NIKOLA SAMARDŽIĆ: Srbija se ponovo naoružava, preti susedima i disidentima

KOMŠIJE I SUSJEDI: Šta se dešava u Beogradu? Kako država štiti Thompsona? Zbog čega Škoro nije dorastao politici? Kako se brani Velja Nevolja?

NIKOLA SAMARDŽIĆ: Srbija se ponovo naoružava, preti susedima i disidentima

Šta će biti sa Srbijom?

Milošević je pao jer je izgubio ratove, ne zbog agresije i zločina. Demokratska tranzicija bila je neuspešna jer se u toku 30 godina NATO intervencija nije dovela u vezu sa sudbinom Vukovara.

Isto tako se upad Telekoma u finansijski sistem, kako bi se uništila svaka opozicija, ne dovodi u vezu s potrebom da se privatizuju javna preduzeća.

Milošević je kad je o tome postignut dogovor u zapadnom svetu. Ne postoji takav dogovor o Vučiću. Nejasno je da li uopšte postoje crvene linije koje ni on neće smeti da pređe.

Opozicija je neuspešna jer je antisistemska u istom smislu u kojem ne prihvata norme i vrednosti evropske demokratije i civilizacije. U radikalsko-mužičkoj Srbiji alternativa Evropi je uvek samo u Gulagu.

Denacifikaciju u Nemačkoj su izveli američki tenkovi, a ne snaga domaćeg intelekta i savesti.

Denacifikacija je u Srbiji nezamisliva bez demilitarizacije, denacionalizacije i decentralizacije. Srbija se ponovo naoružava.

Preti i susedima i disidentima. Privatna preduzeća, uključujući strane investitore, pripadaju sistemskoj partokratiji i korupciji, a ne otvorenoj ekonomiji. Nije uspostavljena trajna nezavisnost sudskih i regulatornih institucija. Sve odluke donosi ista ličnost.

Umesto kulturne metropole glavni grad postaje zloćudni tumor cele Srbije i svetska atrakcija i sekularnog i sektaškog primitivizma. (Nikola Samardžić, Danas rs.)

 

Thompson pod zaštitom države

“Tko ste uopće vi da bi vas se trebalo pustit na stadion i da svjedočite o tome poštuju li se propisana epidemiološka pravila?” ljubazno pita u javnom obraćanju organizator nedavnog Thompsonovog sinjskog koncerta, nakon što su novinari izvijestili da im je ulaz na masovnu zabavu bio službeno zabranjen. Razlog zabrane je taj što su nekoliko dana uoči nastupa postavili par logičnih pitanja: koliko je zaista pametno da se svirka za pet hiljada ljudi održava dok brojke zaraženih rastu, delta soj ubrzava, čitava obala klizi u narančasto, a grad Sinj statistički broji jedva sedam posto procijepljenog stanovništva? Radoznalim žurnalističkim crvima nekoliko je riječi s pozornice stoga posvetio i sam Em Pi, čestitajući organizatorima na tome što su uopće uspjeli upriličiti veseli događaj, iako su protiv sebe imali čak i “onu sedmu silu, poput Slobodne Dalmacije i pojedinih novinara koji su htjeli pošto-poto prikazati ovaj skup kao nešto negativno…” I zato: “Pokažimo večeras da smo mi oni koji možemo pobijediti!” Dalje je sve išlo po planu: zarežali su gitarski rifovi, Thompson je zaurlao “Za dom!”, publika oduševljeno uzvratila “Spremni!” i show je mogao početi.

Tako eto izgleda kada se zahuktaloj medijskoj mašineriji suprotstave goloruki organizator, neustrašivi Thompson pojačan tek pojačalima i pratećim bendom, par stožera civilne zaštite koji na različitim razinama serviraju kontradiktorne preporuke, kompletna polusuvisla hrvatska država koja iz dana u dan propisuje pa mijenja koncertna pravila, omanja armija medicinskih sestara koje u skladu s trenutnim pravilima ispred stadiona provode antigenske testove i pet hiljada ljudi koji se tim testovima spremno podvrgavaju. Borba je, vidimo, krajnje nepravedna – s jedne strane moćni “pojedini novinari”, s druge samo prkos i antigeni kameni – ali na kraju smo ipak “mi oni koji možemo pobijediti!”

Ima nečeg neobično dirljivog u ovako iščašenom Thompsonovom doživljaju stvarnosti. Čovjek koji je karijeru izgradio na tragikomičnoj iluziji otpora kojekakvim odnarođenim centrima moći – gdje, kao što znamo, složno vladaju “antikristi i masoni, komunisti, ovi, oni” – jednostavno ne može bez jakog i opakog protivnika. Problem je što takvog protivnika u Hrvatskoj realno nema: na njegovoj je strani nacionalni stožer, na njegovoj je strani država, na njegovoj su strani nedorečena državna epidemiološka pravila. (Boris Postnikov, Novosti)

 

Škoro nema kapacitet

Više puta sam govorio da mi se čini da Škoro nema kapacitet za ono što se od njega očekivalo, da bude vođa u totalitarnom smislu, taj tip kapaciteta, karaktera nema, on je više bio fizionomija koja je postavljena, frontmen ispred ljudi koji zaista vode pokret, i taj pritisak političkog odlučivanja koji se na njega navalio, političke borbe, to je očito za njega bilo previše, a drugo je imalo dodatne elemente kao prigovori zbog neuspjeha. Interesantan je strah da se napadi na njega i obitelj ne prošire, to mu se moglo motati po glavi. Ne možemo znati. Ostavka frapantno liči, oponaša način kako je svojevremeno 1. 7. 2009. Ivo Sanader dao ostavku.” (Žarko Puhovski, N1)

 

Šta to radiš, Kume?

Juče je Vučić održao još jedan čas jadikovanja nad sobom. Lamenti su postali način ispiranja svežeg dela crne biografije, i dodatna presija istog, neizbežnog lica na javnost. Model vladanja u državi gde je mafija na vlasti. Šta je u takvom sistemu AV? Don, ili vođa državne bande maskiran visokom funkcijom? Ali ta maska je suviše traljavo napravljena, bušna i prozirna, pa se vide sva stidna mesta na kreaturi koji stida nema.

Krik je došao u posed zapisnika sa saslušanja Veljka Belivuka. Ukratko, Nevolja tvrdi da je više gadnih stvari radio po nalogu vladara, da se sa njim sretao i dogovarao. Suzbijani su protesti, zaustavljane pobune. Sprečeni su uzvici sa tribina koji nerviraju Vučića, odlučnog da konačno postane vođa svih navijača, smotani uličar koji uteruje strah. Ali, pokliči o Vučiću pederu su se vratili.

Moguće je da Belivuk ne govori istinu. On ima pravo da se brani kako želi, pa i da laže. Možda nije video poslodavca, a možda i jeste. Istina u Vučićevoj verziji je sumnjiva sama po sebi. Njegova sklonost besramnim lažima, redovno ga dovodi u centar opravdane sumnje. Taj još nije uhvaćen u istini.

Zbog toga je njegovo jučerašnje zaklinjanje o tome da nikada nije video Belivuka niti razgovarao sa njim, samo prilika za nesuvislu javnu tiradu. Govor koji postaje lozinka zarobljene zemlje. Kome pričaš kume? Nisi ga video, zašto se onda pravdaš i kome: svojima ili svima? Nemaš ništa sa kasapskom ispostavom u Ritopeku, ništa onda, neka Vulin radi svoj posao čim okonča radove na Srpskom svetu. Šta je uključilo tvoj megafon? (Ljubodrag Stojadinović, Peščanik)

About The Author