Ljiljana Bulatović Medić, autorica nekih od najštetnijih knjiga i najmonstruoznijih izjava o Srebrenici, nedavno je nagrađena za “značajan doprinos razvoju novinarstva”. Gore ne može
Među ovogodišnjim laureatima nagrade “Zlatno pero”, koju Društvo novinara Vojvodine dodeljuje za značajan doprinos razvoju novinarstva, našla se i Ljiljana Bulatović Medić, autorka nekoliko knjiga o Ratku Mladiću. “Visok profesionalni kredibilitet Društva novinara Vojvodine kao predlagača i novinarski angažman i kreativnost laureata podudarili su se u dodeli ovogodišnjeg ‘Zlatnog pera’”, izgovorila je pokrajinska sekretarka za kulturu i informisanje Dragana Milošević na dodeli nagrade u holu zgrade Pokrajinske vlade, a sve pod prigodnim sloganom “istina, poštenje, tradicija”.
Sa sekretarkom se nisu složili Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Nezavisno udruženje novinara Srbije. Oni su osudili uručenje nagrade “Zlatno pero” bivšoj novinarki RTS-a i Politike ekspres Ljiljani Bulatović Medić, za koju navode da je “negatorka ratnih zločina, etničkih čišćenja i genocida”, te da i “dan-danas širi mržnju u regionu”.
Značajan doprinos falsifikovanju prošlosti
Pošto se u javnosti podigla bura zbog dodeljivanja novinarske nagrade negatorki genocida i ratnih zločina, sekretarka Milošević se branila rekavši da je “novinarstvo danas više nego slobodno”, te da ne razume “čemu taj način razmišljanja, cenzure, u odnosu na ukupno novinarstvo koje je neko proveo u svom radnom veku, poput Ljiljane Bulatović”. A Petar Đokić iz Društva novinara Vojvodine je dosolio izjavom: “Pokazala se kao dosledan novinar po našem sudu. Mi ne ulazimo u to koliko su ideološki ispravni ili politički korektni njeni stavovi”.
O stavovima Ljiljane Bulatović Medić ćemo nešto kasnije, da vidimo prvo čime se to ona zapravo bavi. Ko god je iole upoznat s likom i delom Ljiljane Bulatović Medić zna da njena delatnost nema nikakve veze sa novinarstvom, jer se novinarstvo bavi informacijama, a to nagrađenu autorku nimalo ne zanima. Ona je javnosti poznata pre svega po hagiografskim spisima o Ratku Mladiću, po osnivanju Komiteta za zaštitu Ratka Mladića, po veličanju ratnih zločinaca, po falsifikovanju bliske prošlosti, po huškanju i širenju šovinističke mržnje. Za novinarstvo nismo sigurni, ali zato je u pomenutim disciplinama Bulatović Medić zaista dala “značajan doprinos”.
Prilog istoriji beščašća
Posebno se istakla u popularnoj društvenoj igri “veselo poricanje genocida u Srebrenici”, i to u vrlo oštroj konkurenciji. Nema mnogo nade da njeni novinarski radovi ostanu upamćeni, ali je zato dala značajan doprinos istoriji ljudske monstrouoznosti. Bulatović Medić je autorka jedne od najogavnijih izjava o Srebrenici koja glasi: “Ja tražim svojim istraživanjima, svojom budućom knjigom, da oni prenesu svoje mezare na njihovu teritoriju jer je to plodno zemljište koje narod treba da obrađuje.” Ovu rečenicu koja zaista zaslužuje da uđe u antologiju beščašća Ljiljana Bulatović Medić izgovorila je 17. maja 2005. na Pravnom fakultetu u Beogradu, na tribini “Istina o Srebrenici” desničarske studentske udruge Nomokanon.
U sličnom zloduhu ova novinarka već decenijama govori na “patriotskim” tribinama i promocijama svojih brojnih knjiga. Naslovi njenih dela govore sami za sebe: Srebrenica: laž i podvala srpskom narodu, Raport komandantu, Istinita Srebrenica: zapisi, svedočenja i dokumenti, Oreol ili omča za Ratka Mladića, General Mladić i Zavet majke Radovana Karadžića. Navedene knjige čine glavninu njenog novinarskog i publicističkog opusa, za to je i dobila narečenu nagradu.
Pozlata na ratnohuškačkoj propagandi
Da vidimo u čemu se sastoji njen – kako reče Dragana Milošević – “novinarski angažman i kreativnost” na primeru knjige General Mladić iz 1996. godine. U uvodnom delu Bulatović Medić objašnjava šta želi da postigne svojom knjigom: “Ova knjiga je moj doprinos preziru i otporu genocidnoj unapred presudi i nalogu za hapšenje srpskog naroda. Haške obrazine američkih nalogodavaca i islamskih donatora izdali su još jednom, 11. jula 1996. poternicu na čast i slobodu Srba.” Zaista kreativno i angažovano, samo što ovo nije novinarstvo, već najobičnije poratno huškanje i odbrana masovnog ubice.
Evo kako dobitnica “Zlatnog pera” opisuje prvi susret sa svojim idolom: “Kada sam prvi put videla Generala Mladića primila sam ga k srcu sestre.” Kakvo je bilo vreme tog sudbonosnog dana, Bulatović Medić opisuje stilskom bravurom: “Nikakvo, nezadovoljno pre podne.” Da li je nezadovoljstvo uzrokovano nepismenošću nagrađene autorke koja ne razlikuje imenicu koja označava doba dana (prepodne) od priloške oznake za vreme (pre podne), zauvek će nam ostati nepoznanica.
Međutim, iako ne zna osnovna gramatička pravila, autorka koja je dala “značajan doprinos razvoju novinarstva” vrlo dobro zna zašto je izbio rat u Bosni i Hercegovini: “U bivšoj SR Bosni i Hercegovini rat između tri naroda i tri vere izazvala je vatrena zelena pošast mudžahedinska, uz savezništvo povampirenih ustaških bojovnika – pod okriljem tvoraca svetske političke i vojne mape.” Zlatno doba miloševićevske ratnohuškačke propagande očigledno nije prošlo, pogotovo što ovakav način pisanja država dodatno pozlaćuje “Zlatnim perom”.
Šta Bulatović Medić ima još da kaže o srpskom heroju, specifičnim stilom koji je nastao plodotvornim ukrštanjem falsifikata i galimatijasa? “Mladić nosi narodnu istinu kao ličnu i zajedničku zastavu u borbi za opstanak srpskog naroda u nekom istorijski zamišljenom dostojanstvu”, zaključuje autorka. Podrazumeva se da u toj “narodnoj istini” nema mesta za četvorogodišnju opsadu Sarajeva ili streljanje u Potočarima, to bi se moglo očekivati od obične istine, ali ova sa nacionalnim predznakom ne priznaje realnost i činjenice koje ne idu u prilog srpskom narodu. Otuda jedno poglavlje u knjizi nosi naslov “Režirani zločin: Markale”, negirajući po ko zna koji put masakr, svim dokazima uprkos.
Na liniji zvanične državne politike
Upravo zbog ovakvih stavova u kojima veliča zločince, negira srpske zločine i ponavlja najcrnje floskule Miloševićeve ratne propagande – Ljiljana Bulatović Medić je i dobila nagradu. Koja bi mirno mogla da promeni ime u “Krvavo pero”. Naprednjačka vlast oličena u Pokrajinskoj vladi stala je iza odluke žirija, što nije nimalo slučajno. Upravo su najviši predstavnici vlasti stvorili atmosferu u kojoj je moguća valorizacija ratnohuškačke propagande. Genocid u Srebrenici ne poriče samo Mladićeva hagiografkinja, već i premijerka Ana Brnabić, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i svi ostali dužnosnici.
Ministar odbrane Aleksandar Vulin postavio je osuđenog ratnog zločinca Vladimira Lazarevića za predavača na Vojnoj akademiji, a njegovo ministarstvo je objavilo i promovisalo trotomni ratni dnevnik Nebojše Pavkovića, koji još uvek izdržava zatvorsku kaznu. Ratko Mladić se nedavno najnormalnije uključio u jutarnji program TV Happy, a istog dana je u Medija centru održana promocija knjige o Mladiću napisane na ruskom, na kojoj je učestvovala i Ljiljana Bulatović Medić.
Čitavo srpsko društvo je zaglavljeno u stanju poricanja zločina, u to su upregnute sve raspoložive snage, od političkih i kulturnih institucija preko obrazovanja do medija. U takvim nakaradnim okolnostima sasvim je prirodno da Ljiljana Bulatović Medić dobije nagradu za “značajan doprinos razvoju novinarstva”. Tačnije, za udarnički doprinos velikosrpskom projektu od kog vladajuća klika ne odustaje. Pod nezvaničnim sloganom “neistina, nepoštenje, kradicija”.
