Teško u Hercegovini ide sa promenama. Posebno u malim mestima. Tamo se decenijama urbanizaciji opiru tako što su deo sela (čitaj: sitnu i/ili krupnu stoku) poneli sa sobom.

Sa kokoškama bi se još nekako i izašlo na kraj, ali su svinje, ovce i krave potpuno druga priča. Naselja na obodu posle kojih počinje čistina- polje ili brdo, dušu su dali da živite u gradu, a, opet, kao na selu.

I dok (malo)građani, nakon nešto uloženog truda i dovijanja, obezbede domaće meso, jaja i mleko, njihovim komšijama ostaje samo muka.

Ispod prozora imaju štalu, svinjac, kokošarnik. Zimi i nekako, ali je leti nemoguće otvoriti prozor. Neprijatni mirisi, muve i ostali insekti opsedaju ih čim otopli. A tu su i ostale tegobe. Taman kad utonu u san začuje se zvono jer je krava u sred noći morala da istegne vrat ili se počeše o dovratnik.

O nusproduktima koji se slivaju po asfaltu, da ne pričamo.

Komšije bez domaćih životinja trpe, pomalo gunđaju, ali uglavnom izbegavaju da se zameraju jer treba tu živeti i dalje.

Ovi sa životinjama odmahuju rukom kada im neko u šali prigovori.

“Hajde, bogati, kao da ne znam iz kakve je zabiti on došao. I sad mi se tu pravi da mu krava smrdi. Sve se to uobrazilo”, obično bi minimizirali svaku primedbu i etiketirali komšiju koji se buni kao skorojevića koji se pokondirio i zaboravio kako mu je “đed u podrumu držao stoku, a sva čeljad spavala u sobi iznad”.

Opstajalo je to tako godinama jer se u malim mestima svi poznaju. I ne samo što se znaju, nego je velika verovatnoća da su rodbina, kumovi ili su, ako ništa drugo, bili školski drugovi. Tako su ovi “gradski stočari” na muku stavljali inspekcije.

Kad bi ih i kaznili, nešto od toga bi završilo u ladicama ili korpi za smeće nadređenog im koji je među kažnjenima uočio nekog svog.

Saobraćaj u Gacku

A gledalo im se kroz prste i iz političkih razloga- fleksibilan odnos prema ovoj pojavi je značio za predstavnike političke opcije na vlasti podršku ovog dela korpusa.

Zato je, recimo, Gacko, često bilo u široj javnosti pominjano kao mesto u kome je kravama kao u Indiji. Tek, vidiš, nekoj se kravi bez nadzora trava učinila zelenija oko škole ili zgrade policije, nego na pašnjaku u polju.

No, vreme nosi svoje pa se čini da će u mesecima koji dolaze i poslednji “kauboji iz grada” morati da evakuišu svoja grla ili jednostavno da ih prodaju. Inspekcije su najavile da će ovaj put posao završiti do kraja, a vlasnici stoke se pitaju: “Zašto baš sad kad su ovolika poskupljenja i kad je svaka koka zlato, o kravi da ne pričamo”.

Čini se da je domaćim životinjama u malom gradu ipak odzvonilo. Primat i u hercegovačkim varošima polako preuzimaju kućni ljubimci.