Ko me zove, ko me zove…
Skup je održan uz prisustvo velikog broja ljudi koji su iz raznih krajeva entiteta doputovali u Banja Luku, a govori koji su održani bili su prožeti nacionalističkom retorikom i fetišizmom žrtve srpskog naroda kao jedinog naroda koji je najviše stradao. Tu su bile i antizapadne poruke, prozivanje predstavnika zapadne politike pogrdnim nazivima, poziv na srpski svijet i jedinstvo s Rusijom. Uz nacionalističke pjesme koje govore o slobodi srpskog naroda pa sve do pozivanja na boj na Kosovu, skup je jasno pokazao kakvom političkom i nacionalističkom retorikom vladajuća srpska elita ovladava masama prosječnog naroda.
Da bismo najbolje ilustrovali kako ova retorika utiče na razumijevanje domaće političke scene ovih ljudi, imali smo priliku i razgovarati s prisutnima na skupu. Iako većina nije bila zainteresovana da daje izjave, što nas i ne treba mnogo čuditi jer su na skupu uglavnom dominirali režimski mediji, uspjeli smo porazgovarati s nekoliko građana koji su htjeli ostati anonimni.
Na pitanje šta im ovaj skup znači jedan stariji nam je čovjek odgovorio: “Srpski je narod žrtva, ali i simbol otpora protiv nepravde koja nam se nanosi od stranaca.”
Slično nam je odgovorio i drugi čovjek: “Sloboda srpskog naroda mora se čuvati, ne smijemo dozvoliti da budemo žrtva Zapada, jer oni žele da sruše našu Republiku.”
Govornici na tribini pozivali su se na to da rat još nije stao, samo se prestalo pucati, što je direktno zveckanje oružjem i pozivanje na neke nove sukobe. Jedan je od učesnika skupa rekao: “Ovaj skup znači da odbranimo ono što nismo u ratu. Hoće da nam nametnu zakone da smo genocidan narod, a mi smo toliko plemenit narod i to se vidi iz priloženoga.”
Rat uživo
Šta se to branilo u ratu? Nakon 30 godina privatizacijske pljačke nikome više nije jasno. Van ovih pojmova “slobode”, “nezavisnosti” i “pravde” niko ne može definisati šta to tačno znači. Šta znači biti slobodan u RS-u?
Na ovo pitanje dobili smo odgovor jedne žene: “Srbima se ranije branilo da budu to što jesu. Republika srpska garantuje im slobodu svog identiteta i vjere.”
Na skupu se tako pojavio i govor kako je RS nastala na sprečavanju da se nad Srbima počini novi Jasenovac. I ovaj se stav neupitno usvaja, iako je činjenica da su u Drugom svjetskom ratu stradanje srpskog naroda, kao i ostalih naroda, zaustavili partizani. Partizani, kojih nije bilo 90-ih, zbog čega se upravo desio genocid u Srebrenici, kao i etnička čišćenja i zločini nad sva tri naroda širom BiH.
Isto tako, nikome nije jasno na koji način Zapad ruši ovaj entitet kada je isti taj Zapad uložio milijarde u izgradnju infrastrukture i institucija RS-a. Na drugo pitanje, zašto smatraju da Zapad ruši RS, odgovori su bili slični kao i govori vladajuće političke elite.
Tako nam je jedna starija žena rekla: “Ne smijemo dozvoliti da nam se otme ono što nam pripada, a nazivanjem našeg naroda genocidnim oni žele srušiti Republiku Srpsku.”
Tu je odgovor i jednog studenta: “Nećemo dozvoliti da se falsifikuje istorija. Istina je da se u Srebrenici desio zločin, ali to nije genocid i nepravedno je da Haški sud kažnjava samo Srbe jer su tamo stradali i Srbi.”
Malo prije toga imali smo priliku da čujemo kako se govornici na skupu pozivaju na zločine u Srebrenici, koji su počinjeni nad Srbima, ignorišući šta se desilo Bošnjacima.
Trideset godina istog narativa
Od negiranja genocida u Srebrenici pa sve do prisvajanja istorije partizanskog pokreta na Kozari, to su bile politike skupa koje su dobile ogromne aplauze. Iako su na skupu dominantno bili pripadnici srednje i starije životne dobe, bilo je i nacionalistički orijentisane omladine.
Ono što nam pokazuju ove izjave, a i priroda samoga skupa, jeste da nacionalistička retorika nema jasnoću. Ona se poziva na slobodu, mir i sigurnost, a u praksi propagira nešto sasvim suprotno od toga. Trenutna je politička situacija takva da svakodnevni radni čovjek kontinuirano preispituje kako živi – i živi veoma loše. Otud je bilo potrebno da se dovezu desetine autobusa širom entitetskih gradova i iz Srbije kako bi ovaj skup dobio masovnost. Nevladin sektor koji je jasno analizirao socijalnu sliku naroda u RS-u, kao i mediji koji su prikazivali koruptivnu prirodu političkog birokratizma u RS-u i razvoj monopola, pokazao je da ljudi ovdje žive u velikoj bijedi. Ali nakon zakona o kriminalizaciji klevete i zakona o radu nevladinih organizacija donosi se niz novih zakona koji se protive kritici režima u RS-u.
Tridesetogodišnji metod širenja straha i pozivanja na potencijalne sukobe bio je prisutan i danas. I ne treba nas čuditi zašto nacionalizam jednog naroda hrani nacionalizme drugih i ovaj pritisak u jednom trenutku mora da pukne. Ono što nam ostaje kao glavni zaključak jeste da je potrebna aktivnost svjesnih kritički nastrojenih ljudi da se bore protiv ovog nacionalističkog terora, kako bi pomogli i ovim zalutalim pripadnicima srpske trobojke, a ujedno zaustavili buduće sukobe i gradili zajednicu po mjeri radnih ljudi. (Nemanja Tubonjić, Tačno.net)
VUK DRAŠKOVIĆ: Moguć je ratni požar
Ovaj region, koji je u srcu Evropske unije i NATO-a, ne može pasti u čvrsti zagrljaj kremaljske hunte koja čini Armagedon nad Ukrajinom. Ono čega možda može biti, ali nakratko, je da dođe do nekog ratnog požara, na kojem insistiraju ljudi iz Kremlja, u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, možda i u Crnoj Gori, kako bi se otvorio balkanski front i pomoglo ruskim trupama u Ukrajini da dovrše s tom zemljom, istakao je to u Dnevniku D – Vuk Drašković, srbijanski političar i književnik.
„Međutim, taj eventualni požar trajao bi veoma kratko, brzo bi bio ugašen i mi Srbi bismo opet bili osramoćeni. U ovom scenariju o kojem se u svijetu javno priča, Srbima je dodijeljena uloga korisnih idiota“, pojasnio je on.
Osvrnuo se i na najavljenu Rezoluciju o Srebrenici u UN-u, kazavši da je ‘nerazumno praviti znak jednakosti između srpskog naroda i zločinaca koji su počinili genocid u Srebrenici, i to ne čini Rezolucija, ni presuda Međunarodnog suda u Hagu, nego to sad čine ljudi koji su podigli užasnu, histeričnu galamu negiranja genocida i plasiranja strašne neistine da se Rezolucijom stavlja nekakav ‘genocidni pečat’ na srpski narod’.
„Međunarodni sud pravde – iznad tog suda nema suda ni rezolucije na ovom svijetu – presudio je da je u Srebrenici počinjen lokalni genocid i da nije odgovorna Srbija ni srpski narod. Po imenu i prezimenu su odgovorne ubice i određene frakcije Vojske Republike Srpske. Genocid u Srebrenici nije počinio srpski narod nego ljudi koji imaju ime i prezime, i to je navedeno u međunarodnim presudama“, objašnjava Drašković.
Na pitanje zašto Dodik, Vučić, Dačić i političari sličnog profila koriste formulaciju ‘genocidni narod’, a sama Rezolucija odaje počast žrtvama i u njoj se ne pominju nikakve kolektivne krivice, Drašković kaže da oni u tome vide politički interes.
„Sramoćenje srpskog naroda i proglašavanjem srpskog naroda za genocidni, a to čine oni, a ne Sud ili Rezolucija, pokušavaju da kod tog naroda propagandom steknu neke patriotske poene. To nisu nikakvi patriotski poeni. To su antipatriotski, antimoralni i antiljudski poeni. Trebalo je da Srbija snažno podrži ovu Rezoluciju, a problem je nastao 2015. kad je Britanija predložila usvajanje, a Rusija stavila veto uz obrazloženje da brane srpski narod od ‘genocidnog pečata’. Tad je Putinova diplomatija prva povukla znak jednakosti između ubica iz Srebrenice i srpskog naroda. A onda su uslijedile velike zahvalnice iz Beograda što je Rusija ‘spasila srpski narod’. Taj ‘genocidni pečat’ srpskom narodu nameću oni koji za zločin u Srebrenici pokušavaju sami da proglase krivim srpski narod. Srbija se deklariše i kao odmetnik od međunarodnog prava i pravde. Možda Rezolucije ovog puta ne bi ni bilo da nije svijet reagovao na nešto strašno što se godinama događa u Srbiji – ne samo da se poriče taj veliki zločin u Srebrenici nego se on, zapravo, i proslavlja i veliča – po stadionima, kafanama… Time se stavlja ‘genocidni pečat’ na narod. Nad tim ljudima je izvršena jedna strašna, propagandna lobotomija“.
Dalje navodi da da je ‘propaganda čudo – putinofilija je, bukvalno, zarobila Srbiju’.
Na slobodnim izborima sutra u Rusiji Vladimir Putin bi bio poražen. Na slobodnim i poštenim izborima u Srbiji, on bi uvjerljivo pobijedio. Na takvim izborima bi pobijedio i u RS-u, a tijesan rezultat bi bio i u Crnoj Gori. To je rezultat jedne strašne propagande kojom se falsifikuju devedesete godine. Mladi ljudi u Srbiji ne znaju i nemaju odakle da doznaju šta se dešavalo devedesetih godina“, ističe Drašković.
Drašković je komentirao i činjenicu da je Kosovo na korak od članstva u Vijeću Evrope, naglasivši da u Briselskom sporazumu jasno stoji da Srbija i Kosovo neće jedno drugo ometati u evropskim integracijama.
„U evropske integracije ne ulaze mjesne zajednice nego države. Prema tome, Srbija je potpisala da se neće protiviti članstvu Kosova ni u Vijeću Evrope. Srbija je to potvrdila i francusko-njemačkim planom i Ohridskim sporazumom. Kosovo je država za dio svijeta kojem mora da ide Srbija“, podvukao je.
Govorio je i o političkoj situaciji u BiH.
„Ne znam šta sve nije problem u funkcionisanju BiH. Mnogo toga ima što je neshvatiljivo. Na primjer da na izborima za predsjednika u FBiH ili RS-u ne mogu glasati Jevreji. Ili da za hrvatskog predstavnika u Predsjedništvu BiH moraju isključivo glasati Hrvati. Toga nema nigdje na svijetu, norme kakvih nema ni u Sjevernoj Koreji. BiH ima jednu veliku nevolju, i nadam se da će je savladati uz pomoć svijeta. To je Jugoslavija u malom. Ja sam jugonostalgičar, žao mi je te države. BiH kao mala Jugoslavija mora naći načina da opstane i uspostavi se normalna saradnja među građanima“, zaključio je Drašković. (Federalna.ba)
YANIS VAROUFAKIS: Zašto mi je zabranjen ulaz u Njemačku
Dok pišem ove redove, zabranjeno mi je ne samo da kročim na nemačko tle već i posebno da preko video linka učestvujem na bilo kom događaju u Nemačkoj. Zašto?
Osmog oktobra, dan pošto je Hamas napao Izrael, bio sam u Berlinu i saznao sam za događaje od prethodnog dana tokom TV intervjua. Na pitanje „Da li osuđujete Hamas?“ Odgovorio sam:
„Osuđujem svaki zločin, ko god da je počinilac ili žrtva. Ono što ne osuđujem jeste oružani otpor sistemu aparthejda koji je osmišljen kao deo usporenog, ali neumoljivog programa etničkog čišćenja. Kao Evropljani, mislim da je važno da se uzdržimo od osuđivanja bilo Izraelaca ili Palestinaca kada smo mi, Evropljani, ti koji smo uzrokovali ovu beskrajnu tragediju: pošto smo vekovima praktikovali ekstremni antisemitizam, što je dovelo do jedinstveno stravičnog Holokausta, decenijama smo saučesnici u sporom genocidu nad Palestincima, kao da dve nepravde čine pravdu.“
Nekoliko dana kasnije, bečka Akademija lepih umetnosti je povukla svoj poziv da održim predavanje u okviru prestižnog serijala „Oto Vagner“. Zatim je, 16. februara, u berlinskom bioskopu Vavilon održana premijera filma „U oku oluje: politička odiseja Janisa Varufakisa“, šestodelnog dokumentarca britanskog reditelja i filozofa Raula Martineza. Policija je pritisla vlasnika Vavilona da otkaže događaj. Upitani za razloge, nadležni su jednostavno odgovorili: „Varufakis“. Prkoseći, vlasnik Vavilona, inače Jevrejin, rekao je policiji da neće popustiti. Bilo je zaista dirljivo videti ga kako stoji u solidarnosti, zajedno sa jevrejskim, palestinskim i nemačkim pristalicama, i sprečava policiju da izvrši raciju.
Pre mesec dana, moj nemački izdavač Verlag Antje Kunstmann mi je poslao mejl u kom me upozorava da će mi učešće na Palestinskom kongresu, koji je trebalo da se održi 13. i 14. aprila u organizaciji moje političke partije u Nemačkoj (MeRA25) i Jevrejskog glasa za mir, „zaseniti“ prijem moje sledeće knjige u Nemačkoj. Tako se okončala moja veza sa izdavačem koji mi je u poslednjih desetak godina objavio šest knjiga u Nemačkoj.
Dok je broj leševa u Gazi rastao, a saslušanja pred Međunarodnim sudom pravde dovodila u pitanje nemačku zvaničnu politiku Staatsräson (bezbednost Izraela je nemački raison d’être, svrha postojanja), vlasti su počele sa ispadima. Navešću primer moje koleginice Iris Hefets. Izraelska psihoanalitičarka koja živi u Berlinu, Iris je uhapšena pod optužbom za antisemitizam jer je sama hodala ulicom sa plakatom na kojem je pisalo: „Izraelka i Jevrejka: zaustavite genocid u Gazi.“
Gasan Abu Sita, britansko-palestinski hirurg i rektor Univerziteta u Glazgovu, sprečen je 12. aprila da uđe u Nemačku kako bi nam se pridružio na Palestinskom kongresu. Deportovan je u UK posle nekoliko sati ispitivanja na aerodromu. U međuvremenu, 2.500 policajaca mobilisalo se ispred prostora u kom je kongres trebalo da se održi i uznemiravalo prisutne. Uhapšen je mladi jevrejski aktivista koji je držao transparent na kom je pisalo „Jevreji protiv genocida“. Dok su ga odvodili, u polušali je pitao policajce: „Da li bi bilo u redu da je pisalo ’Jevreji podržavaju genocid’?“
Naš kongres je počeo sa malobrojnom publikom koja je uspela da se probije kroz policijski kordon. Malo pre nego što je trebalo da se obratim publici putem video linka, policija je upala u salu, zgrabila mikrofone i iščupala kablove opreme za živi prenos. Snimio sam svoj govor koji nisam mogao da iznesem pred publikom i postavio ga na svoj privatni blog. Vlastima se to nije svidelo.
U subotu, 13. aprila, izdata mi je zabrana bilo kakve političke aktivnosti, Betätigungsverbot, koja je dosad korišćena samo nekoliko puta protiv operativaca Islamske države. Naši advokati su podsetili nadležne da sam, osim što sam državljanin EU, 2019. godine bio kandidat u Nemačkoj za Evropski parlament, kada sam osvojio respektabilnih 135.000 glasova. Posle duge, sramotne tišine, Betätigungsverbot je zamenjen „blažom“ zabranom ulaska, Einreiseverbot. Nemačke vlasti do danas odbijaju moje zahteve za pisano obrazloženje.
Očito je da nemački Staatsräson ne štiti Jevreje. Radi se o zaštiti prava Izraela da počini bilo koji ratni zločin po svom izboru. Takođe je tužan odraz ekonomske moći u opadanju, koja prihvata sve farsičniji autoritarizam.
(Yanis Varoufakis, The New Statesman; Peščanik, prevela Milica Jovanović)
