Pitao se proteklih dana prosečni Trebinjac začuđen pravom najezdom ljudi iz Beograda, pa i cele Srbije.
Istini za volju, mnogo njih je poreklom sa ovih prostora.
Poslovica da “Hercegovina celu zemlju naseli, a sebe ne raseli”, već izvesno vreme ne važi jer je ovaj deo Hercegovine spao na pedesetak hiljada stanovnika.
Ali uspon na turističkoj mapi je u Trebinje doveo one iz rasejanja. I njihove prijatelje. I prijatelje prijatelja. Tako da je krajem aprila na putevima ka Trebinju bilo gotovo više auta sa beogradskim nego bh. tablicama.
Trebinjci se i dalje čude šta to u Trebinju ima da se vidi. “Može sve da se obiđe za jedan dan”, kažu oni.
“Dobra hrana”, odgovaraju jedni. “Ljubazni ljudi”, govore drugi.
“Tamo se na Vaskrs pričešćuje iz pet putira”, kaže vernica iz Vojvodine. “Čula sam da to ima samo ovde. To kako se praznuje, koliko sveta bude”, objašnjava ona motive svog dolaska.
“Sve je mirno i tako čisto. Papirić nisam videla”, priča o svojim utiscima jedna turistkinja.
“Ovde je nebo tako plavo. Kakva boja, kakav vazduh. Diši”, kaže gošća iz Semberije prijateljici.
I zaista, pred onim što u Hercegovini uzimaju zdravo za gotovo, ljudi iz drugih krajeva zastaju očarani.
Imali bi i Trebinjci ponešto da kažu o gužvi, posebno o glavnim saobraćajnicama koje nisu projektovane za toliku frekvenciju. Iako je sve to daleko od nekog zagušenja u špicu u velikom gradu. Ipak, naviknuti na neki mirniji ritam, užurbanost i gungula se ne dočekuju raširenih ruku.
“Sad bolje razumemo Dubrovčane koji su zagovarali elitni turizam”, govori jedna Trebinjka. Ipak, priželjkuje da se ukinu granice. “Verujem da bi to donelo mnogo toga dobrog”, kaže i dodaje da su se već svi navikli da pomognu turistima bez vodiča u potrazi za nekom određenom znamenitošću u gradu.
“Ove godine nam je čak i februar, koji je u turističkom smislu mrtav mesec, bio pun”, priča devojka zaposlena u “Gradu sunca”.
Seminari, konferencije, čak i inspekcije, svi bi u Trebinje. Ovih dana su aktuelne i ekskurzije, pa su deca iz RS, ali i Srbije u obilasku.
Kraj proleća i početak leta će u “visoku Hercegovinu”, što će reći, na planine Maglić, Lebršnik, Volujak i u Nacionalni park “Sutjeska”, privući avanturiste, planinare i ostale mnogobrojne ljubitelje prirode.
Internet je svet pretvorio u komšiluk, pa se sve može rezervisati, videti, organizovati i pre nego što se krene. Stoga su oni koji izdaju vikendice na obroncima planina ili nadomak jezera bili začuđeni zainteresovanošću ljudi, može se reći, iz cele Evrope.
Iako još uvek pričamo o malim brojevima u odnosu na velike turističke centre, sigurno je da se zvezda Trebinja i Hercegovine uopšte, uspinje na turističkom svodu. I to uglavnom nije zbog ljudi. Jer, ono što turiste očarava nije ni infrastruktura, niti bilo šta što je urađeno ili napravljeno. Ono što očarava je priroda, predeli koji ostavljaju bez daha. A njih, tvrde ovi moderni nomadi, zaista ima.
