Zamislite tu sreću da vam je more na 40 kilometara i da vam treba pola sata da se bacite u plavi Jadran. Ali, avaj. Leti, na pola sata puta, računajte još barem dva-tri sata čekanja na granici. Umesto da se posle posla, već oko četiri brčkate u plićaku, vi se krčkate u sopstvenom jedu mileći u kilometarskoj koloni. Ovu verziju mini-pakla pomnožite sa četiri ako krenete sa malom decom.
A možda je gore onima koji se, recimo iz Srema, zapute na put od desetak sati do Hrvatske ili Crne Gore i, taman kad su iza sebe ostavili stotine kilometara, prevalili i Han Pijesak, Rogaticu i suvajver deonicu od Foče ka jugu, kad, pred njima nepregledan niz auta koja se pomeraju brzinom puža.
Optimisti su verovali da će tehnologija ubrzati stvari, ali ona izgleda ne dopire do graničnih prelaza.
Ili su stvari sad sporije ili je auta i ljudi koji idu na more, više.
I dok mi, čekači u koloni, ne razumemo zašto se tako maltretiraju porodični ljudi koji uglavnom idu da se okupaju i potroše ono što su cele godine štedeli za more, dotle oni što kontrolišu ne razumeju odakle ti turisti više naviru.
“Pravla su pravila”, kao da poručuje svaki granični policajac dok ozbiljno skenira pružene dokumente.
Ni integrisani prelazi nisu ubrzali proces. Malo vas nasmeje prizor službenika iz dve, nekada republike, a sada države, koji sede u istoj prostoriji, na suprotnim stranama stola i preko monitora prebacuju vaše dokumente. Poenta integrisanosti je da pasoš predate na jednom, a uzmete na drugom šalteru. Pa se tako na integrisanoj Deleuši čeka satima, poručuju iz Auto-moto saveza. Idite na druge (neintegrisane) prelaze na kojima se takođe čeka, ali nešto kraće. Možda. Niko vam ne garantuje da se situacija neće promeniti. Otprilike je kao u redu pred šalterom. Uvek je brži onaj u kome niste vi. Ako krenete ka Klobuku, kakve ste sreće, na Deleuši će ubrzati. Ako izbegnete Sitnicu, baš tamo neće biti gužva.
Da stvari budu komplikovanije, nekada su gužve bile rezervisane samo za ulazak u zemlju. U poslednje vreme se čeka i da izađete.
Prošle godine su ljudi na toj Deleuši čekali u koloni satima da se kurtališu Crne Gore.
“Puštajte me, braćo, nikada više neću doći”, u očajanju je uzviknuo jedan čekač kome je u tom trenutku preseo ceo odmor jer je mrak već počeo da pada, a deca smorena višesatnim boravkom u autu koje mili, izgubila strpljenje i u duetu stala da vrište.
Naravno, godina dana je pred njim da zaboravi taj stres, da ljutnja izbledi i da entuzijastično krene put mora.
“Eto vam sada nezavisnih država. Granica propusne za drogu, kriminalce, ali ne i za pristojne ljude. Da smo bili normalni, nikada ovde granica ne bi ni bila. Ali, ako. Tako nam i treba”, komentariše ogorčeno gospodin koji se seća vremena kada od Jasenica do Strumice nije bilo granice ni rampe.
Ako bolje razmislimo, ima tu i neke kosmičke pravde. Granice nas tako barem jednom u godini dana podsete na ono što smo tako lako izgubili ili dopustili da protraće u naše ime.
Zato, bez kukanja. Ćuti i trpi. Da smo bolji bili, bolje bi nam i bilo.