Šta se dešava s Hrvatskom?

Svaka reakcija izaziva akciju – rekao je ministar obrane Ivan Anušić komentirajući silom zapriječeni pokušaj veterana iz udruge VeDRA da u Dunav spuste vijenac i za Srbe ubijene u Vukovaru neposredno prije okupacije i razaranja toga grada. Ako je namjera članova VeDRA-e predstavljala akciju, dok je Anušićev istup bez sumnje bio reakcija na tu gnusnu zamisao, zašto ministar vojni kaže da “svaka reakcija izaziva akciju”? Je li se možda zajebao? Što ako nije?

Uz konstatacije da je riječ o “namjernim provokacijama”, da se “ništa ne dešava slučajno”, da je u igri “posebna razina hibridnog ratovanja”, reakcija ministra obrane sadržavala je i operativnu dimenziju: “Pokušajmo doskočiti na inteligentan način svemu tome što oni čine. Nismo još doskočili, ali u jednom trenutku hoćemo, jer ćemo se sada početi intenzivno baviti time. Ovo više nema nikakvog smisla.”

Čime ćemo se to točno “početi intenzivno baviti”? Na koji način ćemo se u bavljenje upuštati, a da to bude i “inteligentno”? Što točno podrazumijeva “doskakanje” koje svečano navješćuje Ivan Anušić?… Autor reakcije ostaje u tom pogledu taktički zagonetan i nedorečen, ali naglašava riješenost da se nešto – ne znamo zasad što, ne znamo ni kako – uskoro poduzme i problem otkloni: “Moramo doskočiti tome i štititi naše ljude, naše vrijednosti i sve ono što Hrvatsku čini nezavisnom i samostalnom, a to je prvenstveno Domovinski rat i sve što je iz njega poteklo.”

A onda, nakon reakcije koja priziva energičnu zaštitu naših ljudi i naših vrijednosti, odnosno oštru podjelu na “nas” i “njih”, uslijedila je akcija. Tijelo koje se naziva Koordinacijom braniteljskih udruga Splita i Splitsko-dalmatinske županije ispostavilo je konkretne zahtjeve: pod a) “hitno uklanjanje naziva ‘Domovinski rat’ iz imena udruge VeDRA”, i pod b) “trenutačni opoziv svih oblika financiranja i logističke potpore udruzi VeDRA iz javnih sredstava”.

Uz to je išao niz već uobičajenih kvalifikacija o “štetnom i opasnom djelovanju”, o “potkopavanju temeljnih vrijednosti Domovinskog rata”, o “promicateljima jugoslavenskih mitova”, o “pobornicima velikosrpske politike”… ili u sažetku: “Udruga koja na ovakav brutalan način sipa sol na rane hrvatskih branitelja, omalovažava Dan sjećanja, izjednačava žrtvu i agresora, te promiče narative ‘srpskog svijeta’ i onih koji su napali Hrvatsku, ne može se predstavljati kao veteranska udruga Domovinskog rata, nema mjesto među braniteljskim udrugama i ne smije primiti niti jedan cent javnog novca.”

Sve u svemu, ispada da se ministar vojni svojom inverzijom nije zajebao: reakcija doista izaziva akciju, uz uvjet da reakcija dolazi iz gornjih etaža vlasti, a akcija koja potom slijedi iz nižih katova i društvenoga prizemlja. Štoviše, može se u tome nazrijeti i svojevrsni modus operandi tekuće vladavine: ako je politička vlast dovoljno reakcionarna, u stanju je inicirati akcije koje ne mora precizno verbalizirati. Jer recipijenti, upućeni u šifrirane vidove komunikacije, savršeno dobro razumiju kada se vladajućom reakcijom na “negativne pojave” nastoje potaknuti akcije protiv istih, a da se pritom ne koriste izravne (u pravilu diskreditirajuće) direktive i, slijedom toga, sačuvaju čiste ruke.

Proširimo li rakurs, primjera različite specifične težine je bezbroj, čak i kada se zadržimo kod istih protagonista. Na primjer: koliko je reakcija ministra vojnog na komandu “Za dom!” upućenu od strane Thompsona s hipodromske bine – na što je ovaj, prema vlastitom priznanju, ponosno uzvratio “Spremni!” – pridonijela akciji crnokošuljaša koji su na splitskim Blatinama razjurili učesnike folklorne priredbe, penzionere i maloljetnike, zato što su Srbi?

U slučaju veteranske organizacije VeDRA, ministar Anušić i koordinatori splitskih braniteljskih udruženja zajednički nastoje ukazati na to da “negativne pojave” nisu samo Srbi, nego demoniziranju valja izložiti i sve one koji prema Srbima ne gaje odgovarajući – valjda kolektivno normirani – animozitet. Što je, opet, sasvim u skladu s prvom reakcijom premijera Andreja Plenkovića na “nemile događaje” – šovinističke napade na srpske kulturne manifestacije – za koje je uglavnom optužio histeričnu, uzbunjujuću i Hrvatskoj nesklonu ljevicu. Uslijedila je, razumljivo, akcija da se ljevičarima iz udruge VeDRA onemogući pristup u crno zavijenom Vukovaru.

Pritom nema sumnje da je inicijativa Ranka Britvića i njegovih drugova bila humanistički motivirana: odati počast poginulim hrvatskim braniteljima i civilima, ali i civilnim žrtvama srpske nacionalnosti. Stjecajem okolnosti ovaj je potpisnik kao ratni reporter izvještavao iz Slavonije u ljeto 1991. i svjedočio kako pripadnici specijalne policije, po nalogu Josipa Manolića, u kombijima odvoze iz Vukovara Tomislava Merčepa i njegove razuzdane bojovnike, jer su sijali teror u gradu. Iako je broj ubijenih Hrvata bio neusporedivo veći, iako stradanje Srba nije bilo uzrok razaranju Vukovara (već lažna izlika), nedvojbeno je da oni jesu predstavljali lovinu za bandite iz Merčepova eskadrona smrti.

No, od kakve je to važnosti kada Stipo Mlinarić Ćipe bijesno obznani da “nikakve srpske žrtve ovdje se nisu dogodile, niti je itko ubijan osim Hrvata”? Ironija je u tome što svojim prezirom prema istini i ratobornim antihumanizmom samozvani reprezentanti žrtava sami sebe izjednačavaju s agresorom, čija se “ideja vodilja” svodila na potpuno dehumaniziranje neprijatelja. Brbljiva vedeta Domovinskog pokreta služi se tipično četničkim refleksom dok prakticira svoje restriktivno hrvatstvo.

Slično je i s Koordinacijom splitskih veteranskih organizacija. Upada u oči da njihov zahtjev za sankcioniranjem udruge VeDRA djeluje na dva nivoa – materijalnom (obustava javnog financiranja, po modelu kakav je već primijenjen prema “srpskim Novostima”) i duhovnom (zabrana da se naziv “Domovinski rat” koristi u imenu udruge, odnosno zabrana skrnavljenja svetinje). Ovo drugo (“Ne spominji Božje ime uzalud…”) upućuje na proizvodnju sakralnog ugođaja u kojemu je hrvatsko društvo obavezno baviti se svojom ratnom prošlošću, a time i sadašnjošću koju je, kako nas neprestano podsjećaju, rat “utemeljio”: umjesto istine preferiraju se legende i mitovi, umjesto historiografskih knjiga u optjecaju su sveti spisi, koji će nas nadahnjivati zavjetnom, a ne činjeničnom snagom.

Upravo radi toga je kao reakciju na “nemile događaje” vlast u parlamentu upriličila okrugli stol o “potrebi zakonske zaštite Deklaracije o Domovinskom ratu”, u organizaciji HDZ-ova veterana Josipa Đakića. Akcija čiji se konačni ishod još uvijek čeka vodi u formaliziranje verbalnog delikta i primjenu deset godina starog prijedloga aktualnoga državnog tužioca Ivana Turudića da se u Kazneni zakon unese “krivično djelo poricanja prirode Domovinskog rata”, uz predviđenu kaznu od tri do pet godina zatvora.

No, ona već traje, jer je famoznome dokumentu potvrđen status biblijske poslanice: nitko od sudionika okrugloga stola koji su se usprotivili zakonskoj zabrani slobode govora – uključujući zastupnika opozicijskog SDP-a Arsena Bauka – nije doveo u pitanje sam sadržaj Deklaracije. Nitko se nije drznuo reći da ona ne samo što ne zavrjeđuje zakonsku zaštitu, nego pronosi golu laž, te bi je trebalo odbaciti i zaboraviti, ili barem preimenovati u Službenu neistinu o Domovinskom ratu.

Hiperpatriotsko društvo može izgubiti sve osim vjere i nisu mu nepoznati pothvati poput organiziranog diskreditiranja istine. Zajedništvo iznad svega. To je ono čime se stranka ministra Anušića “intenzivno bavi” – kako “doskočiti” destruktivnim pojedincima koji na laž ne pristaju. (Viktor Ivančić, Novosti)

Voda za piće u Gazi

Čak i nakon prekida vatre i povratka talaca, život u Pojasu Gaze je daleko od normalnog. Porodice se vraćaju u svoje uništene kuće pokušavajući da skrpe delove svojih života. Ulice više ne postoje. Nema radnje iza ugla, ni komšije sa sprata. Zdravstveni sistem je razoren, škole su uništene. Neophodna je obnova infrastrukture, najpre one osnovne kao što je vodovod.

Poslednjih meseci rata pojavljuju se video snimci na kojima se vide napadi na cisterne s vodom. Odrasli i deca u redovima čekaju da napune kante. Već smo navikli da gledamo kako čak i mala deca stoje u redu da natoče svoje žute, plave ili providne posude kako bi preživeli dan. Borba za preživljavanje nije prestala sa zaustavljanjem rata.

Vodovodna infrastruktura u Pojasu i pre rata je bila ograničena i slaba. Stanovnici su se oslanjali na bunare, postrojenja za desalinizaciju i snabdevanje iz Izraela kroz tri cevovoda izraelske kompanije Mekorot. Podzemne vode su činile 81 posto dostupnih voda, 3 posto su obezbeđivala postrojenja za desalinizaciju morske vode duž obale i još toliko iz opštinskih postrojenja, dok se približno 12 posto kupovalo od Mekorota. Međutim, podzemne vode u Gazi sada su većinom kontaminirane zbog prekomernog ispumpavanja, prodora kanalizacije i morske vode, pa je potrebno filtriranje, prečišćavanje ili desalinizacija. Situacija je postala još gora za poslednje dve godine. Voda koja je stizala od Mekorota i ranije je činila relativno značajan udeo vode za piće u celoj Gazi. Tokom rata, postrojenja za desalinizaciju i ispumpavanje delimično su prestala s radom, a dotok iz Mekorota je smanjen, pa je količina vode dostupne u Pojasu Gaze pala na 10 do 25 posto od predratnog nivoa.

Napadi na vodnu infrastrukturu zabeleženi su već na početku rata. Tadašnji ministar energetike Israel Kac naredio je 9. oktobra 2023. da se vodosnabdevanje preko Mekorota odmah obustavi. Snabdevanje kroz dve od tri cevi je nastavljeno krajem oktobra 2023. da bi narednih godina Izrael svojevoljno puštao, zatvarao ili smanjivao dotok vode u Pojas i na taj način upravljao intenzitetom pritiska na civilno stanovništvo u Gazi. Čak i u periodima kada je voda stizala iz Mekorota, gubici zbog curenja oštećenih cevovoda procenjeni u maju 2024. iznosili su oko 80 posto.

Stanovnici Pojasa su se mogli samostalno snabdevati vodom, ali je infrastruktura neophodna za to oštećena na samom početku ratovanja. Tokom poslednje dve godine zabeleženo je bezbroj slučajeva granatiranja, bombardovanja i namernog uništavanja bunara, postrojenja za desalinizaciju kao i rezervoara za vodu, uključujući bolničke rezervoare i cisterne. Laboratorije za kontrolu kvaliteta vode takođe su uništene. U mnogim incidentima izvan zone borbe, uništenje je nastalo u oblastima koje vojska u potpunosti kontroliše i ne može se smatrati slučajnim. Tako je u januaru 2024. Izrael napao glavni vodovod u Gazi, kada su uništeni i delovi laboratorije za kontrolu kvaliteta vode. Vojnici su se često sami snimali dok uništavaju glavne rezervoare vode u Rafijahu. U pojedinim slučajevima napadani su radnici koji su popravljali cevovode, crpne stanice ili postrojenja za desalinizaciju.

Usled tih napada, do avgusta 2025. 60 posto privatnih i javnih crpnih stanica uništeno je ili nije dostupno dok je naredba za evakuaciju na snazi. Prekid struje u Pojasu obustavio je i rad postrojenja za desalinizaciju i bunare koji ispumpavaju podzemne vode. Neki od njih su ponovo pokrenuti uz pomoć agregata, međutim i snabdevanje gorivom je palo na petinu od količine koju za osnovne potrebe preporučuju Ujedinjene nacije. U nekoliko slučajeva dokumentovano je uništavanje solarnih panela koji su obezbeđivali energiju za bunare i postrojenja za desalinizaciju. Slično kao i kod napada na druge osnovne resurse, i ovde je cilj podsticanje stanovništva da se iseli u cilju etničkog čišćenja određenih oblasti, kao što su Rafijah i severni deo Pojasa, uključujući i grad Gazu u nedeljama pre prekida vatre.

Izraelska blokada ograničava i kapacitete za popravku štete nastale granatiranjem. Postrojenjima za desalinizaciju neophodni su rezervni delovi, hlor i kompleti za ispitivanje kvaliteta vode, a Izrael retko odobrava ove zahteve. Kao i sa drugim vrstama pomoći, delovi opreme za postrojenja klasifikovani su kao proizvodi sa „dvostrukom namenom“ – za civilne i vojne potrebe – što znači da im neće biti odobren transport u Gazu. Naravno, lista tako definisanih materijala i opreme nije transparentna. U jednom izveštaju Lekara bez granica, preostala postrojenja za desalinizaciju nazvana su „frankenštajnovskim“ jer se nova grade ili popravljaju stara tako što se teže oštećena postrojenja demontiraju i koriste za rezervne delove. U pokušaju da se osmisli vodosnabdevanje koje nije izloženo izraelskim napadima, uz finansijsku pomoć iz Emirata decembra 2023. izgrađeno je postrojenje za desalinizaciju na Sinaju, što ispunjava tek mali deo potreba na jugu Pojasa. Cevovod je oštećen u maju 2024. tokom invazije na Rafijah, a novi je izgrađen tek krajem avgusta 2025.

Situacija se pogoršala tokom potpune blokade od marta do maja 2025. godine. Izrael je do aprila uništio 719 bunara. Opšta blokada za transport hrane, koja je počela 2. marta, dodatno je pogoršana nestankom struje osam dana kasnije, što je dovelo do delimičnog ili potpunog prekida desalinizacije. Sledećeg meseca, bombardovano je privatno postrojenje za desalinizaciju vode za sever Gaze, dan pre nego što je Izrael blokirao vodosnabdevanje preko Mekorota. U ovoj fazi, 90 posto stanica prestalo je sa radom ili zbog direktnog bombardovanja ili usled nestašice goriva. Bez agregata i Mekorota, sa više od hiljadu metara uništenih cevovoda, vodosnabdevanje je postalo još oskudnije. Kako se smanjuje voda raspoloživa iz bunara, vodovoda ili postrojenja za desalinizaciju, raste zavisnost od cisterni sa vodom. Kvalitet vode iz cisterni, međutim, na tako je niskom nivou da je prošlog aprila palestinski novinar Ibtisam Mahdi izvestio da stanovnici Gaze mešaju morsku vodu sa onom koja stiže cisternama kako bi je učinili „podnošljivijom za piće“.

Pošto je uništena vodovodna mreža, cisterne su postale glavno sredstvo vodosnabdevanja. Krajem avgusta postojalo je približno 1615 punktova za distribuciju vode cisternama, koje se pune iz postrojenja za desalinizaciju, na izlaznim tačkama vodovoda Mekorot ili iz nekoliko preostalih bunara. Dugi redovi za vodu koje vidimo, znak su da su za mnoge cisterne jedini izvor, dostupan na ograničenom broju distributivnih punktova. To nije održivo rešenje ne samo zbog količine vode koju cisterne mogu da prenesu, već i usled nedostatka bezbednosti na putevima.

Satnica za distribuciju vode je postala nepredvidiva. Tim Lekara bez granica izveštavao je o ljudima koji uzalud stoje sa posudama za vodu čekajući cisterne, kao i o deci koja lutaju u potrazi za distributivnim punktom, izmeštenim zbog bombardovanja ili raseljavanja. Zabeleženo je nekoliko direktnih napada na distributivne punktove: u gradu Gazi 13. jula i u oblasti Han Junis 23. avgusta vojne snage su pucale na grupu ljudi koja je došla po vodu; tu je i napad na Al Mavasi 2. septembra, dok je 15. septembra napadnuta cisterna sa vodom u Šeik Radvanu.

Teško je izmeriti fatalne razmere izraelskih akcija, na kraći i duži rok. Teško je prebrojati umrle od žeđi, jer te slučajeve prate i glad i bolesti od kojih se telo teško oporavlja. Žedni piju zagađenu vodu koja polako truje telo. Deca piju vodu iz bara zagađenih kanalizacijom, insektima, crvima. Dojilje trpe glad i dehidraciju, hrane svoje bebe formulom rastvorenom u kontaminiranoj vodi. Već u decembru 2023. zabeleženi su slučajevi odojčadi i dece sa dijarejom, kao i odraslih pacijenata sa stanjima koje je teško dijagnostikovati zbog nedostatka laboratorijske opreme i materijala.

Kao posledica zagađene vode, prijavljen je porast stope virusnog hepatitisa A, dok kod onih koji pribegavaju morskoj vodi dolazi do oštećenja bubrega. Takođe, hrana koja stiže u Pojas uglavnom je suva (testenina, sočivo i pirinač) i zahteva kuvanje. Tako nestašice vode utiču i na ishranu. U takvim uslovima, voda za ličnu higijenu je na dnu prioriteta. Zabeleženo je širenje kožnih i zaraznih bolesti, posebno kod dece i beba. Devojčice i žene u reproduktivnom dobu posebno su pogođene zbog nedostatka higijenskih sredstava. Lekari izveštavaju o kožnim bolestima, vaškama, buvama, stenicama i krpeljima, kako kod dece tako i kod odraslih.

Teška situacija sa vodosnabdevanjem u Pojasu Gaze navela je nekoliko međunarodnih organizacija da posvete posebno detaljne izveštaje ovom pitanju. Već u julu 2024. Oxfam je zaključio da Izrael oštećuje vodnu infrastrukturu u Pojasu Gaze kako bi stvorio „životne uslove koji mogu da dovedu do fizičkog uništenja stanovništva Gaze u celini ili delimično“ prema Konvenciji o genocidu. Još je oštriji izveštaj organizacije Human Rigths Watch iz decembra 2024. u kom se ističe da time što stanovništvu ograničava pristup vodi, Izrael vrši genocid u Gazi. Sistematičnost izraelskih postupaka ne ostavlja prostor za drugačiji zaključak. Pošto je uništena većina bunara i postrojenja za desalinizaciju, ljudi preživljavaju na slanoj vodi pomešanoj sa zagađenom.

S početkom trećeg prekida vatre i, kako se navodi, krajem najintenzivnijeg dela rata, jasno je da će rehabilitacija vodne infrastrukture zahtevati mnogo vremena jer nestašica vode neće biti rešena preko noći. Više od 80 posto zgrada u Pojasu je uništeno ili oštećeno, uključujući kućnu i gradsku vodovodnu infrastrukturu. Postrojenjima za desalinizaciju je potrebna popravka, a štetu na podzemnim vodama je teško čak i proceniti posle dve godine bez organizovanog odnošenja otpada i ogromnih količina eksploziva bačenog u više od 40 hiljada vazdušnih napada na Gazu. Mora se uzeti u obzir i neizvesna budućnost na oko polovine teritorije Gaze koja je još uvek pod kontrolom izraelske vojske. O zdravstvenim posledicama dugotrajnog nedostatka čiste vode kod dva miliona ljudi tek će se govoriti.

(Liat Kozma i Lee Mordechai, Mekomit, za Peščanik s hebrejskog prevela Alma Ferhat)

Književna kuhinja

Ovih dana u par navrata zaglavio sam u kafani s prijateljima, inače, ljudima od tastature, do duboko u noć, pokušavajući da raspravim i objasnim pitanje književne kritike, položaja i najčešćih tipova kritičara u nas, najviše pisanja i čitanja. Dok smo u zadimljenom ambijentu srkali supu i krkali pasulj s kolenicom shvatio sam da ću im problematiku najbolje dočarati na kulinarski način. Ovde dajem sumu, donekle sistematizovanu, ali i bez reda, onoga što sam punim ustima nepovezano izgovarao, malo pripit, čega se sećam, slušajući njihove primedbe, zapažanja i pitanja.

Knjiga je hrana, duhovna. Sprema se duže ili kraće vreme, često godinama, na razne načine, bude kuvana, krčkana, pečena, pržena, pohovana. Kritičar je onda proba ne bi li je ocenio. Ima nekoliko vrsta kritičara.

Prvi je školski, novinarski, površni kritičar, Povraćko, on samo sažvaće malo i ispljune. Nema stomak da probavi napisano, prosto nema organe za varenje, tzv. talenat, prejako je, oseća on to instinktivno. I nema vremena. I jede nekoliko knjiga-jela u istom trenutku, i onda ne sme da guta plašeći se podsvesno da će to promeniti nešto u njemu koji je savršen i bogomdan kolumnista. Ili ima ideju šta treba da jede, samo određene i večito iste obroke, svodi sve na nekoliko recepata, razumskih, već po raspoloženju odabranih, lenj i nespreman da otkrije nešto što bi bilo samo njegovo otkriće, što bi tražilo izmenu gledišta, stava prema književnosti, prisećanja kako se nekad oduševljavao novim, ako je toga i bilo. Nema želju da se prepusti neizvesnom i začudnom.

Onda nam tako naš Bljuvije tek načet zalogaj pokazuje kao svoj uradak, tzv. krituljak, često na dve šlajfne. Pogodi on po neki miris i ukus, ali sve izgleda plitko, stakleno, mutno, izmešano, ne vidimo suštinu knjige, ne možemo uopšte da je zamislimo iz njihovih šematskih rečenica, ni zašto je uopšte jeo, slabo razabiremo sadržaj, prostrte ostatke rada njegovih zuba, veće i manje delove, kašu.

Ova vrsta kritičara piše na isti način o svakoj knjizi. Njihovi su napisi beskrajan niz identičnih asocijacija i citata, nema neba niti vazduha, zagušljivo je, tesno, ne možemo se okrenuti u njihovom tekstu, potrčati. Kada kasnije uzmemo delo, moramo da zaboravimo tzv. kritiku, ne bi li uživali u ukusnom jelu, ako se o njemu radi, da pronalazimo samo svoje čitanje, pravo, čistoga srca, stvarno gladni, neopterećeni teorijom i drugim knjigama, ukratko, da čitamo kao da je to jedina knjiga na svetu.

Drugi tip kritičara su oni koji bolje definišu ono što jedu i manje-više gutaju, dobro opisuju sastojke i njihov međusobni uticaj, daju glavne crte, govore o celini jela, o čemu se radi i šta im se najviše dopalo, a šta bi trebalo popraviti. To su dijagnostičari, analitičari. Kod njih nismo sigurni zašto jedu baš to jelo, nisu dovoljno lični iako su često precizni. Kao lekari koji opisuju bolest, oni daju hladan pregled onoga što nalaze u knjizi. Često im promakne neka bitna aroma, čak neka temeljna, prožimajuća, važna kao ritam sekcija u džezu, ili je nekad prepoznaju kao onu koja baš kvari utisak.

Najbrojniju grupu, nacionalističke kritičare, preskočiću jer top je bio vreo u opsadi crkve svetog spasa.

Dakle, ne može svako biti dobar kritičar, traže se jednake pretpostavke za kritičara i pisca, kuvara i kušaoca. Kritičar takođe treba obavezno lepo da piše, on to i radi, ali često zaboravi misleći da je vrhovni sudija koji može biti i dosadan. Zato su pisci i najbolji kritičari, znaju koliki je trud uložen u neko pisanje, koliko je teško stvoriti nešto ni iz čega, oni su takoreći bili s druge strane ogledala, u magičnoj zemlji. Jedno od osnovnih pitanja na koja treba da odgovori kritičar je da li nam je ovo jelo potrebno i zašto, da li je moralo biti spremljeno, koja je motivacija autora, koliko je pisac po njemu ostvario ono što je imao na umu, i kao celina da li i zašto se preporučuje. Da li da gubimo vreme s njim, pokvarimo stomak? Onda se može ići i u detalje, paralele, analize.

Najbolji kritičari jedu sporo, sa užitkom, makar i da jelo ne valja. U tom slučaju oni nalaze razloge zašto ne valja i jasno argumentuju. Vole lep zalogaj i širok pogled. Posebno se posvećuju poslasticama, gustiraju ih s merakom, znaju koliko je krvi proliveno za prvoklasni komad. Oni su sintetičari. Znaju da je važno i kada i kako se jede. Ne žure nego polako žvaću, izvlače sve čulne konsekvence, traže pravu reč za doživljeno, najprecizniju. Prave brze, neočekivane, neobične zaključke, spajaju najdalje i nemoguće, slute preko granice tanjira, rečenog, barataju metaforom kao oštrim nožem i elegantnom viljuškom, sintetišu nove svetove i obzore počinjući taj posao nepcima i nosem.

Inače, nos je najznačajniji za procenu jela. Oni su toliko izvežbani da im je dovoljno da samo pomirišu prvu rečenicu i već znaju kakav je kraj, karakter obroka, melanholičan, žučan, kiseo, mlečan ili nerazvijen. U svakoj rečenici vidi se umeće spravljanja, majstorska ili početnička ruka. Sačekaju ovi ljubitelji pisane reči, gurmani, hedonisti prastarog zanata da prođe neko duže vreme od objavljivanja dela, možda i godine, ne trče za piscem, nije im stalo do reklame i isticanja niti sebe niti njega, zanima ih samo literatura, i onda pišu polako da li je i kako obrok promenio njihovo biće, percepciju, kada su ga svarili i on postao deo njih.

Oni pišu o onome što su sami proizveli od knjige a ne o onome što je autor hteo da kaže. Čitanje je dijalog i nadogradnja, čitalac piše knjigu koju čita. Pisac napiše jednu knjigu a čitaoci proizvedu bezbroj svojih jer je ona prva samo libreto, predložak, maketa i igračka kojom se igramo ne bi li dokučili novo, oplemenjujuće i uživali u punoći i nepojmljivosti života. Bora Stanković je rekao da ako knjiga ne učini da više volimo bližnjeg onda ona ne vredi.

Znači da u tom slučaju više jelo i nije bitno, niti kuvar, nego rezultat koji ushićene duše osećaju, nežno treperenje živaca i meningi, receptora, izazvano skladom, kompozicijom, novopronađenim jezičkim izrazom. Javljaju nam ti kritičari onda da li ih je kušano učinilo boljim, osetljivijim za neke stvari, jačim, ili ih oslabilo, kakve im je sfere i prostore otvorilo, kuda odvelo. Jedan od najvećih književnih satrepetnika koje smo imali bio je uvek željni i ješni, veseli, na igru, ples i zagonetku spremni Rableovac Stanislav Vinaver, znalac struja i bruja, u atomu i u društvu. Baratao je on duhovima, žonglirao tuđim kao svojim, razdragano ulazio u tajne kuhinja drugih pisaca, pravio delikatesna parodična jela, sa lakoćom, voleo sve da pretumba i pomeša, da raskrinka lenjost i pompeznost, jednoličnost ishrane koju nude najpoznatiji i najpopularniji autori i tada i sada. Vinaverove knjige zato su raskošne gozbe i proslave.

Uspela knjiga je venčanje nepca i jezika, neba i zemlje, nosa i utrobe, blejkovskog raja i svedenborskog pakla, novalisovska kosmička svadba tj. svadbarski kupus koji se kuva najmanje deset sati na najtišoj vatri i prava je, vrhunska a u stvari jednostavna delicija, spravljena mešanjem suprotnih, raznorodnih i jakih elemenata, suvog mesa i povrća, tako da se na naše oči i usta projavljuje magija kao fatalni ukrštaj lepote iz teorije Laze Kostića.

Sirovine, sastojci za spravljanje knjige nalaze se u životu autora a njihovo spremanje počinje mnogo pre nego što je on toga postane svestan. Kreće se razmišljanjem, i nesvesno, koje je lagano kuhanje. Ako rečenica autora deluje dobro, suvereno, to je samo proizvod dovoljno dugog razmatranja teme-sirovine, spremanja namirnice tako što smo je dobro proučili, videli u raznim kontekstima, iz više uglova, tako da je počela da lebdi, izlupali je na dasci razuma, izvukli sok suštine iz nje, i to one koja se nas lično tiče, zato onda ona dobija na specifičnom ukusu koji neki zovu osobenim stilom, iskošenim, jedinstvenim pogledom, osećanjem, ritmom.

Neki imaju više a neki manje talenta za ovo, a radi se o multudisciplinarnom fenomenu. Pisanje je spoj intuicije, mišljenja, konkretnog jezika sa svim njegovim ograničenjima i darovima, muzike, ritma, konteksta, tradicije, slikanja, politike, i čega sve ne, tako da mozak pisca mora da radi odjednom na svim tim frontovima. Zato mu treba jaka operativna memorija a ona se dobija vežbanjem, čitanjem majstora, klasika. Klasici su oni koji su najbolje izrazili neko osećanje ili misao, najgušće.

Kada se konzumira dobra knjiga oseća se u svakoj rečenici da je autor uživao pišući, makar da je pisao o najtežim i mučnim stvarima, stil, estetsko, oslobađa hormon užitka, čitalac doživljava tranfer sreće. To samo znači da hrana duha kao i ona obična najbolje ispada ako se sprema s ljubavlju, nikako po zadatku, imperativu, nalogu, nego ako kuvar uživa u procesu transformacije, topljenja i sjedinjavanja svega što ima da kaže.

Pri završnoj obradi, zapršci, potrebno je i da se ima asistent, bolje i više njih, u vidu urednika i čitalaca, iskrenih prijatelja, onih koji ne povlađuju nego idu na najsumnjivije tačke odmah, predlažu, sugerišu ali obrazlažu sve, veliki je blagoslov imati takve nepristrasne drugove, i umeti da ih čuješ. To je potrebno i najgenijalnijem piscu.

Treba da neko posavetuje pisca u vezi viškova ili pogrešnih začina, količine obroka, masnoće i slanoće. Literatura se može praviti od svega, i od praznine, jedino je važna obrada. Buda je od ničega napravio svetsku religiju a i druge konfesije prodaju to Ništa. Ništa je još i najslađe, ono krcka pod zubima.

Mnogi koriste sirovine misleći da je dovoljno da su one kvalitetne i da nije važno kako su servirane. Treba reći da su namirnice, ma koliko dobre, bez transmutacije nejestive. I da ih ne može biti neograničeno, to je samo znak da pisac nije razdvojio bitne od nebitnih, to jest one koje bi uz odgovarajući postupak dobile ukus, prijatan. Da ponovimo, praktično bilo šta može biti gradivo: otpad, đubre, otrovne materije i misli, postupci, priče, slike i utisci, želje, kuhinjski elementi i oni iz prirode.

Posle svega toga možemo da kažemo da je urađeno najbolje moguće, da smo dali maksimum od sirovina koje smo imali i umeća kojim smo raspolagali. Možda je moglo i bolje ali ne ovaj put jer i pisanje je relativna stvar, zavisna od vremena, okolnosti, i slučajnosti raznih. Dobro je samo ako nam u većini one idu na ruku, a to se dešava kod dobrih knjiga. Zato svaka knjiga ima svoj tajming, čas, ne valja žuriti ali ni odlagati previše pisanje, oseti se kada je zrela građa, kada slatka i oteščala sama otpada s grane i spremna je za preobraženje u umetničko, poput vina koje nas konzumiranjem vraća suncu i nebesima, ekstatično, opijajući um. Transpozicija je vrenje iskustva u duhu autora. Sve treba pomeriti, preneti u drugu, ličnu dimenziju, prelomiti, nije to više puka faktografija nego koncentrovani život, svest, vatra. Tako ćemo svet sačuvati u buradima sećanja, i tu mora da postoji konzervans, a to je Lepota. Onda smo već na pragu onoga što zovu – Večnost.

Doduše ima i kritičara, Papa, koji tvrde, znaju bolje od stvaraoca, da je sve moglo ispasti bolje, da trebalo je drugačije spremati, u nekom delu, da fali još malo pečenja, dinstanja, jer su namirnice bile kvalitetne i nije ispalo dovoljno dobro. Ili čak da je autor mogao napraviti drugo jelo, u drugom žanru. Njima preporučujem da sami naprave obrok kad su već toliko dalekovidi i prozorljivi. Neka krenu od prve rečenice i vide koliko je složen proces gotovljenja, od seckanja krompira i šargarepe, pa ako nas uvere da su umešni možemo poverovati u popovanje piscu. Kritika je nastavak pisanja dela koje se kritikuje, a negativna je onda antidelo. Stvaranje je rađanje u sopstvenoj krvi i naporu i nije potpuno racionalan proces, inače bi to svako mogao da radi. Nažalost većina misli da tako može.

Doziranost i dobar ukus najvažniji su, pikantnost i hranjivost takođe, kao i raspored, izbor mesa i povrća, garnirunga. Čitalac treba da oseti proteine, da ga to drži relativno dugo i da može da svari jelo sa zadovoljstvom. Razlaganje treba da bude lako, čitanje pitko, ma o čemu da se radi. Naravno u mladosti volimo ljuće i paprenije, kaloričnije, eksperimentišemo i to je u redu. Razvijamo, izgrađujemo ukus. Kasnije nam se stomak izvežba, uživanje postaje sve istančanije ali i strože i retko nas šta oduševi, potrese, prožme do nožnih prstiju. Veliku ulogu tu igra ironija kao najbolji začin, odnosno duhovitost koja nastaje iz erudicije i nepretencioznosti, a jednostavnost jela je nešto čemu treba težiti.

Treba reći i to da nije pametno igrati na kartu originalnosti, ona će sama doći ako smo dovoljno iskreni prema sebi. Kažu i da se iskrenost čita kao uverljivost, ne kao faktička istina, i da je to najvažnija osobina jela. Nije čak važno od čega je i kako spremano. Kažu i da svako ima dovoljno sirovina da bi napravio dobru knjigu ali potrebna je i motivacija, želja da se sebi olakša, da se kuvanjem pojede i svari nešto što smeta, otežava život, i eventualno, nekome učini zadovoljstvo. Paradoks je da se često od sirovina, iskustava koja su veoma neprijatna prave najukusnija jela, tzv. zla vitaminska salata. Potrebno je da drugi čitaju, kušaju naša jela jer ih se tako oslobađamo, postoji neka još neistražena veza, mi ne možemo sami da pojedemo jelo, da ga sačuvamo za sebe, onda ono istruli, ukvari se. Kuva se kao za sebe ali se obavezno daje drugome, kao da je taj drugi ja. On možda i postaje ja, čime ja postajem manje ja, on me jede i ja se oslobađam viška ega i sablasti. Upoznaju se ljudi, shvataju da su slični, da su od iste građe. To je velika uteha, bratstvo ljudi u svemiru i za stolom.

Za usavršavanje umeća kuvanja vrlo je važan kvalitet i raznovrsnost termičke obrade koja je bazirana na radu mišljenja. To podrazumeva operisanje na niskoj telesnoj temperaturi, u dužem vremenskom periodu, uz povremeno pojačavanje, zavisno od vrste sastojaka za spremanje. Živimo u staračko doba čovečanstva kada još samo misao može da iznenadi, a ona je uvek mlada ako je gipka, nova. Takođe, misao je neizbežno i u nerazmrsivom paketu sa osećanjima, emocijom. Bez emocije knjiga je bljutava. Misao je pogonsko gorivo dobrog pisanja, vezivno tkivo, struktura. Malo ljudi stvarno misli, još manje na način koji je zanimljiv. Treba konsultovati velike majstore kuhinje, bezvremene magove, jer su oni postavili principe, načela, ukazali na načine obrade, i od onih najtežih ali dostižnih, ako ste posvećeni i ako se posreći.

Ima ih koji spremaju skoro svake godine i zasipaju nas bezukusnim jelima koja ne želimo, niti uživamo u njima. Mnogi od njih imaju državnu potporu za ovakvu devalvirajuću delatnost. To je zbog toga što država, kao primenjena sila i aždaja, želi da od nas napravi bezlične vojnike, topovsko meso za svoja krvava jela, pirove i ratove. Takvi najčešće dobijaju nagrade. Kada nema talenta, dara, tu su nagrade kao zamena.

Retko ili nikada nagradi se briljantno i aktuelno jelo, ono koje provocira, ruši, reorganizuje vladajući meni, jelovnik prežvakanih ideja i društveno poželjnih i tabu tema, oprobanih i lako svarljivih književnih postupaka koji ne govore ništa važno, predvidljivih sižea, samodopadljivih i samooplakujućih; ono koje traži razmišljanje, preispitivanje na ličnom planu, koje otkriva neprijatne istine i demonstrira kreativnu upotrebu jezika, jer sve je u jeziku, na žaru ognja duha i promenjenih okolnosti. Ono po pravilu ne bude prepoznato odmah. Ali zato ne treba odustati od gastronomskih čarolija, pokušaja, novih i drugačijih puteva pisanja. Iznenađenje se uvek isplati. Treba uvek spremati drugačije jelo. I zapamtite: ljudi su gladni i odmah prepoznaju osobenu ruku, mogućeg Karapandžu, ma koliko se profesori i mediji trudili da nam ogade konzumaciju, odbiju nas od dobre knjige. Najvažniji kriterijum je uživanje, ne dozvolite da ga zamagle i uskrate, ukinu. Za kvalitetan život, koji je samo jedan i neviđeno je čudo, potrebna je probrana i zdrava ishrana! Prijatno! (Dragoljub Stanković, Nomad)