Vrijeme krize

Moramo hitno preuzeti odgovornost. Naš postojeći ekonomski sistem nije sposoban da rešava društvenu i ekološku krizu s kojom se suočavamo u 21. veku. Kad pogledamo oko sebe, vidimo jedan izvanredan paradoks. S jedne strane, dostupne su nam moćne nove tehnologije i kolektivna sposobnost za proizvodnju više hrane, više stvari nego što nam je potrebno ili što planeta može da podnese. A ipak se milioni ljudi zlopate u uslovima teške oskudice.

Šta je uzrok tog paradoksa? Kapitalizam. Kad to kažemo, ne mislimo na tržišta, trgovinu i preduzetništvo, koji su postojali hiljadama godina pre uspona kapitalizma. Imamo na umu nešto vrlo čudno i vrlo konkretno: ekonomski sistem koji se svodi na diktaturu sićušne manjine koja kontroliše kapital, a to su velike banke, najveće korporacije i onaj 1% stanovništva koji poseduje većinu investicione imovine. Čak i ako živimo u demokratiji i imamo izbor u našem političkom sistemu, kao da naši izbori nikad ne menjaju ekonomski sistem. Kapitalisti odlučuju o tome šta će proizvoditi, kako će upotrebljavati naš rad i ko će na kraju imati koristi od toga. Mi ostali – ljudi koji zapravo obavljaju proizvodnju – nemaju pravo odlučivanja.

A za kapital, cilj proizvodnje nije pre svega zadovoljavanje ljudskih potreba ili ostvarivanje društvenog napretka, a pogotovo ne ostvarivanje ekoloških ciljeva. Cilj je maksimizacija i akumulacija profita. To je najvažniji cilj. To je kapitalistički zakon vrednosti. A da bi maksimizovao profite, kapital mora neprestano da raste – i da stalno povećava agregatnu proizvodnju ne obazirući se na to da li je ona potrebna ili štetna.

Zato na kraju imamo iracionalne oblike proizvodnje: dobijamo masovnu proizvodnju stvari kao što su sportska terenska vozila (SUV), vile i brza moda jer su te stvari za kapital vrlo unosne, ali hronično nedovoljnu proizvodnju očigledno neophodnih stvari kao što su stanovi po pristupačnoj ceni i javni prevoz jer se one kapitalu mnogo manje isplate ili čak uopšte ne donose profit.

Slično stoji stvar i sa energijom. Obnovljivi izvori energije su već mnogo jeftiniji od fosilnih goriva. Nažalost, fosilna goriva su tri puta profitabilnija. Kapital prisiljava vlade da vežu cenu električne energije za cenu najskupljeg prirodnog gasa u tečnom stanju, a ne za jeftinu solarnu energiju. Slično tome, izgradnja i održavanje autoputeva je mnogo profitabilnije za privatne kompanije, proizvođače automobila i naftne kompanije nego što je to moderna mreža superbrze javne železnice. Zato kapitalisti i dalje pritiskaju naše vlade da subvencionišu fosilna goriva i izgradnju autoputeva iako naš svet gori.

Od izbora Donalda Trampa mnoge velike investicione kompanije s oduševljenjem su napustile klimatske obaveze koje su ranije prihvatile, a kojima je njihova profitabilnost bila ograničena u korist zajedničkog dobra. Taj primer nam jasno pokazuje kako stoje stvari: kapitalizam brine o budućnosti naše vrste kao što vuk brine o jaganjcima.

I sad smo tu: zarobljeni u skupu prioriteta kapitalizma, koji nanose štetu čovečanstvu. Ljudska dosetljivost nam je podarila divne tehnologije i sposobnosti. Ali kao neko surovo božanstvo, kapital ne samo što nas sprečava da ih koristimo za opšte dobro, već nas prisiljava da ih koristimo za našu zajedničku propast.

Sistem nas takođe baca u beskrajne cikluse imperijalnog nasilja. Akumulacija kapitala u razvijenim ekonomijama oslanja se na masovni jeftini rad i prirodna bogatstva globalnog juga. Da bi održao to stanje stvari, to jest da bi ekonomije južnih zemalja držao u podređenosti, kapital se služi svim sredstvima koja su mu na raspolaganju – dužničkim ropstvom, sankcijama, državnim udarima, pa čak i direktnom vojnom invazijom.

Rešenje prosto bode oči. Moramo hitno da prevaziđemo kapitalistički zakon vrednosti i da demokratizujemo našu ekonomiju kako bismo mogli da organizujemo proizvodnju oko hitnih društvenih i ekoloških prioriteta. Na kraju krajeva, mi smo proizvođači robe, usluga i tehnologija. Reč je o sudbini našeg rada i blaga naše planete. Zato mi moramo zahtevati pravo da odlučujemo o tome šta se proizvodi, kako i za koje svrhe.

Kako se to može učiniti? Tri uslova su neophodna za preobražaj naše ekonomije iz bezizlazne diktature u funkcionalnu i ekološki održivu demokratsku ekonomiju.

Pri uslov je nova finansijska arhitektura koja kažnjava destruktivne privatne „investicije“ i omogućuje javno finansiranje za javne svrhe. U središtu te arhitekture potrebna je nova investiciona banka koja, zajedno s centralnim bankama, preobraća dostupna likvidna sredstva u investicije koje su u skladu sa zajedničkim održivim blagostanjem.

Drugi uslov je široka upotreba deliberativne demokratije za odlučivanje o sektorskim, regionalnim i globalnim ciljevima (na primer, u vezi s rastom ili čak smanjivanjem različitih vrsta proizvodnje); ka njoj bi morala biti usmerena nova javna finansijska sredstva.

Treći uslov je Zakon o velikoj korporativnoj reformi, čija je svrha demokratizovanje korporacija i koji bi favorizovao i promovisao stvaranje kompanija u skladu s načelom „jedan zaposleni, jedna deonica, jedan glas“.

Živimo u senci sveta koji bismo mogli stvoriti. Sveta u kom bismo mogli da predupredimo bezmalo izvesnu ekološku propast umesto da čekamo da nas kapitalizam natera da prekoračimo tačku bez povratka. Svet u kom je moguće ukinuti ekonomsku nejednakost, neizvesnost, siromaštvo, nezaposlenost i ponižavajući život. Svet u kom ljudski život ima smisla u planetarnim granicama. To nije neostvariv san, već opipljiv projekat. (Yanis Varoufakis i Jason Fickel, The Guardian; za Peščanik prevela Slavica Miletić)

Obojena kontrarevolucija

Ko će ga znati, možda i zazvoni telefon na Andrićevom vencu u Beogradu; možda se naš predsednik Srbije Aleksandar Vučić obraduje što su ga zvrcnuli za pomoć i savet; možda mu i izmame osmeh na licu, tokom ovih tmurnih i teških dana u prethodnih godinu i kusur, pošto su načuli da je uspeo da pobedi obojenu revoluciju. Zvaće ga iz Tirane njegov pobratim Edi Rama, a bogami možda i iz Sarajeva, svi odreda, pošto se ovi naši evropski cvetići demokratije na Balkanu suočavaju sa onim u čemu, eto, naprednjački velikomučenici izgoreše. Dobro, možda nije baš u istoj formi; kod Rame bacaju i molotovljeve koktele, opozicija organizuje proteste, jer je njegova garnitura uhvaćena sa rukama duboko u korupcionaškom medu, dok pak u Sarajevu višedecenijski trulež počinje da izbija na površinu, slično kao i u Srbiji.

Možda će baš u tim momentima naš predsednik shvatiti da bratstvo i jedinstvo nije baš tako glupa i tupa krilatica, već, naprotiv, ona sada može da nosi novu formu, i to baš u duhu Epstinovog skandala, kada se elite solidarišu i pomažu, budući da pobunjeni narodi traže novog Robespjera i giljotinu nasred trga.

Mada, nije to palo juče, valjalo se iza debelog brega skoro decenijama šta će biti kada revolucionarna generacija iz Drugog svetskog rata pomre. Razmišljalo se i većalo po dijasporama, po Evropi i Amerikama – da li južnim, da li severnim, sve zavisi koliko si značajan bio – baljezgalo se po salonima, trućalo po katedrama, tribinama, književnim i pesničkim večerima, a onda je sve eksplodiralo tokom devedesetih godina na jugoslovenskom tlu, pa su nastajale te mikrodržave, pretvarale se u poluperiferne tampone i obećavala diznilendska carstva umesto onog strašnog i zločestog komunističkog jednoumlja.

Inače, najveća đavoljeva ujdurma jeste što je ubedio čoveka da on ne postoji. To možemo malčice da parafraziramo, pa da kažemo da je najveći uspeh liberalno-kapitalističkog poretka to što je ubedio ljude da je on jedini moguć.

Plivanje kroz mulj tranzicije

Stoga kontrarevolucija koja je krenula osamdesetih godina kroz kulturno manijaštvo, pa devedesetih kroz ratnozločinaštvo, a onda dvehiljaditih kroz neoliberalizaciju, danas doživljava svoj vrhunac u ovim kolonizovanim žabokrečinama tako što se kroz političke nomenklature brane postojeće forme vladanja.

Srbija u tome, zapravo, najviše prednjači, odnosno vlastodršci imaju možda i najsavršeniji model u poređenju sa ostalim novonastalim zemljama, pošto su ovdašnji politički establišmenti uspeli da objedine nacionalizam, kompradorizam, proimperijalizam i ratnozločinačko nasleđe u jednu formulu, dok ih ostale balkanske zemlje u stvari verno u tome prate, svaka, naravno, na svoj način.

Bosna i Hercegovina je među evropskim zemljama sa najvećim procentom mladih koji žele da emigriraju, ali ne samo zato što je to postao trend, već zato što se unutar te ratom iskasapljene zemlje nalazi razvaljeno društvo, endemsko siromaštvo, partokratijska vladavina i potpuna ekonomska zavisnost od međunarodnih finansijskih tokova, a to je samo nekoliko segmenata zašto kuva u Sarajevu, pa i svuda drugde po Bosni i Hercegovini. Kada se na to nadovežu protesti ili socijalni bunt – još od onih februarskih protesta 2014. do današnjih pobuna usled iskakanja tramvaja iz šina – odgovor se pronalazi u čitavom procesu koji traje od razvaljivanja Jugoslavije.

Tirana, s druge strane, iako nije bila u jugoslovenskom kolu, igra vrlo sličnu ulogu. Edi Rama se već godinama predstavlja kao liberalni reformator, umetnik u politici, evropsko lice Albanije, persona koja će uvesti tu zemlju u Evropsku uniju, veliki erudita i šaljivdžija, dok se u stvari iza tog brenda krije onaj klasični model sprege političke vlasti, građevinskog kapitala i organizovanog kriminala. Protesti u Tirani, koji su neretko brutalno razbijani, reakcija su na bahatost buržoaske družbe okupljene oko njega. U tom smislu, Sarajevo i Tirana su takođe ogledni primeri u kojima se vidi ista matrica, samo prilagođena lokalnom folkloru i pokojem istorijskom aspektu, ali svakako ono zajedničko Beogradu, Sarajevu i Tirani jeste to što su njihove elite naučile da plivaju u ovom mulju tranzicije, te liberalnu demokratiju rabe dok kroz nju legitimišu i legalizuju sveopštu pljačku.

Ali, hajde da se spustimo iz tih apstraktnih visina na realan teren, da baš tu formulu neoliberalnog pakla razložimo na nešto sitnije delove, što bi rekao naš predsednik, kako bi narod razumeo.

Čuvari pakla

Nije ni ta formula baš nastala ni slučajno, ni spontano, niti je proizvod nekakve balkanske mentalitetske greške, kako to vole da objasne salonski liberalni rasisti. Naprotiv, reč je o vrlo svesnom političko-ekonomskom projektu koji je zapravo rezervisan za poluperiferne i periferne zemljice. Sreća u nesreći jeste što su države na Balkanu, ipak, deo Evrope, stoga ne mogu da budu u potpunom izolovano-podređenom položaju, te im se uvek mora davati neka vrsta šargarepice kroz nadu da će jednog postati ponosne članice prvosvetaškog kluba.

Upravo na tom tragu je kod nas taj projekat dobio lokalni šmek, ali će ga apologete često relativizovati i govoriti kako neoliberalizam i kapitalizam nisu ni prismrdeli ovim prostorima. Međutim, oni su i te kako prisutni, samo ne u onoj formi kakva nam je obećana kada se sve raspadalo tokom devedesetih. Ovde su privatizacije zaista postale pljačkaški pohod u svom najprimitivnijem smislu, države su se transformisale u prčvarnice za lizanje krupnog kapitala, a nacionalizmi su se stavili u službu disciplinovanja masa, nema tu mnogo velike filozofije.

U Srbiji je taj proces formalno započet Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine – iako restauracija kapitalizma kreće uveliko tokom nacional-socijalističkog terora Slobodana Miloševića i njegovih zločinaca kroz prvobitnu ratnozločinačku akumulaciju kapitala – koji je, zapravo, doveo do propasti većine privatizovanih preduzeća, uz desetine hiljada radnika bačenih na ulicu i ispod granice svakog normalnog i pristojnog života. Dakle, umesto obećanog tržišta, pravde, demokratije i blagostanja, dobili smo oligarhiju, teoriju o tome da nikada nećemo biti dovoljno dobri, večno siromaštvo i kompleks niže vrednosti.

Otuda i ova današnja histerija oko tzv. obojenih revolucija u naprednjačkim redovima. Kada god se pojavi autentično nezadovoljstvo – bilo da ono dolazi od studenata, radnika, prosvetara ili bilo koga ko dovodi u pitanje sam poredak stvari – vlast poseže za već izlizanim repertoarom o stranim plaćenicima, CIA-i, Sorošu, destabilizaciji države i kojekakvim drugim mistifikacijama.

Paradoks je u tome što su upravo ti isti režimi, poput ovog naprednjačkog, duboko integrisani u zapadne političko-ekonomske sisteme; dakle, upravo SNSrbija živi od MMF-ovih aranžmana, preko investicionih sporazuma sa multinacionalnim kompanijama; upravo ti vlastodršci opstaju zbog potpunog prilagođavanja spoljne politike interesima krupnog kapitala, ali ih to i dalje ne sprečava da glume nezavisnu mahnitost pred očima javnosti.

Zato je današnja retorika predsednika Vučića i njegovih mlatimudana o obojenoj revoluciji u stvari kontrarevolucionarna defanziva, koju mogu vrlo lako da koriste sve jugoslovenske garniture, ukoliko im bude ta vrsta narativa zatrebala. Ali to je takođe i najopasnija moguća stvar po kolonijalno-kompradorske elite, jer oni onda zaista jesu u strahu od povratka politike koja, zapravo, kreće odozdo. I upravo zato se danas, u ovoj balkanskoj periferiji globalnog kapitalizma, kontrarevolucionarne elite na vlasti i svi oni blizu njih predstavljaju kao nužna stabilnost, dok se svaki tračak potrebe za alternativom proglašava pretnjom.

U potrazi za nemogućim

Zašto je sada ovoliko posvećeno Srbiji, pitaće neki radoznali čitalac? Pa upravo zbog toga što se u Srbiji najviše ogoljavaju stvari koje se svuda uglavnom čine, samo u ovom kazamatu više ne mora nužno da se prikriva upravo zbog njenog razgoropađenog stanja kompradorske vlasti Aleksandra Vučića, pa su i sami primeri dosta banalniji i siroviji, a samim time i lakši za razumevanje.

Elem, mladi koji su izašli na ulice Sarajeva usled tramvajske nesreće traže isto kao i mladi koji su izašli na ulice Srbije usled pada nadstrešnice, a to je, što bi se reklo ’68. – traže nemoguće. Traže pravdu od formata koji sam po sebi ne može i ne ume da bude pravedan, jer to nije u duhu profita. Pad nadstrešnice i iskakanje tramvaja jesu nesreće, ali nisu posledice vremenskih neprilika i božje sile, već višedecenijskog bahaćenja, nemara, razvrata i ubiranja najslađeg kajmaka svih onih koji su se strasno valjali među plodovima kontrarevolucije.

Kao što smo gore rekli, u Srbiji se više i ne glumi; kompradorska vlast Srpske napredne stranke i njenih nakaza jeste skinula rukavice, pošto je akumulirala dovoljnu političku i društvenu energiju, pa ima kapaciteta da brani svoj gvozdeni presto već više od dvanaest meseci, a vazda ima šta da odbrani brani od pobunjenog naroda.

Ipak, kada se strane gleda, da ne kažemo preko Drine, sve to što se dešava u Sarajevu, konkretno rečeno, nije odraz samo čistog lokalnog besa i očaja, jer se desila neka vrsta incidenta – iako to jeste prvobitni osećaj; kao što se ne sme ni pripisivati nekakvom mladalačkom idealizmu, niti skliznuti u lakoverno promišljanje o popravljivosti imaginarnog sistema; naprotiv, ovo što se u Sarajevu prvenstveno zbiva jeste intuitivna klasna optužnica protiv kapitalističkih ekspozitura u kojima je pljačkaški pohod jedini ispravni pravac.

U tom duhu rečenog, balkanske elite su branile, brane i braniće svoje položaje, interese i umnožene imetke – bile one na vlasti ili u opoziciji – pričaće o tome kako je, eto, kriv Ovaj ili Onaj, kako bi, kada bi oni došli na vlast, sve to bilo bolje, dok prava suština jeste da upravo oni sprovode obojene kontrarevolucije protiv sopstvenih naroda i narodnosti. Ovo što se dešava u Srbiji samo je ekstrem onoga što sve čeka, ogledalo u kojem se ostatak regiona, a bogami i sveta, može pogledati i videti svoju budućnost ako nastavi da veruje da će biti bolje samo ako smenimo jednu ili drugu vlast. Bauk revolucije kruži Balkanom, luta po dvorovima, plaši gospodu. (Nikola Krstić, Nomad)

Putinov potez jedan je od najvećih promašaja u političkoj povijesti

Nakon četiri godine rata, ruski predsjednik Vladimir Putin uspio je ostvariti dvostruki neuspjeh. Nije pokorio Ukrajinu, nije čak uspio ni zauzeti cijeli Donbas. Istodobno, pokušaji zastrašivanja Europe sabotažama i prikrivenim operacijama nisu polučili željeni učinak – umjesto straha, izazvali su otpor, piše Foreign Policy.

Europa se, tiše nego što se to često prikazuje, pretvorila u važan strateški faktor sukoba. Umjesto da poklekne pred Rusijom, počela je uzvraćati. Neki europski dužnosnici otvoreno govore kako se kontinent mora ozbiljno pripremati i za mogućnost otvorenog rata.

– Svaka raketa i dron koji pogode Ukrajinu samo jačaju našu odlučnost, poručila je britanska ministrica unutarnjih poslova Yvette Cooper tijekom posjeta Kijevu. ‘Putin misli da može nadživjeti Ujedinjeno Kraljevstvo i naše saveznike. Grdno se vara‘.

Sve više hibridnih operacija

Slične poruke posljednjih tjedana stižu iz brojnih europskih prijestolnica. Uvode se nove sankcije, traže se agresivnije obavještajne operacije i jača sigurnosna suradnja. Sve to Europa poduzima bez čvrstog jamstva da će SAD dugoročno ostati jednako angažiran.

Nizozemske obavještajne službe u izvješću pod naslovom ‘Između rata i mira‘ upozorile su da se Rusija priprema za mogući sukob s NATO-om te testira spremnost Zapada na eskalaciju.

Spominju se podmetanja požara, paketi-bombe, sabotaže zračnog prometa i oštećivanje podmorskih kabela.

Nova šefica britanskog MI6, Blaise Metreweli, upozorila je da Moskva djeluje u ‘sivoj zoni‘, tik ispod praga otvorenog rata, dronovima koji nadlijeću baze, sabotažama i operacijama koje financira država. Cilj je, kaže, zastrašiti i destabilizirati, ali odgovor mora biti koordiniran i odlučan.

London je to potvrdio sa gotovo 300 novih sankcija usmjerenih protiv pojedinaca, tvrtki i brodova koji sudjeluju u transportu ruske nafte i plina, uključujući takozvanu ‘flotu iz sjene‘. Na udaru su se našle i kompanije, među njima i kineske, koje Rusiji isporučuju vojnu ili robu dvojne namjene.

Njemačka, koja je prije 2022. često bila suzdržana prema Moskvi, sada otvoreno govori o prijetnji hibridnog rata. Šef njemačke obavještajne službe BND Martin Jaeger poručio je da se služba mora ‘operativno ojačati‘. Prema pisanju Bloomberga, Berlin je već pripremio plan za suzbijanje ruskih hibridnih operacija, uz upozorenje da bi takve aktivnosti mogle biti i priprema za širi vojni sukob.

Rusija učvrstila percepciju agresora

Putin je još 24. veljače 2022., najavljujući invaziju, zaprijetio da će Rusija ‘odmah odgovoriti‘ svakome tko joj stane na put, uz posljedice kakve ‘nikad u povijesti nisu viđene‘. No, nuklearne prijetnje nisu zaustavile zapadnu potporu Ukrajini. Nakon toga Moskva je pojačala hibridni rat protiv Europe. Prema studiji Sveučilišta u Leidenu, broj takvih prikrivenih napada porastao je s 13 u 2023. na 44 u 2024. godini.

Estonska obavještajna služba upozorila je da je Kremlj, svjestan kako bez slabljenja zapadne potpore ne može slomiti Ukrajinu, svjesno podigao ulog sabotažama diljem Zapada. No, procjena iz Tallinna glasi – taj se plan Moskvi obio o glavu. Umjesto strateške prednosti, Rusija je dodatno učvrstila percepciju da je agresor.

Europa je prvo protjerala ruske obavještajce, njih oko 600, prema podacima konzultantske kuće Globsec. Moskva je potom, tvrdi isto izvješće, posegnula za ‘spojem špijuna i kriminalaca‘, regrutirajući operativce putem interneta. Više od trećine identificiranih sudionika imalo je kriminalnu prošlost.

U posljednjim mjesecima europske su zemlje počele konkretnije uzvraćati. Francuska, Njemačka, Finska i Danska zaplijenile su brodove povezane s ruskom ‘flotom iz sjene‘. U Poljskoj, Rumunjskoj i Litvi uhićeni su osumnjičeni saboteri, a spriječene su i pošiljke zapaljivih paketa. Čak su i ruski sateliti, prema navodima Financial Timesa, identificirani kao potencijalna prijetnja europskim komunikacijama u svemiru.

Visoka cijena rata za Rusiju

U međuvremenu, rat u Ukrajini i dalje traje, ali cijena za Rusiju raste. Procjenjuje se da su ruski gubici blizu 1,3 milijuna mrtvih i ranjenih. Prihodi od nafte pali su 24 posto prošle godine, a državni proračun iz suficita 2021. skliznuo je u deficit veći od 70 milijardi dolara.

Rat koji ulazi u petu godinu postao je studija nenamjernih posljedica. Putin je želio izbrisati neprijateljski nastrojenu državu sa svojih granica, a dobio je generacije Ukrajinaca duboko neprijateljski raspoloženih prema Rusiji. Pokušao je pokoriti Europu pritiskom i sabotažama, a probudio je novi val jedinstva i obrambene odlučnosti.

Estonci, koji Rusiju poznaju iz neposredne blizine, to sažimaju jasno: svaka sabotaža, svaki čin vandalizma i agresije samo dodatno učvršćuje Zapad protiv Moskve.

Ako postoji povijesna kategorija političkih promašaja, onda bi Putinova invazija na Ukrajinu u njoj zauzimala jedno od vodećih mjesta, zaključuje Foreign Policy. (Foreing Policy, Jutarnji list)