Građani otkazali poslušnost vojsci

Izraelske vlade su se tokom 75 godina postojanja države više puta suočavale sa gubljenjem poverenja građana, a jedno od najozbiljnijih se dogodilo nakon jomkipurskog rata. Euforija nakon Šestodnevnog rata i nedostatak osećaja za realnost su tada doveli do ogromnih ljudskih i materijalnih gubitaka, a zatim do oštrog preispitivanja kredibiliteta vlade Golde Meir. Poslanica levice Šulamit Aloni je obraćajući se Knesetu ovako sažela traumu Izraelaca: „Kao majka trojice sinova, od kojih dvojica služe vojsku, ja vam ne verujem. Ne verujem u vaše govore, ne verujem u vaše rasuđivanje, u vaš mentalni kapacitet… Ne verujem vam, i ne verujem u vas.“

Trenutna politička kriza po atmosferi i intenzitetu podseća na jomkipursku krizu. Nedostatak poverenja građana u vladu, prouzrokovan nasilnim sprovođenjem pravosudnog prevrata, naveo je stotine hiljada građana da podrže demonstracije koje organizuje oko 210 nevladinih organizacija i strukovnih udruženja. Najviše interesovanja izazivaju protesti rezervista koji su zapretili da će pozvati na neposlušnost (sarvanut) i odbiti da se odazovu vojnom pozivu ako Kneset usvoji nedemokratske zakone.

Protest rezervista ima veliki publicitet u medijima zbog militantnog karaktera društva i ugleda vojske u njemu. Neki ih kritikuju, drugi upozoravaju na implikacije koje može imati njihova pobuna, ali mnogi ih podržavaju. Otkazivanje poslušnosti vojsci u Izraelu nije legitiman čin. Služenje vojnog roka je ne samo zakonska obaveza već i društvena norma, ali je u ovom slučaju napravljena iznimka. Posebno je odjeknulo pismo elitnog Foruma pilota 555 sa oko 1.700 prikupljenih potpisa. Većina pilota potiče iz privilegovanih sredina, studira na najboljim univerzitetima i angažovana je u najprofitabilnijm sektorima privrede. Oni navode da je razlog njihovog protesta nepristajanje da služe u diktaturi kakva Izrael postaje sprovođenjem pravosudnog prevrata kojim se krši dogovor o jevrejskom i demokratskom karakteru zemlje. Najavom čina neposlušnosti oni pokazuju da su svesni da vojne akcije u kojima učestvuju imaju za posledicu ratne zločine zbog kojih mogu biti zaustavljeni na inostranim aerodromima.

Strah rezervista da slabljenje pozicije vrhovnog suda može dovesti do sudskih procesa van zemlje je opravdan. Poučeni lekcijama iz prošlosti kada je već bilo pokušaja da se pokrenu privatne tužbe protiv izraelskih državnih funkcionera (slučaj ministarke spoljnih poslova Cipi Livni i načelnika generalštaba Dana Haluca zbog ratnih zločina na okupiranim teritorijama i Libanu), rezervisti ne žele da rizikuju. Izrael je tada uspeo da spreči pokretanje sudskih procesa, jer su međunarodne institucije „prepoznale da u zemlji postoji nezavisni i efikasni pravosudni sistem“ što sada više neće biti slučaj.

***

Postoji još jedna kategorija građana koji odbijaju da služe vojni rok, uz protivljenje okupaciji i iskazivanje solidarnosti sa palestinskim građanima. Radi se o maturantima koje čeka regrutacija, koji smatraju da će kroz služenje vojnog roka pružati legitimitet represivnom i rasističkom sistemu u kome se negiraju prava drugog naroda. Dok je neodazivanje rezervista najavljeno samo kao mogućnost, neposlušnost iz redova maturanata je bezuslovna. Oni pokazuju veliku zrelost i hrabrost, jer za odbijanje služenja vojnog roka sledi kazna zatvora.

Zanimljivo je ideološko polazište maturanata. Oni zastupaju komunističku ideologiju sa jakim antikapitalističkim stavom prema kome vojska kroz okupaciju sprečava saradnju najslabijih grupa u društvu koje čine palestinski, etiopski, ruski i mizrahi radnici. Po svojim stavovima oni su bliski arapsko-jevrejskoj partiji Hadaš. Informacije o njima mogu se naći na tviter nalogu poslanika Ofera Kasifa, koji je i sam odbio služenje na teritorijama. Kritički se odnose prema definiciji opšteg interesa koji podrazumeva finansijsko ulaganje milijardi šekela u sektor bezbednosti umesto u obrazovanje, zdravstvo i socijalnu politiku. Ukazuju na spregu između ekonomskog i vojnog ugnjetavanja: dok su stanovnici teritorija u lošem materijalnom položaju i lišeni slobode kretanja, vlasnici kapitala se bogate na njihov račun. Palestinski radnici se koriste kao jeftina radna snaga, dok su teritorije laboratorije za testiranje naoružanja. Svesni su da država kroz plansko odsustvo industrijske infrastrukture u arapskim sredinama osnažuje proletarizaciju arapskog društva i njegovu zavisnost od jevrejskih preduzetnika.

Ako se pogleda profil maturanata koji ne žele da idu u vojsku jasno je da ni oni ne dolaze sa društvene margine. Većina je učestvovala u palestinsko-izraelskim kampovima za mlade i propitivala ispravnost zvaničnog narativa kroz razgovore sa liberalnijim nastavnicima u školi. Odbor za obrazovanje u Knesetu je u julu dao zakonski predlog kojim bi se policija ovlastila da proverava nastavnike i njihove stavove koje izražavaju na časovima i društvenim mrežama kao deo bezbednosnih provera (slično praćenje je bilo primenjivano na arapske nastavnike od osnivanja države do 2009). Predlog je za sada obustavljen.

Slobodnih prostora za otvorenu diskusiju u izraelskom društvu nema puno, jer se bilo kakav sentiment prema palestinskoj prošlosti ili palestinskom cilju proglašava ozbiljnom bezbednosnom pretnjom i izdajom. Država je planski ukidala prostore za bilo kakvo razumevanje istorijske nepravde nanete palestinskim građanima i tešku realnost izbeglica. Kada je 1985. dopunjen Osnovni zakon, ustanovljen je jevrejski karakter države i normativno je utvrđen prioritet jevrejstva u odnosu na sve ostale društvene vrednosti. Jevrejski karakter države je postao nadustavna vrednost iznad svih drugih prava, čime se degradirao položaj arapske manjine.

Načelo jevrejske nadmoći je ugrađeno u sva društvena polja, a nepravde se pravdaju objašnjenjem da će (jednoga dana) i sami Palestinci uživati sva prava u sopstvenoj državi. Empatija i solidarnost kao mogućnosti se svesno potiru u vladajućem narativu. Novi primer takve prakse smo videli početkom avgusta kada je ministarstvo obrazovanja zabranilo Forumu ožalošćenih porodica koji okuplja sve koji su izgubili nekog u sukobu da sprovodi aktivnosti u školama jer je „izjednačavanje izraelskih i palestinskih porodica“ u suprotnosti sa vrednostima koje ministarstvo promoviše.

Tačan broj maturanata koji odbijaju da služe vojni rok se ne zna. Mediji ih ne pominju, a vojska ućutkuje. Za razliku od protesta pilota, neposlušnost koja dolazi iz redova maturanata nema podršku javnosti. Razlog treba tražiti u činjenici da njihov stav preispituje društveno prihvaćenu paradigmu da izraelska bezbednosna situacija zahteva prisustvo vojske na palestinskoj teritoriji. Dok piloti (i ostali rezervisti) žele da se vrate na prethodno stanje pre prevrata i izražavaju žaljenje za „lepim Izraelom“ (Israel Jafa), maturanti govore o potpunoj promeni društvenog narativa. Oni propituju neminovnost ratne atmosfere u kojoj žive izraelski građani, što se vidi kao subverzija zacementiranog stava da u Izraelu nema partnera za pregovore.

Karakteristika skoro svih dosadašnjih protesta u Izraelu (izuzimajući protest Crnih pantera 70-ih godina) je kontinuiran nedostatak političke volje za promenom zvaničnih kulturnih i obrazovnih modela. Zato je stav maturanata redak i dragoceni incident nastao uprkos društvenim i političkim okolnostima u zemlji. Kao što je rekao Juval Noa Harari u avgustovskom podkastu Gaja Rolnika „Ne nadamo se čudu, ali se oslanjamo na očekivanje da će se ono dogoditi.“ (Alma Ferhat, Peščanik)

Teofil o Marku

Sarajevo su opsedali s okolnih brda, a ja sam bio opsednut Sarajevom. Svakog bih jutra ustajao s istim osećanjem stida, gorčine i nemoći, učeći sarajevske toponime onim redom kojim su razarani, i tako postajali breaking news.

Sarajevo, naime, nisam baš dobro poznavao od ranije, iz njegovih mitskih doratnih godina. Nisam tamo ni dernekovao ni radio, nisam imao prijatelje, ništa. Moj se dvadesetsedmogodišnji nomadski jugoslovenski život odvijao mahom na transverzali koja je pratila Autoput bratstva i jedinstva, sve od Skoplja do Ljubljane, uz manja skretanja. Bosna je bila negde po strani od svega toga, a Sarajevo tek uzgredni prizor s turističke razglednice.

A onda mi je Sarajevo postalo sve, jer su ga naživo klali, tvrdeći da to čine i u moje ime. A ja nisam imao način, nisam imao glas koji se daleko čuje, da svoje ime, ma koliko nevažno bilo, od te nedužne ljudske krvi operem.

Ali zato su u Sarajevu živeli i umirali one i oni koji su bili i moj glas, i koji su govorili ono što sam ja želeo reći, samo što su njihove reči bile nemerljivo važnije i teže, ne samo zbog onoga što su bili i što jesu, nego i zato što su oni, a ne ja, bili pod granatama i snajperima, smrznuti i gladni, bez vode i struje, dok sam ja tavorio u ciničnoj bezbednosti Miloševićeve Srbije, izvoznice rata koja je svoj biznis obavljala u kešu, bez faktura.

Među tim glasovima iz užarenog karakazana, biće da je najprodorniji, najlucidniji i svakako najljući bio onaj Marka Vešovića. Nije njemu, ozbiljnom pesniku i ozbiljnom Crnogorcu (ako to nije jedno te isto) bilo toliko strašno što ga odozgo gađa ona njegova zavičajna zadribanda i budaletina, koliko to što mu ta avetinja bruka časno ime, uništavajući ono što ne razume, do čega ne može da dosegne.

Te Markove tako ljute a tako tačne paskvile, ta otvoreno prezriva i prezrivo otvorena pisma Radovanu-jadovanu i ostalim vandrumskim razbojnicima, doživljavao sam i kao moj glas, samo neizmerno važnija i jača.

Preživeo je Marko rat i ostao u Sarajevu, koje u potonjim vremenima nije baš uvek znalo šta će i kako će s njim, delom jer se Sarajevo u poraću nekako suzilo (čemu mi sa strane, a naročito s ove strane, nismo vlasni prigovarati, a ko to ne razume, ne razume baš ništa), a delom i zato što je Vešović pomalo bio težak, przničav čovek, koji je nastavio da vodi neke svoje ratove, ponajviše sa svojim zemljacima. Te familjarne rasprave brzo sam prestao da pratim, nisu mi govorile ništa važno.

Umro je Marko, stigla ga je granata sa jednog mnogo višeg mesta nego što su sarajevska brda. Ostala je jedna čudesna pesnička osobenost i osobnost, i jedna ljudska ispravnost i uspravnost koja je povukla jasnu demarkacionu liniju između sebe i fukare svojega roda, poručivši joj: to što činiš, bijedo, činiš na svoju i moju sramotu. I time je bar malo iskupio i sve nas koji smo isto to hteli da kažemo, ali je njegovo bilo da to kaže sa pravog mesta, u pravo vreme, na pravi način, onako kako to istinski pesnik, a ne manufakturista pompezne bižuterije, može i mora da čini. (Teofil Pančić, Vreme)

Mirovni pregovori o Ukrajini u Sarajevu?

Jedan od argumenata kritičara trenutnog ustavnog uređenja Bosne i Hercegovine je postojanje tročlanog Predsjedništva BiH.

Ukoliko je ova institucija bitna za funkcionisanje države, onda je ovo snažan argument da tročlano Predsjedništvo teško postiže konsenzus, da često dijele sopstvene ingerencije, umjesto jedne vanjske politike postoje tri, najvažnije diplomate, ambasadori se postavljaju po autokratskom sistemu – svako postavlja „svoje“ ambasadore koji su potom odgovorni samo „svojem“ članu Predsjedništva i državu predstavljaju najčešće samo de jure, a de facto oni su predstavnici svojeg člana Predsjedništva BiH.

Međutim, ako institucija nije zaista moćna i bitna, onda je irelevantno da li tu sjede tri, dva ili samo jedan titularni šef države.

Pretpostavimo da je Predsjedništvo BiH, uprkos svemu, važna institucija, da je zgrada u Ulici Maršala Tita 16 bosanskohercegovački pandan Bijele kuće u Washingtonu ili londonskog Downing Streeta broj 10, pa ako zamislimo i da ko god odrađuje mandat tamo i predstavlja državu u svijetu je zaista bitan za funkcionisanje zemlje i njen opstanak, doći ćemo u čudnu situaciju.

Američki predsjednik i potpredsjednik nikada ne idu u inostranstvo istovremeno, uvijek putuju različitim avionima da u slučaju nesreće jednog zemlja ne bude obezglavljena, ma koliko kratko to trajalo. Lyndon Johnson je zakletvu položio u avionu nakon atentata na Kennedyja.

Ozbiljne države sa samo jednim predsjednikom ozbiljno se i ponašaju prema kojoj god osobi koja obnaša tu dužnost.

Bosna i Hercegovina ne bi imala problema ukoliko bi iznenada ostala bez jednog ili jedne članice Predsjedništva, ili ukoliko neko od njih ode na službeni put u inostranstvo. Čak i dva člana Predsjedništva van zemlje nisu neki problem, jer postoji uvijek treći član ili članica da možda radi malo prekovremeno ali uradi sve neophodne stvari za državu. Teoretski barem.

U vrijeme pisanja ovog teksta Denis Bećirović i Željko Komšić spremali su se na put u Ukrajinu u službenu posjeti napaćenoj zemlji, a nepoznato je da li je Željka Cvijanović uspjela da se vrati iz službene posjete Mađarskoj. Bosna i Hercegovina, dakle, i pored tri člana ili članice Predsjedništva bila je, ma koliko kratko, bez najvišeg predstavnika vlasti, bez šefa ili šefice države.

Da li se išta značajno, ili čak beznačajno desilo u zemlji tokom odsustva dva člana i članice? Da li je iko primijetio da ih nema? Ovdje dolazi onda kontraargument kritičarima ustavnog uređenja sa tri člana Predsjedništva. Irelevantna tvorevina čije funkcionisanje ili nefunkcionisanje ne utiče na životgrađanstva Bosne i Hercegovine. S njima ili bez njih – država se nije raspala.

Međutim, Bosna i Hercegovina je šizofrena država. Dok Komšić i Bećirović odlaze u Ukrajinu kao moralni saveznici napadnute zemlje, potvrđuju svrstavanje uz zapadnu alijansu i grupu zemalja liberalne demokratije, Cvijanović, uz svog partijskog šefa i entitetskog lidera Dodika, posjećuje Mađarsku i ima „plodne razgovore“ sa Viktorom Orbanom, u Briselu poznatom pod nadimkom „mali diktator“, Recepom Tayipom Erdoganom, van Turske često opisanom kao diktator, Ilhamom Alijevim, kojeg u Azerbejdžanu niko ne smije nazvati diktatorom, te liderom ruskog Tatarstana, da bi se valjda razgovori spustili i na Dodikov, entitetski nivo.

Svi ovi nacionalni lideri su autokrate, nisu punim srcem u zapadnoj koaliciji za odbranu Ukrajine i često vode politike nezamjeranja ruskom predsjedniku Vladimiru Putinu. Licemjerni Zapad toleriše diktatore u Bakuu, Ankari i malog diktatora u Budimpešti i prema njima ima drugačije kriterije nego prema Vladimiru Putinu prije agresije na Ukrajinu.

Međutim, to je stvar Zapada i morala, a skoro svaka politika je amoralna. Ovdje je pitanje bosanskohercegovačkih izbora i svrstavanja u ime ljudi koji žive u BiH. Sudeći po članovima Predsjedništva BiH, zemlja je na obje strane linije fronta u Ukrajini, ili stremi istovremeno i ka liberalnoj demokratiji i kvazi-diktatorskom režimu u nekom novom svjetskom poretku.

Da li iko shvaća takvu državu ozbiljno u svijetu, bilo demokratskom, bilo autokratskom? Do sada to nije bio slučaj, a sada zapravo postoji šansa da se ta i takva BiH uzdigne u soft power. Rat u Ukrajini će se završiti kao i svi drugi ratovi – za pregovaračkim stolom gdje će se ili neki kompromis dogovoriti ili će poražena strana pristati na diktat pobjednika.

Svijet je počeo opipavati mogućosti za završetak sukoba organizacijom prvih razgovora o miru u Danskoj početkom ljeta ove godine. Pošto je Danska članica i EU i NATO, pruža obilatu pomoć Ukrajini, niko nije imao prevelika očekivanja od njihovog domaćinstva mirovnim razgovorima. Kada je nešto kasnije Saudijska Arabija pozvala četrdesetak zemalja, uključujući Kinu i niz autokratskih sila koje blagonaklono gledaju prema Rusiji, iako je sama Rusija bila odsutna, pažnja svijeta okrenula se ka Džedi. Ništa bitno nije dogovoreno osim da svi žele nastavak – treći susret.

Ovo je šansa za Bosnu i Hercegovinu.

Saudijska Arabija je bila adekvatan domaćin jer krunski princ Muhamed bin Salman ima korektne odnose sa Putinom, učestalo preispituje odnose sa SAD-om i ambiciozan je za sebe i svoju zemlju.

Bosna i Hercegovina ima Dodika i Cvijanović, koji često remete ustavni poredak države, ali koji napokon mogu poslužiti, samo Cvijanović zapravo, pošto je Dodik nižeg nivoa, kao mamac za mirovne pregovore o okončanju rata u Ukrajini. Komšić i Bećirović do sada su se čvrsto dokazali na zapadnoj strani i kao sljedbenici NATO-ove strukture bezbjednosti. Stoga je Sarajevo idealno mjesto za treću rundu razgovora i pregovora o miru u Ukrajini. Teško je naći još jednu zemlju u svijetu gdje državni vrh istovremeno blagonaklono gleda i prema Moskvi i prema Washingtonu, Londonu i Bruxellesu.

Možda tročlano Predsjedništvo i nije tako loše rješenje za državu ako ta zemlja ima neke koristi od takvog vrha države. Do sada ga baš i nije imala.

Mogućnost je tu. (Neven Anđelić, Valter)