Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić došao je na genijalnu ideju – odlučio je da s beogradskih ulica ukloni imena koja podsećaju na bivšu Jugoslaviju. Tako će Beograd uskoro ostati bez ulica kao što su Bosanska, Zenička, Travnička, Dalmatinska, Splitska, Porečka. Vesić je odluku obrazložio psihijatrijskim rečnikom rekavši kako „nije normalno“ da Beograd ima takve ulice, a potom je svoju uličnu dijagnostiku pojačao principom reciprociteta. Na kraju se vratio argumentima vezanim za duševne bolesti, naglasivši kako nećemo „da budemo mazohisti i da imamo imena ulica koja su iz sredina gde se zatire sve što podseća na srpstvo”.
Vesićeva najava izazvala je podeljene reakcije javnosti. Iako je izrazito neomiljena ličnost, ovog puta je Vesić imao i dosta pristalica, budući da nacionalizam i mržnja prema jugoslovenskom nasleđu ne poznaju partijske granice, čak i najozloglašeniji naprednjaci postaju prihvatljivi čim stupe na „srpsko stanovište“. Najveća bura podigla se oko najave da će Zagorska ulica dobiti ime po Blagoju Jovoviću, navodnom atentatoru na poglavnika NDH Antu Pavelića.
Oštro je reagovala istoričarka Dubravka Stojanović koja je rekla da „Ante Pavelić nije nažalost odgovarao pred sudom za svoje monstruozne zločine”, ali i da „slaviti njegovog ubicu i to na ulicama glavnog grada je poruka da, u slučajevima kada pravda nije bila dostižna, imamo pravo da je sami sprovedemo oružjem. To je necivilizacijski sunovrat, to je slavljenje osvete, principa ‘oko za oko’, i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno”.
Nepouzdani pripovedač
Zbog ove reakcije, nacionalistički deo srpske javnosti pokrenuo je medijski linč Dubravke Stojanović, optužujući je za simpatije prema Paveliću i ustašama, negiranje genocida i slične besmislice. Paralelno sa difamiranjem istoričarke, nacionalni udarnici su krenuli u konstruisanje mita o Blagoju Jovoviću, pošto se ispostavilo da se o dotičnom gotovo ništa pouzdano ne zna. Jedini istorijski izvor koji govori da je Jovović pokušao atentat na Pavelića u Argentini jeste sam Jovović.
On se 1998. godine vratio u domaju iz emigracije, uputio se na Ostrog i tamo mitropolitu Amfilohiju Radoviću ispričao da je daleke 1957. godine pucao na Pavelića u Buenos Airesu, od čega je ustaški zločinac samo dve i po godine kasnije izdahnuo u Frankovoj Španiji. Nešto detaljniji opis atentata može se pronaći u Jovovićevoj autobiografiji koju je izgovorio u pisaću mašinu Tihomiru Burzanoviću, a ovaj je od toga sačinio knjigu pod naslovom „Dva metka za Pavelića“.
Memoari su nepouzdan istorijski izvor, a posebno je problematično što Jovović, da se izrazimo rečnikom književne teorije, nije baš pouzdan pripovedač. U svojim sećanjima Jovović tvrdi da je bio prvo skojevac i partizan, pa je potom prešao u četnike jer „nije hteo da ubija Srbe“. A onda je u četničkoj jedinici Baje Stanišića učestvovao u bitkama na Sutjesci i Neretvi, na strani fašističkog okupatora, barabar sa Pavelićevim ustašama, i pucao na partizane među kojima je, naravno, bilo mnogo Srba.
Kako napraviti istorijsku ličnost
Tanku Jovovićevu ispovest bilo je neophodno podržati drugim dokumentima da bi se koliko-toliko održala na staklenim nogama. Nedeljnik je doneo ekskluzivnu ispovest Milene Gaćeše, članice Dražine vojske u četi popa Đujića, koja veli da je upravo ona organizovala atentat na Pavelića. Doduše, neki delovi se ne poklapaju sa Jovovićevom pričom. Na primer, Gaćeša tvrdi da mu je ona nabavila pištolj, a Jovović je rekao da je pištolj bio njegov. Ali, koga briga za takve sitnice kad treba beatifikovati heroja?
Potom se javio i istoričar Vasilije Krestić, veteran nacionalnog pokreta, jedan od pisaca Memoranduma SANU, autor teze o Hrvatima kao genocidnom narodu. Krestić se baš ovih dana prisetio da je svojevremeno razgovarao u kafani sa Slobodanom Borisavljevićem, funkcionerom UDB-e, te da mu je ovaj rekao kako je Jovović tražio pištolj od personala jugoslovenske ambasade u Argentini. Krestić veli da je tražio od Borisavljevića da to zapiše, što je ovaj i učinio, a taj prepričavalački dokument se nalazi u Arhivu SANU.
Šta god bila istorijska istina, malo je bizarno da se podaci o jednoj istorijskoj ličnosti, i to prilično sumnjivi, iznose po medijima nakon što je gradska vlast odlučila da joj dodeli ulicu. Postupak bi trebalo da bude obrnut. Prvo je za nekog pojedinca nepobitno utvrđeno da je značajna ličnost, njegovo ime se nalazi u knjigama istoričara, njegova dela su pouzdano utvrđena i opisana u istoriji – a tek potom mu se dodeljuje ulica. Još je bizarniji kontekst u kojem se odvija glorifikacija Jovovića.
Sistematsko brisanje antifašizma
Sve gradske vlasti u poslednjih frtalj stoleća sistematski brišu imena narodnih heroja, partizana i antifašista sa beogradskih ulica. Oni koji su porazili fašiste i njihove domaće kolaborante, uključujući i Pavelića i njegove ustaše – izbrisani su, prokaženi i zaboravljeni. A oni ne samo da su porazili okupatora i kvislinge, već su i sudili onima kojih su uspeli da se domognu. Tako su na smrt osuđeni Slavko Kvaternik, Mile Budak, Božidar Kavran, komandant konc-logora Jadovno Juraj Rukavina i mnogi drugi čelnici ustaškog pokreta. Juru Francetića ubili su partizani u decembru 1942. godine, a zloglasnog Maksa Luburića ubio je agent UDB-e posle rata.
Ljudi koji su porazili fašizam i ustaštvo ne zaslužuju svoju ulicu, ali zato ulicu zavređuje saradnik okupatora koji je, navodno, izvršio atentat na Pavelića. Totalni apsurd koji dolazi kao logična posledica odricanja od antifašizma i priklanjanja četničkoj ideologiji. Istom vrstom apsurda obojena je čitava Vesićeva operacija. On je ubeđen da se obračunava s jugoslovenskim nasleđem, a zapravo je većina spornih ulica dobila ime 1896. godine – nacionalna elita je bezecovala teritorije buduće Velike Srbije. Umesto da ospu paljbu na Vesića, nacionalisti su oduševljeni. Izgleda da su im dojadile Tantalove muke – gledaš vekovne srpske teritorije, a ne možeš da ih osvojiš.
