problema sa raznim djelovima ženskog tijela, ili ženom u cjelosti.

Pamelina šetnja po Crnoj Gori bila je, nema šta, dobar posao. Bilo je onih koji su se pitali: zašto baš Pamela? A ko, ako ne Pamela? Jer, šta bi ovdašnjem čoeku značilo da su ljudi iz Atlasa u posjetu pozvali, recimo, Šarliz Teron ili Evu Grin? Ali šetati Pamelu, to je već jasna demonstracija moći. To je nesporan znak da se uspjelo u životu. Jer za našeg čoeka, to je mudri nauk Borata, samo Pamela je Žena. Ne znam odgovor na slavno pitanje: šta žene žele?, ali znam šta žele naši muškarci – žele, brate, Pamelu.

ako su ljudi iz Atlas grupe više puta istakli, ideju da stupe u kontakt sa Pamelom dobili su od njihovih „poslovnih partnera iz Ujedinjenih arapskih emirata“. Borati iz Emirata su, primijetimo: nesebično, svoj san podijelili sa boratima iz Crne Gore. Arhetipski Crnogorac, brko sa guslama i narodnom kapom na glavi, bukvalno i fizički liči na Borata. Crna Gora je imala i predsjednika koji je bio pljunuti Borat – zvao se Momir Bulatović.

Baš u to vrijeme kroz medije su se vrtjele najave da će momci iz Emirata kupiti ulcinjsku Veliku plažu. Kao što znamo, nisu. Ali da jesu, trebalo bi mnogo pamela za baywatchiranje 12 kilometara obale. Bila je to krasna vizija turističke budućnosti: u luksuznim hotelima i vilama na Velikoj plaži sunčaju se bogati borati iz svih krajeva svijeta i zadovoljno posmatraju kako ulcinjskim pijeskom, u crvenim kupaćim kostimima, sa daskom za surf nježno oslonjenom na kao u narodnoj pjesmi jedre grudi, trčkaraju stotine, hiljade pamela?

U priči Pamela u Montenegru nepresušni izvor komičnog bila je i činjenice da su ljudi iz Atlasa Pamelu neprekidno oslovljavali sa – „investitor“. Pamela je, saopšteno je, u Crnu Goru došla da investira u nekretnine. RTS je bio precizan: “Glumica Pamela Anderson obišla je danas gradilište stambeno-poslovnog centra u Podgorici i nekadašnju vojnu bolnicu Meljine kod Herceg Novog kako bi razmotrila mogućnost ulaganja u te projekte crnogorske Atlas grupe”.

Kao što znamo, Pamela nije investirala. Pamela je, pokazalo se, jedno od rijetkih ljudskih bića koje je Dušku Kneževiću, vlasniku Atlasa, uzelo pare – a ne obratno.

Pamela je, pokazalo se još, znatno inteligentnija nego što su borati mislili. Posao je odradila visokoprofesionalno. Novinar televizije Atlas pitao je gošću: „Je li teško biti Pamela Anderson“? Pam je odgovorila: „Meni nije“ . To je bio oskarvajldovski duhovit odgovor, nakon kojega je moralo biti jasno: Pamela je carica.

Šta je dalje bilo sa Meljinama, Atlas grupom i Duškom Kneževićem, znamo. Zbog Meljina su ljudi u zatvoru, Atlas grupa se raspala a Duško Knežević je u Londonu, u bjekstvu od crnogorskog pravosuđa.

Kao što znamo i dokle je dogurala ova zemlja u kojoj je Duško Knežević smatran za simbol uspjeha i poslovnog  genija, a Pamela za “glupu plavušu”.

Manje je poznato da je Pamela u međuvremenu postala ozbiljna lijeva aktivistkinja, koja je, iz uvjerenja, ne za materijalnu naknadu, u kampanji za izbore za evropski parlament podržala Varufakisov DiEM25, iskreno se i hrabro založila za Asanža, kojega je, iako je time postala i predmet interesovanja CIA-e, posjetila u ambasadi Ekvadora gdje je bio zatočen.

Ko je, dakle, u ovoj priči ispao glup? (Andrej Nikolaidis, Žurnal.info)