Patrijarh je iznova demonstrirao nedostatak pregovaračkog umijeća. Čim izađe ispod staklenog zvona, sudari se s nerazumijevanjem za privilegije koje SPC uživa u Srbiji
Piše: Tomislav Marković
Patrijarh Irinej raspolaže ozbiljnim talentom za raspirivanje međunacionalnih i međudržavnih sukoba. Svoj raskošni dar demonstrirao je nedavno, tokom posete Crnoj Gori, kada je za nedeljnik Dan dao intervju u kom se osvrnuo na položaj Srba i SPC u toj zemlji. Vežbajući poređenje kao stilsku figuru, patrijarh je rekao: “Položaj Crkve u Crnoj Gori gori je nego u vreme osmanske okupacije, a status Srba je kao u doba ozloglašene fašističke tvorevine Nezavisne države Hrvatske.”
Irinejeva poetska izjava – iz koje bi neko neobavešten mogao da zaključi kako je u Crnoj Gori otvoren novi Jasenovac, a da sveštenike SPC nabijaju na kolje – izazvala je omanju buru u Crnoj Gori, ali i u Srbiji. Zvaničnici Crne Gore osudili su patrijarhovu izjavu, a predsednik Milo Đukanović izjavio je da “niko normalan tako nešto ne može pomisliti, a kamoli izgovoriti”, te da očekuje “da patrijarh to demantuje”.
Čim se vratio u Srbiju, patrijarh se potrudio da razreši sve dileme. Nije mu palo na pamet da demantuje samog sebe, ipak je on Božji predstavnik na zemlji koji ne daje izjave olako, ali je zato objasnio šta ga najviše tišti. Irinej je rekao da će “vrlo rado demantovati kada dobije obećanje da oni neće više pretiti da će Crkvi oduzeti imanja u Crnoj Gori, da će oduzeti crkve i manastire”.
Ne muči patrijarha položaj Srba u Crnoj Gori, koji su po nacionalističkom difoltu uvek i svuda ugroženi, već mogućnost da SPC ostane bez dela imovine. Irinej se najviše plaši najavljenog Zakona o slobodi veroispovesti koji bi rešio i pitanje crkvene imovine, a patrijarh SPC-a dobro zna da su mnogi verski objekti stečeni na, blago rečeno, problematičan način.
Irinejev osorni, bahati nastup pokazuje da ima dara za podizanje tenzija, ali nema baš mnogo talenta za trgovinu. Ukoliko želi da sačuva crkvenu imovinu, jedini način za to je da napravi nekakvu nagodbu sa crnogorskim vlastima, a direktan napad na onog s kim treba da pregovaraš ne vodi uspešnom poslovanju. Problem je u tome što je patrijarh vođa organizacije koja ima apsolutni monopol na religijskom polju, pa nije navikao da se ponaša u skladu sa principima slobodnog tržišta. Kad SPC nešto zatreba od države, ona to jednostavno uzme. Ako SPC ne želi da plaća porez državi, neće ga plaćati. Ako SPC zatreba novac za hram svetog Save, uzeće ga preko poštanskih markica od svih građana koji šalju pisma i pošiljke, silom.
Naravoučenije cele priče je da uljuljkanost u monopolistički položaj monopolisti ne donosi ništa dobro. Čim izađe ispod staklenog zvona ili crkvene kupole, patrijarh se sudari sa okrutnim svetom koji nema previše razumevanja za privilegije koje SPC uživa u Srbiji.
