Šta rade pesnici, slikari, ima li njih u provinciji ili je umetnost rezervisana samo za velike centre? Dilema je možda stara koliko i civilizacija i pravo je pitanje da li moja malenkost na nju može da odgovori. Naime, čovek bi morao da bude izvrstan poznavalac umetničke scene velikih gradova i malih sredina da bi se, eventualno, približio istini. Ovako, osvrt možemo smestiti u subjektivni doživljaj čija je možda najveća vrednost što će čitaocu možda odškrinuti vrata u svet kulturnih dešavanja u malim sredinama koje kolokvijalno (neretko i uz dozu malicioznosti) nazivaju provincijom.

Ipak, brojne pesničke večeri, slikarske kolonije, predstavljanje knjiga i izložbe, koje su nezaobilazne u svakoj od varoši istočne Hercegovine svedoče da se na kulturnu ponudu može računati. Svojevremeno je, recimo, samo u Gacku u toku jedne godine bilo preko pedeset kulturnih događaja, što će reći- jedan nedeljno. Cifra za poštovanje i za neki veći centar, a ne za opštinu od jedva 8 hiljada stanovnika.

Kako u Gacku, tako (a možda i više) u Nevesinju i Bileći. O Trebinju da ne pričamo.

A tamo gde je kvantitet, logično je, bude ponešto i od kvaliteta.

Slikari sa istoka Hercegovine su se povezali u udruženje i neretko prave zajedničke izložbe i praktično nema kontinenta, a možda i države, bez dela barem jednog hercegovačkog slikara.

Za razliku od slikara, a poput proroka, mnogo teže je biti priznat pesnik u svom mestu.

Uprkos tome, njihov entuzijazam ne posustaje, pa se na hercegovačkom nebu etabliralo nekoliko manje ili više sjajnih pesničkih zvezda. Vremenu ostavljamo da da svoj sud o njihovoj vrednosti, ali možemo konstatovati da su pesničke večeri prerasle u tradiciju.

Dakle, može se zaključiti da kulturna ponuda u malim mestima postoji i da je ona neretko autentična, te sa sobom nosi i izvestan kvalitet. U tom smislu može biti i u prednosti u odnosu na dešavanja u velikim centrima koja više moraju da vode računa i o komercijalnom, dakle, malo i da podiđu ukusu publike.

Toga su umetnici u malim mestima oslobođeni- uglavnom slušaju sebe i svoj umetnički senzibilitet. Barem u onom delu kada ne rade ikone ili naručene pejzaže i portrete, jer od toga žive. Poput fotografa koji moraju da slikaju rođendane i svadbe da bi imali prostora za umetničku fotografiju. Ali, to je valjda usud svakog posla.

Osim poslovično malog izdvajanja za umetnost i kulturu iz budžeta na svim nivoima, odsustvo publike koja ima kulturne potrebe je takođe evidentno.

Retki su događaji da privuku istinsku pažnju velikog broja posetilaca. Njihov broj je najčešće srazmeran broju prijatelja, rodbine autora i zaposlenih u ustanovi koja organizuje događaj.

No, tu se otvara pitanje i kvaliteta obrazovanja i kriterijuma koji su, stiče se utisak, odavno na minimumu.

U većini varoši su u toku pripreme za predstojeću turističku sezonu kada će u Hercegovinu doći studenti, ali i Hercegovci u rasejanju.

To je vreme kada ova regija oživi i kada je kulturna ponuda najintenzivnija.

I tako do septembra kada će neke druge, prozaičnije, teme zaokupiti pažnju ljudi.