Mediji i dalje predstavljaju veliki kamen spoticanja kada je reč o postizanju rodne ravnopravnosti u društvu.  Ovo nije specifikum samo Bosne i Hercegovine i društava koje nazivamo tranzicijskim, post-konfliktnim i sl. To je i globalni fenomen koji je prisutan, iako u manjoj meri i u mnogim zemljama konsolidovane demokratije.  Zašto je to tako? Koji dublji uzroci, često medijski nevidljivi, uporno opstaju te zašto uprkos određenim pomacima ne dolazimo do značajnih rezultata?

Strukture, muška moć i nasilje

Uzroci leže u dubljim strukturama društva koje privileguju muško iskustvo i u nataloženim istorijskim matricama u kojima je žena posmatrana ili kao nedovršeni muškarac ili njegov puki dodatak i ukras. Strukture moći su veoma orodnjenje i muškarci se i dalje svuda u svetu nalaze na ključnim pozicijama odlučivanja u politici, ekonomiji, a žene iako obavljaju 2/3  svetskih poslova poseduju samo 10% bogatstva. Žene i dalje obavljaju manje plaćene i nesigurne poslove, statusno manje prestižne, i tzv. pink zanimanja. Često rade part-time da bi mogle koliko-toliko uskladiti posao i porodične obaveze usled čega im je onemogućeno napredovanje na poslu, a rad žena u domaćinstvu je nevidljiv, isrpljujući, društveno nepriznat i uzima se zdravo za gotovo. Isključenost žena i drugost žene privileguje muško iskustvo i mušku moć koja je nametnula pravila igre unutar struktura društva i definisala pravila za uspeh. Ova isključenost dovodi do izloženosti različitim oblicima nasilja, jer je nasilje upravo povezano sa manifestacijom moći. Strukturalno nasilje nad ženama se tako lako preliva u direktno nasilje − u nasilje u porodici, u uhođenje, sramoćenje i slut shaming, sakaćenje, silovanje itd… S ciljem prikrivanja i neprikazivanja rodno zasnovanog nasilja kao gole sile, ono se „pravda“ tzv. kulturalnim sredstvima, odnosno seksizmom i mizoginijom (mržnja prema ženama). Sve to dovodi do tzv. simboličkog nasilja i simboličkog poništavanja žena, koje rezultira njihovom nevidljivošću i tzv. „vidljivim odsustvom“ posebno u medijima.

Mediji kao refleks stanja i deo problema

Mediji s jedne strane reflektuju ovo stanje ali izokrenuto, kao u camera obscura,  na osnovu čega operira muška moć kao iskrivljena svest. Žene su i dalje podzastupljene u medijskim sadržajima, a kada su vidljive prisutne su na načine pomoću kojih se potvrđuje ili pak pravda njihov neravnopravan položaj u društvu. Svuda u svetu žene „dominiraju“ u reklamama, a podzastupljene su kao  sagovornice i stručnjakinje u informativnim sadržajima i temama koje se  u društvu smatraju značajnim kao što su ekonomija, politika, sigurnost, međunarodni odnosi i sl.  Žene „prednjače“ u tzv. soft temama (obrazovanje i kultura), a hiper vidljive su jedino u industriji zabave čime se proizvodi trivijalizacija ženskog iskustva. Seksualizacija i stereotipizacija žena u popularnoj kulturi je doprinela tome da i mediji u potrazi za gledanošču i čitanošću, klikovima i lajkovima eksploatišu seksualnost. Pored zabavljačica, najviše su prisutne u ulogama majki i supruga čime se potvrđuju stereotipne rodne uloge ili su prikazane kao žrtve.  Slike žene žrtve, žene izbeglice najčešće majke sa decom i silovane žene se i dalje izdašno koriste u ratnim izveštavanjima, dok sudbinska pitanja o ratu i miru ostaju van njihovog domašaja a što se i ne problematizuje u medijima (setimo se samo npr. Dejtonskog mirovnog sporazuma). Stoga i nakon konflikta žene ostaju skrajnute, diskriminisane i u stalnom riziku od različitih oblika nasilja.

S druge strane, žena ima sve više u politici zahvaljujući unapređenim mehanizmima (posebno kvotama), ali usled toga dolazi do tzv. backlasha ili kontraudara formalnih i neformalnih struktura muške moći, usled čega su političarke podzastupljene u medijima. Politika i dalje operira kao bojno polje na kojem se sudaraju muški lideri radi osvajanja glasova, pozicija, i prestiža i ova surova muška kompeticija privlači gledanost. Istraživanja pokazuju da su parlamentarke u evropskim zemljama izložene različitim oblicima nasilja, što direktnim što suptilnim s ciljem njihovog povlačenja iz politike.

Seksizam, nepristojne ponude i pozivi na tzv. druženja su traumatično iskustvo mnogih mladih žena u politici. U strukturama političke moći nema još uvek dovoljno prostora za politički i alternativni glas žena, a najveća prepreka su političke partije sa muškim liderima na čelu. Jedna političarka u BiH koja je u strukturama odlučivanja u svojoj partiji mi je jednom prilikom rekla: „Pošto sam ja recimo gurala pitanja ravnopravnosti spolova i učešća žena, nešto čime se ja bavim intezivno, i socijalnom politikom, ja uvijek imam tu nešto da kažem, pa sam se često susretala s tim ‘joj sad će ona…’ Tako da, počnu te doživljavati kao nekoga ko je, ne remetilački faktor, nego neko ko će uvijek imati nešto da kaže, pa onda ne znam da li se oni već naviknu na to, pa k’o veli ‘pričaj ti, a mi ćemo po svom’“.

U Bosni  i Hercegovine se mnoge žene iz tih i sličnih razloga povlače iz politike, ili ako su prisutne biraju nevidljivost (uključujući i medijsku) i pasivnu ulogu da bi izbegle nasilje. Toliko puta se npr. nekritički pisalo o političarkama kao ikebanama bez analize dubljih uzroka. Neke žene u politici kao odbrambeni mehanizam biraju tzv. muški stil ponašanja i delovanja a što nailazi na osudu tzv. šire javnosti, posebno u komentarima na portalima jer remeti uvrežene predstave patrijarhalnog društva o ispravnom ponašanju „naših“ žena. Aktivne političarke koje žele da nešto suštinski promene u društvu kroz politiku su gotovo pa ignorisane, a najveća pažnja posebno na društvenim mrežama se ciljano preusmerava na njihov izgled i oblačenje. U predizbornim kampanjama žena najviše ima na zbirnim stranačkim plakatima, a nakon izbora na ključnim pozicijama i dalje dominiraju muška odela, i mediji najviše od njih uzimaju izjave ili ih zovu u gostovanja.

Nedovoljno učešće žena u procesima odlučivanja

I u samim medijima uprkos nekim pomacima je broj žena na mestima odlučivanja nedovoljan a u strukturi medijskog vlasništva faktički zanemarljiv. Kada se i nađu na mestima odlučivanja u medijima sudaraju se sa stvarnošću i ustaljenim rutinama delovanja unutar redakcija koje su kreirali muškarci. Po nekim istraživanjima žene na ovim pozicijama doprinose kreativnijoj atmosferi unutar redakcija, ali nepostojanje tzv. kritične mase žena na ovim pozicijama onemogućava jasnije statističke analize.

U Bosni i Hercegovini je prisutan ovaj disbalans na mestima odlučivanja, i žena je najmanje na upravljačkim pozicijama u medijima kao što je televizija i u  kojima ima najviše novca i uticaja. Mali pomaci na mestima odlučivanja su rezultat šireg i globalnog trenda feminizacije profesije, i tzv. gubitka ugleda nekada prestižnih profesija uključujući i novinarsku. Uprkos sve većem broju žena u novinarstvu, otpori i problemi su veliki i zapravo se povećavaju. Novinarke u BiH u tom smislu navode svoja različita iskustva, posebno situaciju u medijskim kućama ali i u širem okruženju. Ako nemaju decu nailaze na komentare „što nisi rađala, idi kući pa rađaj“. Ako imaju problema sa balansiranjem profesionalnih i porodičnih obaveza retko nailaze na razumevanje, a ako su pak ambiciozne i žele napred nailaze na komentare „šta hoće ova, zašta se otima!“.

Neke novinarke koje teže daljem napredovanju u karijeri ne nailaze na razumevanje okoline i izložene su takođe nasilju u porodici. Za žene u novinarstvu se nameću dvostruki i trostruki standardi ponašanja, što rezultira stresom i izlaže ih riziku od oboljevanja. I u zemljama u kojima je stanje u medijima povoljnije kada je reč o ekonomskoj sigurnosti i  boljoj regulaciji nedozvoljenog ponašanja prema novinarkama, mnoge od njih se ipak povlače iz profesije, a ključni uzrok je nemogućnost usklađivanja različitih obaveza ako imaju porodicu i nepostojanje sistemske podrške.