Zakon zadire u slobodu pojedinca, pretpostavljajući da mu ne pripada sopstveno tijelo, nego da država polaže pravo na njegova tkiva i organe
Piše: Tomislav Marković
Dobro došli u zemlju sa sedam miliona donatora organa! Tako bi mogao da glasi slogan Srbije nakon donošenja Zakona o presađivanju ljudskih organa. Suština Zakona je u tome da je svaki građanin Srbije potencijalni dobrovoljni davalac organa dok se ne dokaže drugačije. Zakon predviđa nešto što se zove “pretpostavljena saglasnost za doniranje organa u slučaju moždane smrti”, što znači da država pretpostavlja da je svaki građanin raspoložen da donira svoje organe.
Ukoliko neko smatra da je ta pretpostavka pogrešna, ima pravo da svoje protivljenje izrazi u pisanoj formi, pre nego što umre, tako što će popuniti obrazac koji može da dobije od svog izabranog lekara ili u Upravi za biomedicinu u Beogradu. Takođe, uzimaće se u obzir i usmeno protivljenje potencijalnog donora ili nekog od članova njegove porodice.
Srbija zaista ima problem s doniranjem organa, broj donatora je premali, liste čekanja su ogromne, a transplantacija ima mnogo manje nego što je neophodno. Trenutno na bubreg čeka oko 750 pacijenata, na srce 39, a na jetru 40. Međutim, teško da je usvojeni Zakon pravi način za rešavanje tog problema, bez obzira što na prvi pogled deluje humano.
Zakon je problematičan jer zadire u slobodu pojedinca i podrazumeva da mu ne pripada sopstveno telo, već da država polaže pravo na njegova tkiva i organe. Posebno je sporan član 23. Zakona koji kaže da je za uzimanje organa od dece bez roditeljskog staranja i lica lišenih poslovne sposobnosti dovoljan potpis staratelja. A staratelj je najčešće država, što znači da će tela napuštene dece i osoba ometenih u razvoju tretirati kao sopstveno vlasništvo.
U skupštinskoj raspravi o Zakonu posebno se istakao šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović legendarnom izjavom: “Čovek kada umre, dakle tog momenta više nije vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa.” U tom slučaju mogao bi se doneti zakon po kojem sva imovina građana Srbije pripada državi, osim ako se građani tome pismeno ne usprotive. Dugo smo živeli u iluziji da smo vlasnici bar sopstvenih tela, ali naprednjaci su odlučili da nam razveju tu zabludu.
Martinovićeve reči zaista zvuče zloslutno, a ako imamo u vidu kako se zakoni sprovode u Srbiji, nije teško pretpostaviti da će i prilikom presađivanja organa biti raznih zloupotreba. S druge strane, ovakav Zakon ostavlja prostor za razvoj nove privredne grane. Kad država podmiri potrebe domaćih pacijenata za organima, mogla bi mirno da pređe na transplantacioni turizam.
