Sajt SPC-a nema mnogo da ponudi ljudima zainteresovanim za religijska i duhovna pitanja, ali to mu očigledno i nije svrha

Nesrećnom verniku koji se uputi na zvanični sajt Srpske pravoslavne crkve (www.spc.rs) u potrazi za duhovnim savetima i odgovorima na teška teološka pitanja, neka je Bog u pomoći. Na ovoj adresi dušekorisnih sadržaja se nasititi neće, ali će zato saznati sve što oduvek nije želeo da zna o aktivnostima arhijereja, ali nije imao koga da pita.

Dominantan deo članaka na sajtu SPC-a odlazi na hroniku crkvenih velikodostojnika: gde je ko od episkopa služio svetu liturgiju, gde je patrijarh činodejstvovao za praznik Uspenja presvete Bogorodice, koju prekomorsku zemlju je posetio mitropolit Amfilohije, kako odmiču radovi na izgradnji Hrama svetog Save, šta je sve osveštano i kako teče svakodnevni život u brojnim eparhijama. Takve vesti ponajviše nalikuju na one silne mejlove kojima Vladine PR službe zasipaju nesrećne inboxe raznih medija.

To i ne treba da čudi, pošto je ovo ipak zvanični sajt jedne organizacije, pa je prirodno da služi tome da nas obavesti o aktivnostima čelnika te udruge. Ono što bi nekog eventualno moglo da začudi je prisustvo sadržaja kojih bi se postidela svaka organizacija koja sebe zove hrišćanskom, doduše u nekim drugim zemljama kao što su Nemačka ili Francuska. Ovde smo navikli da poklonici religije ljubavi propovedaju mržnju, da ljudi u čijoj svetoj knjizi piše kako “u Hristu nema Jevrejina ni Grka” insistiraju na plemenskom viđenju religije, te da oni čiji je Bog razapet na krstu svojim herojima proglašavaju persone koje danas ubijaju druge ljude, nevine poput Isusa.

Prilozi za žitija ratnih zločinaca

Upravo takvim sadržajima obiluje sajt SPC-a. Tamo se, na primer, svojevremeno mogla pročitati vest da je vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda “posetio 16. septembra 2009. godine gospođu Biljanu Plavšić u zatvoru Hisenberg u Švedskoj”, te da je sa gospođom razgovarao o njenom duhovnom stanju, sve držeći se sledećih jevanđelskih reči: “Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me”. Vladika za kog se ispostavilo da je seksualni zlostavljač dečaka, duhovnik koji je u julu 1995. godine pozdravio ulazak Ratka Mladića u Srebrenicu, posećuje ratnu zločinku koja se lažno pokajala i divani s njom o njenom duhovnom stanju.

U istom duhu sklopljena je i vest iz 2008. o poseti mitropolita Amfilohija utamničenom Radovanu Karadžiću koji se ispovedio i primio sveto pričešće, što je propraćeno komentarom da “G. Karadžić, po njegovim rečima, već trideset godina upražnjava molitvu Isusovu: ‘Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me’, i na tom izvornom hrišćanskom molitvenom tihovanju i ispovedanju Hrista, zasniva svoj lični život i svoju lekarsku praksu”. U tihovanju se posebno istakao dok je gruvao granate po Sarajevu, nije lako tihovati usred buke izazvane kanonadom topova, ali našim podvižnicima ništa nije nemoguće.

Pravda za genocidnu tvorevinu

Da ovo nisu nekakvi ispadi otuđenih pojedinaca među arhijerejima koji pripadaju davnoj prošlosti, potvrđuje i intervju s poglavarom SPC-a patrijarhom Irinejem iz januara 2017. u kojem njegova svetost kaže: “Republika Srpska postavljena je na krvi svetih mučenika, na kostima svetih mučenika, a sve što je postavljeno na pravdi, na istini, na krvi za pravdom i za ime Božije, to je večno i neprolazno”. Da li su sveti mučenici oni koji su ubijali po Podrinju, snajperisali po Sarajevu, streljali po Srebrenici ili mučili po Omarskoj – patrijarh nije precizirao. Važno je da smo doznali kako izgleda patrijarhovo shvatanje pravoslavne pravde: kad neku teritoriju etnički očistiš i na njoj izvršiš genocid, onda je tako stvoreni entitet “postavljen na pravdi”.

Doduše, Irinej Republiku Srpsku ne smatra entitetom kao sav ostali svet, već “najmlađom srpskom državom”, što je u više navrata govorio, mada je tezu preuzeo sa sopstvenog sajta, iz  teksta “Beseda prof. Dejana Antića na Svetosavskoj akademiji Eparhije vranjske, 26. januara 2012. godine”. Tezu da je Republika Srpska nastala “po Božjoj volji i promisli” je sam smislio, niko mu nije pomogao, čime je dao plodni doprinos disciplini poznatoj kao teološko opravdanje genocida. Pravoslavnu demonologiju obogatio je saznanjem da je presuda Ratku Mladiću “đavolje delo”.

Realnost se ne uklapa u uređivačku politiku

Pored hvalospeva ratnim zločincima i panegirika genocidnim tvorevinama, na sajtu SPC-a se neguju i drugi oblici širenja verske i međunacionalne tolerancije. To je posebno vidljivo u naslovima tekstova kao što su “Šiptari napali svešteno lice”, “Šiptari ponovo uzurpiraju srpsku baštinu i falsifikuju istoriju” ili “Predstavljena knjiga Šiptarski genocid nad Srbima u 20. veku na Kolarcu”. O promociji knjige “Operacija Potkovica ili proterivanje 800.000 i kusur Albanaca sa Kosova” na sajtu nema ni reči, zato što takva knjiga ne postoji, ali i da postoji, takvog teksta ne bi bilo, jer se ne uklapa u uređivačku politiku.

Zapravo, čitavi delovi realnosti ne uklapaju se u uređivačku politiku spc.rs, pa ih zato tamo i nema. Na primer, ako pogledamo tekstove koji su objavljeni o Srebrenici zapazićemo da je ova tema obrađena na raznolike načine. Tako jedan tekst govori o obeležavanju 780 godina od osnivanja Mitropolije srebreničke pod naslovom “Velika duhovna radost u Srebrenici”, drugi o svetosavskim svečanostima u Srebrenici na kojima je nastupilo Prvo beogradsko pevačko društvo, treći o promociji knjige “Pravoslavlje u Srebrenici”, četvrti o poseti episkopa Hrizostoma manastiru Sase kod Srebrenice, peti o… nečemu petom.

Toliko tekstova, a opet – kao da nešto nedostaje. Samo genocid, takoreći prava sitnica. Objavili su silne članke o Srebrenici, ali ni jedan jedini put nisu pomenuli genocid koji su srpske snage izvršile nad zarobljenim Bošnjacima. SPC ne priznaje da je genocid počinjen, pa ga zato nigde i ne pominje. Informativna služba SPC-a, kao izdavač sajta, očigledno nije zainteresovana za činjenice, niti joj je u interesu da objektivno informiše čitaoce. A pošto se publika ne buni, reklo bi se da ni ona nije zainteresovana da bude objektivno informisana, već sajt SPC-a posećuje ne bi li se utvrdila u svojim dogmama, koje nisu hrišćanske već nacionalističke.

Šta to beše Srebrenica?

Naravno, to ne znači da su urednik protođakon Radomir Rakić i nadležni mu episkopi s patrijarhom na čelu potpuno neosetljivi na ljudsku patnju, pa čak i predstavnici svetovnih vlasti priznaju da je u Srebrenici nešto bilo, neki – kako ono beše – užasan zločin, nerazumno je sumnjičiti predstavnike Boga na zemlji da nisu u stanju da se dovinu bar do tog minimuma sućuti. Ipak je SPC hrišćanska crkva, a Hrist je nedvosmisleno zapovedio: “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe.”

Zato se čak i na sajtu SPC-a može pročitati tekst o stradanjima u Srebrenici, pod naslovom “Obilježene 72 godine od zločina nad Srbima u Srebrenici”, a u tekstu piše: “Služenjem parastosa i polaganjem cvijeća na spomen-kosturnicu u Srebrenici danas su obilježene 72 godine od stradanja srpskih civila u Drugom svjetskom ratu. Prema pisanim dokumentima u Srebrenici je 14. juna 1943. ubijeno više od 200 civila.” To je sve što SPC ima da kaže o srebreničkim žrtvama, 8.732 ubijena civila očigledno nisu dovoljna da bi zaslužili tekst u zvaničnom crkvenom glasilu.

Širenje desničarske ideologije

Na čitavom sajtu nema nijednog teksta o stradanjima Bošnjaka, Hrvata ili Albanaca, ali zato članaka o postradalim Srbima ima na tone. Jednostavno, žrtvama drugih nacionalnosti SPC ne priznaje postojanje, dok su Srbi žrtve po difoltu. Uz slavljenje ratnih zločinaca, širenje šovinističkih floskula i plemenske logike, tu je i sveprisutna autoviktimizacija kao još jedan od potpornih stubova velikosrpske ideologije. Tako da naivni čitalac može i da se zbuni: da li čita sajt Informativne službe SPC-a ili sajt Informativne službe Velike Srbije. Manje naivan a više ciničan čitalac na tu dilemu mogao bi da odgovori pitanjem: A u čemu je razlika?

Naravno, na sajtu su prisutni i svi drugi elementi jedne retrogradne, konzervativne, desničarske ideologije. Objavljena je serija članaka protiv Parade ponosa koja se najčešće naziva “Povorkom srama”, homoseksualnost se stavlja u isti red s pedofilijom, antizapadnjačka retorika je standard koji neprestano varira, nariče se nad otetim Kosovom – “srpskim Jerusalimom” koji je uvek bio i ostaće srpski, izmišljaju se nove vrste genocida nad srpskim narodom kao što su “kulturni genocid”, “ustavni genocid” (stavljanje crnogorskog jezika u Ustav Crne Gore), “duhovni genocid nad sopstvenim pismom” (pod tim episkop bački Irinej podrazumeva “bahat odnos prema ćirilici” kojoj je neophodna zaštita, tekst je objavljen 2007. godine i anticipira sadašnju ćiriličnu politiku ministra kulture Vladana Vukosavljevića).

Ukratko: sajt SPC-a se ne odaje širenju jevanđelja, ali im zato ideološko oblikovanje vernika i vernih čitalaca ide od ruke.

Nauka o snazi ćutanja

Ipak, nije sve tako crno kako izgleda na prvi ili na bilo koji drugi pogled. Postoje i veseli momenti na sajtu SPC-a, a oni se mogu pronaći tamo gde ih niko ne bi tražio. Na primer, u rubrici “Nauka”. Svašta se iz ovog naučnog odeljka može naučiti, a do kakvih su sve čudesnih otkrića pravoslavni istraživači došli možete pročitati, na primer, u sledećim tekstovima: “Preobraženje Gospodnje – praznik nezalazne svetlosti”, “Post u čast Presvete Bogorodice”, “Molitva kao osvećenje vremena”, “Prepodobna Angelina – Majka Nebeske dobrote i milosti!“, “Poruka Hilandara: Vidovdan je duhovni barjak Srbije!”, “Nedelja gluvna: O snazi ćutanja”.

Dobro, ovo potonje smo znali i iz nekih drugih rubrika, ogromna je snaga ćutanja i poricanja zločina koje praktikuju jataci masovnih ubica, sa patrijarhom Irinejem na čelu. Kod nas gluvna nedelja traje kao gladna godina, i gluva i slepa i mutava, što se u svetovnoj nauci zove “poricanje kao poslednja faza genocida”.

Kultura na pravoslavnom biciklu

Pored naučno-popularnih tekstova koji nemaju baš mnogo veze sa naukom, zabavni sadržaji mogu se pronaći i u rubrici “Kultura”. Tu sve vrvi od pravoslavnih manifestacija, duhovnih sabora, vidovdanskih pesničkih pričešća, praznika prepodobne mati Angeline sa dodeljivanjem istoimene nagrade, te detaljnih izveštaja sa Trga od ćirilice. Jedan od omiljenih autora na sajtu SPC-a je neizbežni Matija Bećković, o kojem je objavljeno  desetine tekstova, tako da se stiče utisak da uredništvo sajta radi besplatno kao PR služba nacionalnog barda. Gde god se Matija pesnički ili besednički “ćerao”, to je sajt SPC-a brižljivo zabeležio.

Posebno su anonimni kulturnjaci na sajtu SPC-a agilni u praćenju ruske kulture, a i tu pretežu sadržaji koji se odnose na carsku porodicu Romanov. Tu se naširoko izveštava o predstavljanju knjige Sveti car u Vaznesenjskom hramu, o knjizi patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila Verni Gospodu – Carska porodica, ili o premijeri filma Osana o Jelisaveti Fjodorovnoj, sestri poslednje ruske carice.

U istoj rubrici može se pročitati i izveštaj s promocije zbornika Pravoslavlje i rat, prevashodno namenjenog pripadnicima Vojske Srbije i Ministarstva odbrane. Na promociji se posebno istakao prof. dr Borislav Grozdić, doskorašnji nastavnik Vojne etike na Vojnoj akademiji, koji kaže da “srpska tradicija od Nemanjića do danas pokazuje da pravoslavlje baštini najdublje izvorište, s jedne strane borbenog morala a sa druge najstrože zabrane nečovečnog postupanja u ratu”. Zašto je u poslednjim ratovima srpska vojska pogazila tu tradiciju i rasula je u prah i pepeo, Grozdanić nije objasnio. Valjda zato što i ne misli da se to dogodilo, jer se drži pravoslavnog gesla: “Ukoliko činjenice ne odgovaraju srpskoj mitomaniji, tim gore po činjenice.”

Žreci boginje Nacije

Sajt SPC-a nema mnogo da ponudi ljudima ozbiljno zainteresovanim za religijska i duhovna pitanja, ali to mu očigledno i nije svrha. U Srbiji je ionako sve izokrenuto naopačke, pa zašto bi crkvena glasila odstupala od tog osveštanog pravila, pogotovo što je crkva bila jedan od najaktivnijih aktera u nacionalističkoj kontrarevoluciji koja je stvorila današnje nakaradno društvo.

U tom naopakom svetu, primera radi, nastava istorije je pretvorena u predvojničku obuku, časovi srpskog jezika služe stvaranju nacionalnog identiteta, mediji služe obmanjivanju publike, širenju šovinističke mržnje i držanju stanovništva u stanju stalne borbene gotovosti. Onda je sasvim logično da glasilo SPC-a ne služi propovedanju jevanđelske poruke ljubavi i mira, već zagovaranju mračnih vrednosti etnofiletizma, jeresi koja je osuđena na Pravoslavnom saboru u Carigradu 1872. godine. Naši crkveni velikodostojnici se ionako lažno predstavljaju kao Hristove sluge, a zapravo su žreci boginje Nacije. Kakva nam je crkva, takav joj je i zvanični sajt.