Dolazak njemačkog trgovačkog giganta privukao je veliku medijsku pažnju. Ali mediji su se, po običaju, bavili pogrešnim stvarima
Piše: Tomislav Marković
Otvaranje trgovinskog lanca Lidl u Srbiji obeležili su redovi, gužve, koškanje oko jeftinih pilića, preprodaja dotične živine na pijacama i prisustvo neizbežnog Aleksandra Vučića na ceremoniji otvaranja, kao mirođije u svakoj čorbi. U senci ovih nemilih, medijski atraktivnih događaja ostalo je ono najbitnije, kao po običaju.
A bitno je da je ulaskom Lidla na srpsko tržište došlo do bar malo zdrave konkurencije na ovom polju, što uvek donosi pozitivne efekte. Uslovi rada u Lidlu su povoljniji nego u sličnim radnjama u Srbiji. Plate su značajno veće, plaća se prekovremeni rad, uopšte – tretman radnika je bolji nego što je to do sada u Srbiji bilo uobičajeno. To je već rezultiralo prelaskom mnogih radnika iz drugih trgovinskih lanaca u Lidl.
Cene mnogih proizvoda u Lidlu su znatno povoljnije, po tome je ovaj lanac i poznat. To će primorati i druge trgovine da smanjuju cene, što će se pozitivno odraziti na ogroman broj potrošača. Drugi trgovinski giganti, poput Maxija, moraće da povećaju plate radnicima ukoliko žele da ih zadrže. Ulazak Lidla u Srbiju najzad će primorati i male prodavce da se udruže ako žele da opstanu na tržištu, a za to je odavno bilo vreme i bez Lidla.
Mediji se nisu previše bavili ovim sitnim detaljima, ali su se zato komentatori često usredsređivali na suštinu, iznoseći konkretne podatke. Na primer, da kasirke u Lidlu imaju platu od 43.000 dinara plus prevoz, za razliku od drugih trgovina gde im se plate kreću između 25 i 30 hiljada dinara. Jedan komentator je napisao da i njegove kolege vozači prelaze u Lidl: zašto bi radili za 32.000 dinara kad mogu za 70.000.
Nije Lidl nikakvo čudo, kompanija kao i svaka druga, niti bi dolazak jednog nemačkog trgovinskog lanca trebalo da bude neka velika vest. Kad bismo živeli u uređenom sistemu i u ekonomiji kojom vladaju zakoni tržišta. Ali, pošto umesto slobodnog poslovanja imamo monopole, spregu povlašćenih privrednika i države, sistemski klijentelizam i ekonomiju koju je država ščepala za vrat – onda je svaki dašak zdrave konkurencije vest nad vestima. Kamo sreće da još nekoliko trgovinskih lanaca počne da posluje u Srbiji, a da se slična praksa raširi i po drugim privrednim granama.
Zato je kod nas najveći deo kritike na račun kapitalizma, konkurencije, tržišnih mehanizama – uglavnom promašen, jer se s dotičnima nikada nismo lično upoznali. Možda ne bi bilo loše da prvo isprobamo u praksi kako funkcionišu te ozloglašene pojave, pa posle možemo od njih i da odustanemo.