Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je nedavno usvojila Narodna skupština Srbije već dugo je predmet burnih rasprava u javnosti koje su – kako duhovito i precizno reče Lamija Begagić – prerasle u pravi „rodovski rat“. Novi Zakon značajno poboljšava položaj žena u mnogim oblastima života i doprinosi ravnopravnosti u brojnim oblastima. Na primer, nezaposlene žene koje nisu imale zdravstveno osiguranje sada će moći to pravo da steknu po osnovu neplaćenog rada u kući (član 28). Poslodavcima se zabranjuje da raskidaju radni odnos zbog trudnoće, porodiljskog odsustva ili odsustva sa rada radi nege deteta (član 31). Institucije koje se bave obrazovanjem, naukom i tehnološkim razvojem obavezne su da uključe sadržaje rodne ravnopravnosti u udžbenike, nastavne i studijske programe, kao i da isključe sadržaje koji šire rodne stereotipe ili seksizam (član 37). Zabranjeni su seksualno uznemiravanje i seksualno ucenjivanje na radu (član 32)…

Ništa od toga nije naišlo na otpor, ali jesu članovi 37 i 41 koji predviđaju upotrebu rodno senzitivnog jezika u medijima, kao i u „udžbenicima i nastavnom materijalu kao i u svedočanstvima, diplomama, kvalifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima vaspitnog rada“. To što će na diplomama pisati „diplomirana profesorka“ ili „diplomirana inženjerka“ (umesto profesor i inženjer), ili to što će mediji pisati „funkcionerka“, „dekanka“, „psihološkinja“, „filozofkinja“ – izazvalo je pravu paniku u konzervativnijim krugovima. Čitav niz institucija i pojedinaca obrušio se na novi Zakon i njegove zagovornike, počev od Odbora za standardizaciju srpskog jezika, preko vladike Irineja bačkog, do silnih intelektualaca, lingvista i profesorki srpskog jezika.

Ranjeni jezik

Na račun socijalnih femininativa, imenica ženskog roda koje označavaju zanimanje ili društveni status, stigla je gomila optužbi: da se radi o silovanju jezika, ideološkom nasilju nad jezikom, skrnavljenju, jezičkom inženjeringu, da su to rogobatne reči koje kvare srpski jezik i sve u tom dobro poznatom stilu. Atmosferu u kojoj se vodi rasprava možda najbolje oslikava naslov u Politici: „Udar na već ranjeni srpski jezik”. Kao da su neki razbojnici upali i rešili da dokusure jezik koji je ionako lošeg zdravstvenog stanja, jer ga je neko prethodno povredio, verovatno tuđice i otimači jezika iz susednih država.

Branitelji postojećeg stanja često govore o jeziku kao o živom biću, oni tvrde da se jezik sam reguliše, da sam jezik zna šta mu treba, da mu neke reči ne zvuče prirodno, pa ih odbaci kao višak. Kao da je standardni jezik prirodna pojava, a ne stvar društvenog dogovora. Erik Hobsbaum u knjizi Nacije i nacionalizam piše o stvaranju standardnih jezika i navodi zanimljive podatke: 1789. godine polovina Francuza nije govorila francuskim jezikom, standardnim italijanskim se u trenutku ujedinjenja (1860. godine) služilo oko dva posto stanovništva, prva verzija službenog slovačkog jezika iz 1790. godine nije se primila, pa je nekoliko decenija kasnije stvoren standardni slovački na drugoj osnovi koji traje do danas. Ako su čitavi standardni jezici, uključujući i naš, nastali kao rezultat dogovora, ako su pojedinci u velikoj meri stvarali jezičku normu, zašto jedan deo jezika ne bi mogao da se reguliše, pogotovo ako je reč o smanjivanju diskriminacije i povećanju vidljivosti žena?

Patrijarhalni otpori

Primedbe o neprirodnosti i rogobatnosti pojedinih reči često zvuče komično, jer ispada da je prirodno reći „prodavačica“, a neprirodno „predavačica“; „sluškinja“ nije rogobatna, ali zato „virusološkinja“ para nežno patrijarhalno uvo. Argumenti koje patrijarhalni lingvisti navode često zvuče uvredljivo i diskriminativno prema ženama. Tako Odbor za standardizaciju navodi da je ispravno koristiti generički muški rod „kada je reč o oblicima ženskog roda za označavanje profesija koji nisu normirani ili uobičajeni u jezičkoj praksi (npr. borac, pilot, akademik)“. Pritom, tvrde da takva praksa „ne implicira diskriminaciju žena, već podrazumeva svest o jednakoj društvenoj (/ljudskoj) vrednosti muškarca i žene“. Mogao bi se taj argument i obrnuti. Ako zamislimo da žene nisu vekovima bile podjarmljene i diskriminisane, što je ostavilo jasne tragove u jeziku, već da su naši preci živeli u matrijarhatu, da li bi upotreba reči borkinja, pilotkinja i akademkinja za muškarce takođe podrazumevala „svest o jednakoj društvenoj (/ljudskoj) vrednosti muškarca i žene“? Da li bi lingvistima iz Odbora prijalo da ih nazivaju lingvistkinjama? Ne bi? Pa zašto onda misle da to ženama prija?

Teško je u argumentima koje navodi konzervativna strana pronaći bilo šta osim patrijarhalne svesti i pokušaja da se zadrži stečena moć, makar u jeziku kad već nije moguće u društvenim odnosima. Žene vekovima nisu mogle da budu studentkinje, profesorke, rukovoditeljke, psihološkinje, spisateljice, slikarke, direktorke, rektorke, psihijatrice, privatnice, pukovnice, policajke, načelnice, lekarke, knjižarke ili graničarke. Ne zato što za to nisu bile sposobne, već što im represivni sistem u kojem su ih muškarci držali u podređenom položaju nije dozvoljavao. Kroz veliku i dugotrajnu borbu za ženska prava žene su se izborile da mogu da rade, da se obrazuju i da budu ravnopravne s muškarcima. Pa kad već mogu da obavljaju razna zanimanja koja su koliko do juče bila rezervisana samo za muški rod, zašto to novo društveno stanje ne bi bilo zabeleženo i u jeziku? Osim ako patrijarhalni jezikoslovci ne misle da jezik treba da falsifikuje realnost i da je bolje da jezik bude siromašniji.

Poslednja odbrana

Pritom je stanje rodne ravnopravnosti u Srbiji daleko od dobrog, o čemu nedvosmisleno govore statistički podaci. Žene u proseku imaju za oko 8.000 dinara niže plate od muškaraca, na selu je svaka druga žena formalno nezaposlena, a samo 7,4 posto žena poseduje obradivu zemlju. Nešto manje od 14 posto žena ima nekretninu u sopstvenom vlasništvu, kao suvlasnice upisano je tek njih oko 12 posto, a sve ostalo pripada muškarcima, dakle tri četvrtine stanova i kuća u Srbiji. Na istom radnom mestu žene često imaju manje plate od muških kolega. Preko 90 posto članova Srpske akademije nauka i umetnosti su muškarci. Na mestima gde se odlučuje žene su takođe u velikoj manjini, na primer samo šest posto žena su predsednice opština ili gradonačelnice.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti će bar nešto promeniti, to je značajan korak u borbi protiv nejednakosti polova, pogotovo ako se bude dosledno primenjivao u praksi. Promena na jezičkom polju je tek mali deo borbe za ženska prava, za priznanje očigledne činjenice da su žene ravnopravne sa muškarcima. Na silne otpore prema rodno senzitivnom jeziku može se gledati i sa vedrije strane. Jezik je poslednje uporište koje patrijarhalni umovi mogu da brane, jer su sva druga polja borbe za njih izgubljena, i to upravo zahvaljujući promeni svesti i rezultatima borbe za ravnopravnost.

Nisu tako davna vremena kada su patrijarhalci smatrali neprirodnim da žene studiraju ili da se zaposle bez dozvole muža ili oca. Sama ideja da su žene podjednako vredne kao muškarci dugo je imala status bogohulništva, skrnavljenja i nečeg sasvim protivprirodnog. Danas je patrijarhalcima preostalo samo da imenice ženskog roda koje označavaju novi status žena smatraju – skrnavljenjem jezika i neprirodnim. Nekada su na lomačama spaljivali žene, a danas bi spalili samo neke reči. Ne može se reći da to nije veliki napredak.