Zamislite jedan Kuvajt i u njemu prosečnog Kuvajćanina koji, pored tolikog crnog zlata kojim obiluje njegova zemlja, radi za 300 evra mesečno. Pritom ga tamo ga neki emir ubeđuje da ima sreće jer ga baš on vodi i za njega brine državne brige. A to što diže kredit pored tolikog novca od nafte objašnjava kao znak mudre politike i dugoročne strategije razvoja Kuvajta koju njegovo emiratstvo ima u glavi. I pored kredita, Kuvajt je sa 42% zaduženosti BDP-a najmanje zadužen od zemalja regiona.

To što su putevi loši i iskrpljeni znači da je sve poskupelo, a njegovo emiratstvo ima troškove jer mora da prehrani Kuvajćane koji žive u pustinji. Dobro se zna da pustinja nije jeftino mesto za život. Ima nafte, ali nema vode. A voda se zlatom plaća. Zato Kuvajćani moraju da biraju- ili će da imaju vodu ili puteve.

Naravno, u stvarnosti je situacija potpuno drugačija. Državljani Kuvajta ne samo što žive u jednom obilju, voze se sjajnim putevima i uživaju sve benefite prirodnog bogatstva koje ima njihova zemlja, nego im na račun svake godine “legne” na hiljade dolara. To vam je kao kad ste iz bogate porodice- ne znate šta su egzistencijalne brige- putujete, školujete se, lečite, pa čak i vozite ono što poželite.

A sad zamislite jednu Hercegovinu. Ona, doduše, nema naftu, ali ima i vodu i vetar i ugalj, što će reći- struju. A dobro se zna da je struja zlata vredna. Pritom, nije pustinja. Ima i hranu i to kakvu. I vino i med i fantastičnu prirodu. Na malom prostoru neverovatna raznovrsnost.

Pa ipak, Hercegovina najviše liči na ovaj Kuvajt iz noćne more.

Umesto da, poput Kuvajćana, svakog meseca, samo zato što su bili te sreće da žive na području sa toliko bogatstava, dobijaju barem nekoliko stotina maraka, Hercegovci kao da su rođeni u porodici u kojoj su otac i majka kupoholičari koji dižu kredite da bi živeli u luksuzu. Ili alkoholičari koji prodaju porodično blago da bi zadovoljili svoje poroke.

Pritom, decu teraju da prose ubeđujući ih da posna hercegovačka zemlja ne može da obezbedi udoban život.

Zato se mnogo njih otiskuje ka Srbiji i Hrvatskoj, tražeći sreću i hleb.

Istini za volju, iz Hercegovine se oduvek odlazilo, ali je i Kuvajt bio siromašan dok nafta nije postala toliko tražena. Slična je situacija sa strujom.

Ipak, za sve ove decenije nismo uspeli da napravimo ništa. Ni jedan značajniji megavat. Raubujemo ono što nam je ostavljeno. Jedini značajan energetski resurs na ovim prostorima je napravila privatna firma. Sada ona ubire astronomski profit, dok naše elektrane posluju sa gubitkom. Pošto dobiti nema, nema šta ni da se podeli.

I putevi su čista egzotika- krivina se kalemi na okuku, a asfalt je odavno u pačvork izdanju. Ako ikada dobije moderne saobraćajnice, ove ćemo moći da pokazujemo turistima kao atrakciju ili da iznajmljujemo kaskaderima za pripremu akcionih scena.

U davna vremena je jedan mlin bio dovoljan da porodica stane na noge i oseti blagodeti imetka.

Prosta logika govori da bismo uz ovakve proizvođače struje, sa ovo malo stanovnika, morali da imamo i bolji standard i više prihoda.

Oni koji rukovode i ovde se pitaju tvrde da nam je logika loša i da nas osećaj vara.

“Da je ovo Kuvajt, bila bi bajka. Pošto je Hercegovina, mora biti  priča o teškom životu”, izgleda je deviza onih koji njome rukovode.