Na pragu smo jeseni, doba kada se priroda smiruje i priprema za počinak. Neminovna je asocijacija i na životno finale.
Hercegovina je po mnogo čemu specifična, a jedna od stvari koja nekome sa strane svakako upada u oči je odnos prema smrti i upokojenima.
Još je Momo Kapor konstatovao da Hercegovac na svadbu može, ali i ne mora doći, ali ako na saučešće i sahranu ne stigne, grdno će mu zameriti.
Tako je to odvajkada, a malo se toga promenilo danas, osim što su, zahvaljujući automobilima, mobilniji. Nekada su na večni ispraćaj, osim najbližih, dolazili i iz okolnih sela, a danas iz cele opštine, pa i šire.
Ako je pokojnik imao brojno potomstvo koje, opet, ima brojne prijatelje, kolege, kumove, onda se ispred kapele može videti reka ljudi koja sa poštovanjem čeka na red da izjavi saučešće porodici i oprosti se od pokojnika.
Gubitak najdražih je za porodicu bolno iskustvo od kojeg se dugo oporavlja.
U istočnoj Hercegovini im je, prvenstveno zahvaljujući Eparhiji Zahimsko- Hercegovačkoj i Primorskoj, barem finansijsko breme skinuto.
Ima skoro dve decenije kako su popovi počeli da savetuju parohijane da na sahranu, umesto cveća, sveća i flaše rakije, sa čim je svako dolazio, daju skroman novčani prilog kako bi porodici olakšali i kako bi svaki pokojnik, i onaj najsiromašniji, imao dostojanstven ispraćaj.
Tvrde da je ovakva praksa prvo zaživela u Ljubinju da bi se proširila po celoj Hercegovini.
I, mada su Hercegovci veoma tradicionalni i čvrsto se drže obrazaca ponašanja koje su preci uspostavili, ova izmena nije naišla na otpor.
Svesni da je mnogo staračkih domaćinstava i dosta onih koje bi drugačiji način pomoći možda i povredio, veoma brzo je prilog postao prirodna stvar.
Imajući na umu inflaciju, krizu iz koje se ne nazire izlaz i sve starije stanovništvo u Hercegovini, da nije ovog običaja, bilo bi i onih porodica koje bi morale da se zadužuju da bi obavile sahranu.
Nova praksa, koja sada običaj, bila je loša vest samo za preprodavce pića koji su prilično zarađivali prodajući jednu flašu pića i po nekoliko puta.
