Frančeska u svijetu zločinaca
Šta je to tako neverovatno što izaziva toliku pažnju prema specijalnoj izvestiteljki Ujedinjenih nacija za ljudska prava na okupiranim palestinskim teritorijama, Frančeski Albaneze? Odakle ovolika provala zainteresovanosti za osobu koja govori, maltene, stvari koje svi otprilike znamo? Ili barem mislimo da znamo.
Frančeska je, u svakom intervjuu koji je prethodnih dana dala za srbijanske medije, naznačila i ulogu Srbije, odnosno njenog vladajućeg režima, u permanentnom genocidu koji Izrael provodi nad Palestincima. Pričala je i na tribini u Dorćol Platzu u Beogradu o tome kako je model genocida u Gazi, zapravo, model koji se legitimizovao kao način daljnjeg razaranja, pa, može se reći, sada Libana i Irana.
Nakon što je svuda po svetu pisala i pričala o najvećem zlu XXI veka koje se tamo događa, sankcionisana je i progonjena u mnogim državama, pogotovo onim koje važe za najberićetnije demokratije. Ali, da preduhitrimo neverne tome i ogorčena spadala, nema tu mnogo šta da se kaže; jasno je, dakle, ko dan da vladajuće karakondžule u Srbiji snabdevaju, pored vladajućih klasa Sjedinjenih Država i većine evropskih zemalja, municijom, logistikom i drugom opremom velikoizraelsko ludilo u Zapadnoj Aziji.
No, sve je to uvezano u jedan čvor, naprednjački režim Aleksandra Vučića ili pak cionističku vladavinu Benjamina Netanjahua ne možemo da odvojimo od Ovalne sobe i strukturne hijerarhije u razvaljivanju ovog sveta. Naravno da će liberalni prinčevi i princeze da se uvrede kada čuju da naprednjačko manijaštvo ne bi moglo da postoji ovakvo kakvo je, bez otvorene ili pasivne podrške prvosvetaškog kluba izopačenih džentlmena, iliti Epstinove koalicije. Stoga je i solidarnost sa palestinskim borcima i borkinjama za oslobođenje takođe borba protiv čitavog konglomerata koji profitira od te fabrike smrti u Pojasu Gaze. A o čemu inače i sama Frančeska priča.
Crvenokmerska bolest
Ipak, vratimo se malo korak do dva unazad u ove naše pliće vode. Mora da je ponosan, barem malo, opozicioni profesor Stevan Filipović, ali i onaj režimski Čedomir Antić, kada čuju i vide da najmoćnija osoba u ovoj državi, Aleksandar Vučić, govori o Studentima u blokadi kao o avganistanskim talibanima i Pol Potovim slebenicima. Očigledno svi zajedno prepoznaju u novoj političkoj snazi nešto sasvim drugačije, pa pokušavaju na svaki mogući način da to omalovaže, misleći da će crvenokmerskim etiketama diskreditovati talas koji ne može da stane. Za neupućene, navedeni profesori i mnogi drugi iz javnog života često su studente videli – zbog svojih skrivenih i neskrivenih razloga – kao boljševike, anarhiste, Crvene Kmere, komunističke komesare i ostale sledbenike, jelte, marksističke kuge.
No, tu se mora biti precizan, da ne bude zabune. Čitava antikomunistička, antijugoslovenska i revizionistička histerija koja ovde traje već decenijama od raspada Jugoslavije normalizovala je da sve što ide ka levoj pomisli – u onom iskonskom smislu koja pokušava da udari na sam poredak stvari – postaje demonizovano, ismevano i osporavano. Nije ni tu ništa čudno, Marks i Engels takođe su ismevani i rogobaćeni sa svih strana, ali njihove ideje još žive, kroz vreme i prostor, i ne dozvoljava im se da zamru; pogotovo su sada možda jače nego u prethodnih par decenija, nakon trijumfa Imperijalnog centra.
Danas, nakon decenija u kojima je izgledalo da je neoliberalni model definitivno učvrstio svoje mesto, vidimo povratak pitanja koja su proglašena naizgled zatvorenim. Od galopirajuće klasne nejednakosti, preko koncentracije bogatstva u rukama jednoprocentnog staleža do totalne erozije demokratske fasade pred hegemonističkim nakazama – sve to ponovo otvara prostor za demontažu sistema koji se dugo predstavljao kao jedina moguća realnost.
U tom smislu, nije slučajno što se i u Srbiji, na poluperiferiji, daleko od epicentra epstinovskih apostola, ponovo javljaju impulsi koji dovode u pitanje osnovne postavke uređenja. Ono što se danas naziva studentskim buntom možda još nema jasnu ideološku artikulaciju, ali poseduje nešto važnije, a to je možda ono najbolje – intuiciju da postojeći model ne funkcioniše za većinu ljudi. Upravo ta intuicija izaziva toliku nervozu, jer ako se ona razvije u koherentnu političku misao, ako se poveže sa istorijskim iskustvima i savremenim dešavanjima, kao što to i čini na jedan način u Srbijatriji kroz pobunu protiv Rio Tinta, izvoza municije Izraelu, rušenja Generalštaba – tada više neće biti moguće održavati privid da je sve u najboljem redu.
Krv im na rukama
U trenutku kada Netanjahu i Tramp udaraju krvnički po Iranu, ne bi li ga slomili, otpušili njegove ventile i uspostavili kompradorske hohštaplere, u Srbiji – a verovatno i u drugim zemljama – postoje ljudi koji pričaju kako je to daleko i da bi trebalo da se bavimo sopstvenim dvorištem. No, u redu, možemo da prihvatimo bavljenje sopstvenim dvorištem, ali ukoliko razumemo poziciju Vučićevih kabadahija u odnosu prema agresiji na Iran, razaranju Libana i ubijanju palestinskog naroda, onda jedino pravo čišćenje ovog dvorišta jeste da se na tim osnovama bori protiv režima. Anticionistička pozicija, zapravo, pored svih drugih nemalo važnih, mogla bi da najviše udari na bedeme.
Ona u ovom najkonkretnijem mogućem trenutku predstavlja ubedljivo najjaču pretnju za vladajuće klase kako kod nas, tako i širom sveta. Da ne bi došlo do zamagljivanja i mistifikacije, pojednostavićemo: političkom i ekonomskom lancu koji se proteže od Beograda do Vašingtona, od Berlina do Londona, pa sve do Kremlja čak – iako to mnogi putinofili ne žele da priznaju – spojnica se pronalazi u Tel Avivu. Kapitalistička logika ne poznaje granice, ali joj je očigledno najveće ujediniteljska tačka u Izraelu, pošto se njena akumulacija hrani ratovima, krizama i eksploatacijom, a tamo je sada Eldorado za tako nešto.
Prema poslednjim informacijama, Srbija se pridružila odluci da se Iranska revolucionarna garda stavi na listu terorista, što samo govori da Srbija učestvuje u globalnom mehanizmu imperijalističkih osvajanja. Naravno, ne šalje svoje vojnike, ali učestvuje i diplomatski i logistički.
Zato anticionistička pozicija jeste prepoznati tu strukturu i delovati protiv nje, a Vučićev režim, kao i mnoge druge periferne efendije na jugoslovenskom prostoru, ničim se tu ne razlikuju, funkcionišu kao filter imperijalnog centra. Samim time, lepota i tragičnost borbe protiv SNSrbije ogleda se i u integralnosti borbe protiv kapitalističkog i imperijalnog poretka, a kada se shvati ta povezanost, postaje jasno da tzv. čišćenje dvorišta ne može i ne sme da bude lokalni čin, već deo šire, strateške klasne borbe koja ima potencijal da poljulja temelje globalnog poretka. Deluje utopistički, ali svaka ideja kreće kao utopija.
Ustajte prezreni
Frančeska Albaneze deluje kao globalni uzbunjivač, hodočasnica koja ide po svetu i govori o nečemu što se dešava pred našim očima. Ona suštinski zbori o galopirajućem imperijalizmu o kojem je Lenjin pre više od 100 godina pisao. To što se dešava u Gazi ne dešava se samo tamo, u tom ukletom geografskom području, već je to erupcija apsolutno svega nakupljenog.
Zato biti protiv rata ne sme da bude puka humanitarna ceremonija, pošto pred ovim čumama to više ništa ne znači, već se mora nužno biti protiv sistema koji te zločine čini neizbežnim. To znači razumeti da su krvava čvorišta kapitalizma – bila ona trenutno u Gazi, Iranu, Jemenu, Libanu, Sudanu ili drugim ranama – međusobno povezana i da se ne mogu gasiti jedno po jedno, već samo kroz promenu i unutrašnje razdiranje Krakena koji ih konstantno proizvodi. Zar smo tako brzo zaboravili kako su nestali Libija, Irak, Sirija? Kako je Avganistan razoren? Kako je takozvana Islamska država nastala i šta je sve činila? Jesmo li zaboravili – a očigledno jesmo – da u ovom trenutku Kuba umire od gladi, jer su joj zatvoreni svi dotoci resursa?
Jesmo li zaboravili šta znači otpor? Je l’ ovaj prostor toliko postao kolonizovana močvara da je zaboravio svoju slavnu prošlost Narodnooslobodilačke borbe? Opominje nas Jasenovac, opominje nas Srebrenica, opominju nas sve crne tačke iz naše bliske i dalje prošlosti. Je l’ zaista toliko bitno da se svi stavimo pod liniju Riđokosog Vampira i Bliskoistočnog Kasapina? Očigledno da jeste, ali sutra odraza nam u ogledalu neće biti.
Frančeska Albaneze nas podseća da je istinski angažman protiv rata nužno angažman protiv sistema, protiv struktura moći koje proizvode glad, genocide i etnička čišćenja, koje prisiljavaju ljude na egzodus i koje, na kraju, pretvaraju prirodne resurse i teritorije u prostor za eksploataciju, a potom ostavljaju pustoš i rasulo iza sebe. To sve znači da borba protiv lokalnih režima jeste borba protiv Epstinove koalicije i njenih crvjezika, te svi oni predstavljaju u ovom trenutku najveću moguću pretnju za sve nas. Biti uz Frančesku jeste biti i protiv Aleksandra Vučića i protiv celog sveta koji je proizveo takve lokalne manijake. (Nikola Krstić, Nomad)
Varoški amarcord: Stevine male tajne, HRT, 18. ožujka, 20:13
“Ja sam Stevo Karapandža. Rođen sam u jednom malom selu pored Karlovca, Gornja Trebinja, u staroj kući koja i dan-danas postoji, ali nažalost propada. Tu je moj djed ili đed, kako bi se reklo, imao pekaru i ja sam rođen između šanka – tata je imao gostionu – i pekare”.
Najpoznatiji jugoslavenski kuhar šeće kroz selo oslanjajući se na štapove za hodanje: ambijent je jeziv, sve je još devastirano od rata koji je završio prije trideset godina, a mi nismo završili ni onaj koji je navodno okončan prije više od 80. Stevo je rođen na tavanu, a u djetinjstvu s tog tavana katkad nije mogao vidjeti kroz prozor, jer bi snijeg napadao do tavana. “To je bilo pravo djetinjstvo”, kazao je sa smiješkom.
Posao kuhara u kultnoj Esplanadi pronašao je preko oglasa u novinama. Iz vojske je ušetao u Esplanadu u bratovim trapericama i majčinim cipelama, a potom osvojio cijeli svijet, među ostalim i londonski Savoy u kojem je Frank Sinatra jeo njegov bolonjez. Skoro dva desetljeća zahvaljujući “Malim tajnama velikih majstora kuhinje” bio je ono što će Jamie Oliver, Gordon Ramsay ili Anthony Bourdain postati godinama poslije.
U novoj sezoni “Varoški amarcord” najavljuje priče ljudi koji su potekli iz malih sredina pa izgradili i sačuvali velike karijere. Prva epizoda preporuka je za ostatak treće sezone, bila je to lijepa, dirljiva priča o našem chefu No. 1. (Boris Rašeta, Novosti)
Herman, Ervin i tragovi svega pređašnjeg
Ponekad su naseobine i ostaci gradova feudalni posedi pod surovom vlašću nekog psihopate i njegove porodice. Negde je reč o paravojnim tvrđavama belaca neotpornim na najbanalnije bolesti, ili crnaca udruženih u osnivanje afričkog grada-utopije. Negde je mesto radnje usidreni brod na kome živi bizarna grupa ljudskih, cirkuskih nakaza, a negde manastir fanatika koji svome bogu prinose ljudske žrtve. Ponekad je u centru priče grad, sanatorijum ili hotel koji bi svojim izgledom i svrhom naizgled morali da pripadaju nekom u širem smislu uređenom društvu, ali uvek postaje jasno da je u pitanju samo fragment jednog rasparčanog sveta koji van okvira priče ostaje u potpunosti nejasan i nepredvidiv.
Pre nekoliko dana, ovaj svet napustio je Erman Ipen (Hermann Huppen), domaćoj publici poznat kao Herman, virtuoz tankih linija i besprekornog akvarela, belgijski crtač i pisac čuvenog stripa „Džeremaja“ koji je od 1979. godine objavljivan u sarajevskom Strip Artu – reviji čiji je osnivač i urednik bio Hermanov prijatelj, a potom i izdavač, Ervin Rustemagić.
Priče o Džeremaji, danas zacelo još više nego u vreme kada ih je Herman stvarao, nalikuju nečemu što bi svako mogao da smatra realnom i bliskom budućnošću. Amerika, u kojoj nakon nuklearne katastrofe dolazi do velikih rasnih sukoba i građanskog rata (ili je možda redosled obrnut) postaje svet bezakonja još jednom nalik Divljem zapadu, svet lišen utvrđenih pravila i sveden na distopijske zajednice ljudi, a ponekad i raznih čudnih bića, koje Džeremaja i njegov drugar Kurdi sreću u svojim lutanjima trbuhom za kruhom.
Predeli i arhitektura, pustinje, močvare, ruševine i napuštena industrijska postrojenja uverljivo prikazivani iz kadra u kadar, ostavljaju utisak da je autor znatno vreme posvećivao pripremi svakog svog crtačkog rada i scenarija, verovatno između ostalog i tako što je obilazio i detaljno fotografisao razna mesta kojima će potom dati svrhu mizanscena. Svaka tabla „Džeremaje“ remek delo je kadriranja, filmski dinamičnog sleda prizora, a to majstorstvo uočio je i Roman Polanski koji je Hermana angažovao za kreiranje storiborda za svoj film „Gusari“.
Osamdesete u Jugoslaviji bile su godine raznovrsne strip-periodike, tako da se više nije znalo kako odgovoriti na tolika očekivanja ljubitelja stripa, pa je bilo svakakvih izdanja, revija, podlistaka, specijalnih mesečnih brojeva, a njihov kvalitet pratio je tokove državne ekonomije, nestašica i inflacija, i menjao se, ponekad od broja do broja, prelazeći sa sjajnih korica i stranica u koloru do redukovanih formata i crno-bele štampe na lošijem papiru.
Uobičajeno je bilo sedamdesetih i osamdesetih odrastati uz stripove. Strip se kupovao od džeparca, bio je predmet trampe, još više predmet želje, pa i dobroćudne, kolekcionarske zavisti, a prodavci novina imali su ponekad običaj da svoj kiosk pretvore u prave antikvarne štandove gde bi se moglo iznenada naići na stare brojeve Eks Almanaha, Stripoteke, Denisa, Alana Forda. Zaista, strip je tih godina prelazio iz „šunda“ kako su ga etiketirale zvanične kulturne politike (pa i kažnjavale neumerenim oporezivanjem) u važan i tiražan oblik pop kulture. Poneki časopisi posvećeni stripu (Pegaz, na primer) nisu nudili samo table stripova koji su obeležili istoriju ove umetnosti, već su nudili i kompleksne i detaljne analize stripa kao medija, s jednakom pažnjom i ozbiljnošću kakva se posvećuje književnosti ili filmu.
Današnje detinjstvo lišeno je stripa. Strip se preselio u interesovanja odraslih, napustio novinske kioske i format priheftanog ili lepljenog nedeljnog časopisa i postao knjiga tvrdih korica sa riknom i skupom štampom. A možda je upravo značajnu razliku između tog i današnjeg vremena činilo i to što su stripovi, a uostalom, jednako je bilo i sa knjigama i filmovima, tada lako i bez predrasuda mogli da prelaze generacijske mostove. Sve što su, kao deca, čitali moji otac i majka, Ripa Kirbija, Flaša Gordona ili Tarzana, baš kao i dela Žila Verna, Sjenkjeviča ili Karla Maja, čitao sam i ja sa istim interesovanjem i usklađenošću sa svojim vremenom. Jer strip izdanja su tada, sem novih i aktuelnih, nudila i mnoge stripove od pre trideset ili pedeset godina, s jednakim značajem i bez obeležja zastarelosti. Vreme mladosti roditelja i dece još nije bilo podeljeno tako dubokim i hitrim tehnološkim promenama i do neprepoznatljivosti izmenjenim kodovima komunikacije. Svet se ubrzano menjao, svakako, ali te su promene ostavljale mesta za raspoznavanje tragova svega pređašnjeg, koji su se mogli dugo i pouzdano pratiti. Tragova na papiru, i od papira.
Jedna od strip revija koje su obeležile kraj sedamdesetih i osamdesete, prolazeći zajedno sa društvom tog vremena kroz ekonomske krize, no ipak opstajući i stičući prestižna svetska priznanja, bio je i sarajevski Strip Art, Ervina Rustemagića. U Strip Artu mogli su se naći i stripovi nastali pre više decenija, ali pre svega stripovi vrhunskih aktuelnih, i većinom frankofonih autora, koji su, uostalom, u tom trenutku nudili i neke od najvećih dometa takozvane devete umetnosti.
Erman Ipen – Herman – umro je samo pola godine nakon smrti svoga prijatelja Ervina, čoveka koji je svojim izuzetnim radom Jugoslaviju toga vremena učinio jednom od ključnih pozornica savremenog evropskog i svetskog stripa. (Po nekim izvorima, prva epizoda „Džeremaje“, naslovljena „Noć grabljivica“, upravo je u Strip Artu imala svoju svetsku premijeru.)
Herman je autor mnogih originalnih naslovnih strana Strip Arta, kao što su uostalom i drugi čuveni autori namenski za ovu sarajevsku strip-reviju pripremali naslovne ilustracije, kao i crteže kojima je najavljivano skoro publikovanje njihovih stripova (pamtim nekoliko sjajnih crteža čuvenog Frankena, autora Gaše Šeprtlje, urađenih specijalno za Strip Art) a koji su bili deo izuzetno bogate kolekcije koju je Ervin Rustemagić godinama vredno prikupljao.
Spisak autora te kolekcije bio je impresivan: Aleks Rejmond, Džo Makmanus, Čarls Šulc, Džon Prentis, Voren Tafs, Hal Foster, da navedem samo neke, i ta bi dela danas bila zbirka neprocenjive vrednosti nekog velikog i svetski značajnog muzeja posvećenog umetnosti stripa, da se Jugoslaviji nije dogodila krvava osveta mediokriteta, a Sarajevu distopijska sudbina grada pod udarom psihopata i varvara.
Već na početku opsade Sarajeva, srpske snage granatirale su zgradu u kojoj su se nalazile kancelarije Strip Arta. Preko 14 hiljada originalnih strip tabli, naslovnih strana, ilustracija pripremljenih ekskluzivno za jugoslovenske čitaoce, tada već nepostojeće države, nestalo je u sumanutom bombardovanju i monstruozno sistematskom ubijanju grada. Ova dela pridružila su se sudbini sarajevske biblioteke u kojoj je pod dejstvom artiljerije samoproklamovane Republike Srpske, spaljeno preko dva miliona knjiga, među kojima i mnogi srednjovekovni rukopisi.
Ervin Rustemagić proživeo je u Sarajevu dve godine opsade, nakon čega je sa porodicom uspeo da izbegne u Sloveniju.
Čitao sam negde da su mu naramci Strip Arta kojima je bio napunjen njegov automobil, barem jednom spasli život od metka ili gelera. (Dejan Atanacković, Peščanik)
