Mnogo se poslednjih dana pričalo o onima koji su zaposleni u RS, a žive u Beogradu ili, čak, na nekim egzotičnim destinacijama. Kao da prvi put za to čuju, šokirani predsednik i premijer su se zauzeli da se situacija reši i dali rok do kraja godine da se takvi slučajevi obelodane. A oni koji, kako je Višković istakao, varaju državu, otpuste.

No, situacija na terenu pokazuje da Viškovićev entuzijazam ne dopire daleko. Oni koji bi trebali da se bave otkrivanju neregularnosti i kršenja zakona su u višegodišnjem režimu: “najbolje da nas zaobiđete”. (Što bi u Vojvodini rekli: “Ta, man’te nas”).

Elem, osokoljeni porukama koje stižu iz vrha republičke vlasti, neki u Hercegovini su se odlučili da testiraju sistem.

“Zvoni li, zvoni, niko se ne javlja. Prekrasno”, komentariše građanin koji je okrenuo broj područnog odeljenja inspektorata u Bileći. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja, okreće broj odeljenja u Trebinju.

“Morate da zovete u Bileću, tamo je inspektor rada”, kaže umoran glas sa druge strane. Sugeriše da ih nema mnogo jer su neki otišli u penziju i da se možda zbog toga ne javljaju. Ipak se ispostavlja da je broj na zvaničnoj stranici pogrešan, zaboravili da ga ažuriraju.

Diktira drugi broj.

“Dobar dan. Mogu li da razgovaram sa inspektorom za rad, želim da prijavim slučaj radnika koji prima platu ovde, a živi u inostranstvu”, opet pokušava građanin u Bileći.

“A, pa inspektor je na terenu, zovite oko tri popodne”, savetuje glas iz Bileće.

“Ima li inspektor neki telefon na koji mogu odmah da ga dobijem?”, pokušao je građanin. “Neću biti u prilici da zovem popodne. Inspektor je valjda u službi javnog interesa, a i ja želim da pomognem, da zajedno zaštitimo javni interes. Predsednik i premijer su rekli da će uvesti red i sad je vreme da ih svi podržimo, zar ne mislite?”, bio je uporan građanin.

No, novi vetrovi izgleda još nisu stigli do bilećke inspekcije. Nakon mnogo ubeđivanja, građanin je napokon dobio broj nadležnog onspektora.

“Bože pomozi, počelo je da se odmotava”, pomislio je kucajući broj mobilnog.

“Dobar dan. Zovem da prijavim slučaj zaposlenog koji prima platu ovde, a živi u inostranstvu”, opet će građanin.

“A, pa nisam ja nadležan. Nemam ja tu nikakve ingerencije, moraćete da zovete glavnog republičkog inspektora i njemu da prijavite”, savetuje područni inspektor. “Moraćete prijavu da podnesete i pismenim putem”, dodaje.

“Ama, ako treba, poslaću i pismeno i usmeno i na kineskom”, gunđa već iznerviran građanin. Na sajtu traži glavnog inspektora. “Opa, 35 godina, a glavni republički inspektor”, pomalo sa skepsom komentariše dok ukucava broj. Zvoni dok se ne javi automat: “Pozivani broj trenutno nije dostupan. Molimo, pozovite kasnije”.

Okreće građanin sada broj centrale. Javlja se operaterka. “Možda je inspektor na službenom putu. Prebaciću vas kod sekretarice”.

“Dobar dan”, počinje razgovor naš uporni junak i, sada već četvrti ili peti put ponavlja priču o tome kako želi da prijavi slučaj zaposlenog neradnika i ko ga je uputio na glavnog inspektora. “Zato želim da razgovaram sa njim”.

“Jel’ hitno?”, pita sekretarica.

“Kako mislite da li je hitno. Pa, naravno da jeste”, odgovara. Na kraju je sekretarica rekla da je inspektor na sastanku i zapisala broj telefona obećavši da će se inspektor javiti.

 “Ako me ne pozove, zvaću vas sutra”, reče naš građanin pre nego što se prekinula veza.

I, zaista, nije prošlo ni pola sata, kad zazvoni telefon − republički inspektor glavom i bradom.

I onda ponovo objašnjavanje. Čini se da inspektor nije nešto fasciniran pričom sa terena. Posebno kad je čuo da je slučaj već poznat i inspekcijama i tužilaštvu, da oni nisu videli problem u tome što neko zvanično radi u RS, a živi u Srbiji.

“Napišite vi to što imate, pa pošaljite mejlom. Ono što mogu je da dam nalog inspektoru da to proveri”, na kraju reče inspektor, ali takvim skeptičnim tonom da je u ušima našeg mučenog građanina to zazvučalo: “Samo si mi sad ti trebao da se bakćem nekim slučajem iz nedođije”.

“Nije problem, poslaću sutra mejl”, reče sada već smoren građanin.

“Neverovatno. Da ne dolaziš na posao, da svakog meseca primaš platu, da ništa ne radiš i da te zbog toga niko i ne pozove niti pita. Ova zemlja je raj za prevarante i manipulatore. Ništa od ovog nema, osim šuplje priče, moj Radovane” rezignirano zaključuje naš junak, jedan od retkih sa kakvom-takvom verom u sistem.

Većinu je iskustvo naučilo da i ne pokušavaju. Jer, svima je jasno da samo oni sa vezama u vrhu vlasti mogu da primaju platu, a ne dolaze na posao.

Zato reči “Sredićemo situaciju” građani razumeju kao “Drž’te lopova”.