MetaSrbija

Facebook će se utopiti ili, ponešto pojednostavljeno, promeniti ime u Meta. To je „genijalna“ dosetka Marka Zuckerberga da svoju kompaniju izvede iz do sada najozbiljnije krize. Kriza nije nastala oko novih saznanja kako ta društvena mreže funkcioniše. O prodaji podataka korisnika za ciljane kampanje i raspirivanju mržnje kao načinu da se zadrže stari i privuku novi korisnici – što su okosnice duž kojih mreža donosi zaradu – manje-više sve se zna. Kriza oko tih saznanja u vezi s mrežom tinja već godinama. Razgoreli su je pak proteklih nedelja iskazi uzbunjivačice Frances Haugen: kao bivša radnica Facebooka, ona je u javnost iznela dokumenta iz kojih se jasno vidi da su – kako se to sažeto kaže – rukovodioci kompanije bezbednost korisnika mreže podredili zaradi.

Stvari su jednostavne: Haugen je pokazala da Facebook sprovodi svoja istraživanja čiji rezultati pokazuju da ta mreža, kako je sada postavljena, nanosi štetu korisnicima. Uprkos ovim saznanjima, rukovodioci kompanije odbijaju da u vezi s tim bilo šta promene da ne bi ugrozili profit od plasiranja poruka preko mreže. Drugim rečima, sada postoji dokaz da se korisnicima mreže svesno nanosi šteta, da je to izričita poslovna politika Facebooka. U tom smislu, sadržaji Facebooka osmišljeni su i režirani u istoj meri u kojoj je to, recimo, i sadržaj igrane serije „Squid Game“. Čitalac već zna, to je najgledanija serija ikada na Netflixovoj platformi. A tako mnogo je gledana upravo zbog scena brutalnog nasilja i masovnog satiranja svojih junaka. Mržnja i nasilje se isplate, znaju to u Facebooku odavno, kao što su to sada iskusili i u Netflixu.

Međutim, radoznalost i prijemčivost za nasilje i mržnju – recimo to sasvim prosto – nisu ni jedine ni ključne karakteristike ljudi. Uspeh se može graditi na nasilju i mržnji, ali to nije – nazovimo ga tako – legitiman uspeh. Taj uspeh ne ide ruku podruku s odobravanjem i priznanjem. Bez odobravanja i priznanja, uspeh se svodi na golo sticanje moći. Oko tog žarišta rasplamsala se kriza sa Facebookom. Zato je Haugen opasna po Facebook ne samo u moralnom nego i u poslovnom smislu: bez odobravanja i priznanja, zarada više nije izvesna. Na ovaj izazov Haugen, Zuckerberg odgovara – promenom imena. Tako se osoba na čelu visokotehnološkog posla razotkriva kao pobornik magijske svesti: kao da će, izgleda da misli Zuckerberg, promena imena iz temelja promeniti identitet, to jest prirodu mreže. (Dejan Ilić, Peščanik)

Šerbedžija kao rušitelj Vukovara

HDZ je zabranio koncert Rade Šerbedžije u Vinkovcima najavljen za 15. studenoga zato što je Šerbedžija Srbin, a iz HDZ-ovske perspektive neprilično je da Srbin ili netko za koga se, po imenu i prezimenu pretpostavlja da je Srbin, pjeva uoči obljetnice pada Vukovara.

Jer Srbin je, iz HDZ-ovske perspektive, osnovano sumnjiv i potencijalni rušitelj Vukovara, čak i kad je, poput Šerbedžije, uoči rata idealistički i očajnički pokušavao apelirati na nervozna plemena da odustanu od najavljenog puškaranja i pokolja.

Etnički motivirana zabrana prikrivena je tobožnjom brigom za Vukovar

Naravno da će HDZ-ovci izbjegavati spominjanje Šerbedžijine nacionalnosti, ali će se istodobno truditi probrati fraze iz kojih će biti jasno da Šerbedžija baš zbog nje ne smije nastupiti 15. studenoga u Vinkovcima. Mijenjaju se vremena, nisu ovo devedesete kad je HDZ jasno artikulirao protivljenje odluci da dječak srpske nacionalnosti – ili dječak za kojeg se pretpostavljalo da je srpske nacionalnosti – otvara šibenski Festival djeteta i kad je predsjednik države i stranke, opijen pobjedničkom etničkom unifikacijom države, nacionalno prebrojavao karlovačke suce.

Stigli su novo doba i novi ljudi. Umjesto ostrašćenog povjesničara HDZ danas vodi Andrej Plenković, hladni birokrat koji jako pazi na trendovsko ambalažiranje tuđmanovske politike. Etnički motivirana cenzura, da, svakako, ona je uz kriminal jedna od stožernih vrijednosti HDZ-a, ali dajte da zvuči prihvatljivo “našim europskim prijateljima”. Uostalom, pročitajte što o zabrani Šerbedžijina koncerta veli Ivan Bosančić, vinkovački gradonačelnik i, naravno, član HDZ-a. (Vladmir Matijanić, Index.hr)

Civilni sektor je esencija pomirenja

Organizacije civilnog društva, kako u Srbiji tako i one iz drugih postjugoslovenskih zemalja Kosova, koje istrajavaju na idejama normalnosti moraju ostati konstanta koja će biti tu da radi na procesima pomirenja, da podseća javnost i vrši pozitivan pritisak na nosioce vlasti kako bi se odgovornije ponašali u odnosima sa susedima, ali i na međunarodnom terenu, ocenio je u intervjuu za Autonomiju direktor Centra za regionalizam i dugogodišnji kopredsednik Igmanske inicijative Aleksandar Popov.

Komentarišući drastično pogoršanje odnosa u regionu tokom proteklih nekoliko godina, posebno sa Kosovom, Popov je podsetio da je Igmanska inicijativa, koja u novembru puni 21. rođendan, svoj najveći uspeh postigla okupljanjem ljudi iz četiri države Dejtonskog sporazuma (Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore) predane vrednostima mira, koji su još devedesetih godina bili antiratni aktivisti i koji čine čvrsto jezgro tog pokreta za normalizaciju odnosa zemalja Zapadnog Balkana i obnovu razumevanja i poverenja među državama regiona.

Značajni rezultati zabeleženi su tokom prve decenije, kada se ta mreža nevladinih organizacija nametnula kao relevantan akter što je, dodao je Popov, zapazila i Evropska unija koja je u nekoliko izveštaja o napretku zemalja regiona i napomenula da je Igmanska inicijativa regionalni civilni faktor normalizacije odnosa. Nažalost, poslednjih godina imamo pogoršanje odnosa među državama regiona, te opet uloga civilnog sektora postaje važnija i ponovo smo u situaciji da svetli primeri saradnje i pozitivnih procesa budu nevladine organizacije koje već više decenija rade na pomirenju i tranzicionoj pravdi.

– Mi smo još 2002. godine pokrenuli jedan projekat „Civilni dijalog“, koji je bio usmeren na obnovu saradnje nevladinih organizacija iz Srbije i sa Kosova, koja je bila prekinuta 1999. godine, i uspeli smo da u taj naš projekat uvučemo preko 250 organizacija iz Srbije i sa Kosova. Tu su posebna ciljna grupa bili mladi, a kroz te projekte smo potencirali pomirenja, suočavanja sa prošlošću i mnogo toga je postignuto.
Posebno je važno što smo radili sa mladima jer su neki od njih koji su učestvovali u našem dijalogu tada kao omladinci sada postali zreli ljudi koji su došli na neke funkcije. Na primer, bivši pomoćnik ministra spoljnih poslova na Kosovu, koji je zatim postao i ministar, Petrit Selimi, je kao omladinac učestvovao u „Civilnom dijalogu“ i sa velikim respektom se odnosio prema nekim stvarima i mislim da je doprinosio tome da se ide u pravcu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, odnosno da to, bez obzira kakav status se tu bude dogovorio, bude zona saradnje i neke normalizacij. (Aleksandar Popov, Autonomija,info)