Napad u Banjoj Luci

Grupa huligana napala je novinarke i aktiviste Povorke ponosa. Događaj koji je večeras trebalo da bude održan u organizaciji ovog neformalnog volonterskog kolektiva, koji okuplja aktiviste i aktivistkinje iz cijele BiH, ranije danas zabranila je banjalučka policija. Nekoliko njih okupilo se večeras u prostorijama Transparency Internationala u BiH, nakon čega je stigla policija i tražila da se raziđu, a potom su došli i huligani ispred zgrade.

„Transparency international“ je Organizacionom odboru „Bh. povorka ponosa“ i banjalučkom udruženju ’Geto’ ustupio svoje prostorije da bi mogli da održe sastanak večeras u Banjaluci. Aktivisti su se okupili u našim prostorijama, a onda je stiglo upozorenje iz policije da se grupa huligana sprema da ih napadne“, izjavila je izvršna direktorica TI BiH Ivana Korajlić za Žurnal.

Dodala je da su se nakon policijskog upozorenja aktivisti spremali da napuste prostorije TI-a, a da su u međuvremenu huligani već stigli do zgrade, opkolili je sa svih strana i počeli da fizički nasrću na ljude koji izlaze iz zgrade.

Novinarka Vanja Stokić i snimatelj Ajdin Kamber bili su ispred prostorija TI.

„Bilo oko 30 huligana. Razbježali smo se. Mene su stigli i bacili preko jednog zida, povrijeđen mi je lakat, dok su Ajdinu razbili flašu o glavu. Sve su gledali ljudi iz obližnjih zgrada koji su, kada sam se umiješala između njih da se sakrijem, rekli huliganima da ja nisam njihova! Ajdin i ja smo uspjeli pobjeći do vozila i kružili smo tražeći ostale kolege. Ugledali smo patrolu policije i rekli im da tuku ljude u blizini, da bi nam oni odgovorili da s tim ništa nemaju“, kaže za Žurnal Vanja Stokić. (Žurnal.info)

Nepotkupljiva komunikacija Dubravke Ugrešić

Književnost je nepotkupljiva komunikacija, kaže Dubravka Ugrešić. Dakako, ukoliko je to komunikacija nepotkupljivog autora s nepotkupljivim čitaocem. Jer i književnici su vrlo potkupljivi. Većina ih je sluganska – “potkupljiva i potkupljena, ona se usudi nešto reći tek kada nema apsolutno nikakavog rizika da će za izrečeno snositi konzekvence”.

Nepotkupljen je, dragocen, razgovor Merime Omeragić s Dubravkom Ugrešić, koji, uz kraći uvodni esej književnice, čini knjigu “Brnjica za vještice” (Multimedijalni institut, Zagreb, 2021).

Ular za alapače, brnjica za brbljivice, brnjica za veštice (scold’s bridle, witch’s bridle), koristila se u 16. i 17. veku u Engleskoj i njenim kolonijama. Namicali su je ženama na lice, zatvarali joj njome usta, vezivali i krotili jezik, kao zverima, kao robovima, da budu glava bez jezika – kako se u našoj kulturi sočno patrijarhalno određuje ovaj najviši moralni status majke, supruge i kćeri.

Danas se ne koriste brnjice, ali se jezik ženama i dalje kroti, a glas zaglušuje. Metode i tehnike su sada perfidnije, u prividu individualnog izbora, ali i dalje neizlečivo frustrirajuće. U njima učestvuju aktivno i žene, samosakateći svoj govor, svoje trelo, po podobiju muških fantazija.

“Zbog muških pigmalionskih fantazija razvila se golema kozmetička industrija… U stanju smo izmisliti brže avione, ali stjuardese će i dalje nositi uske suknje i visoke potpetice…”, da navedemo samo one reči autorke koje razobličuju najočiglednije forme ženskog svakodnevnog samobrnjičenja da bi se položio ispit za žensku ikonu patrijarhalnog sveta.

“Crkva je apsolutno najdugovječniji, najbrutalniji i najmoćniji osakatitelj žena i ženskog samopouzdanja”, veli Dubravka Ugrešić, “pritom je brutalno iskasapila emancipiraniju žensku predkršćansku imaginaciju i prilagodila je svome mizoginom religijskom konceptu.”

Istina je oštra. Mora biti oštra, jer živimo u kulturi laži. Vladajuća religija u nas je temeljena na laži, naša vladajuća umetnost i književnost izrazi su laži i potkupljivih ubeđenja; u temelju naših država potpornji su laži, a patriotizam je “definitivno socijalno patološka pojava”.

Da bi se ostvarivala kao nepotkupljiva komunikacija, da bi bila nepotkupljiv tekst, književnost mora da izda i državu i crkvu i ideologiju nacionalne književnosti i rodoljublje. Jednom reči, književnost mora izabrati egzil. Književnost je, naime, egzil par excellence. O tome danas na jeziku hrvatskosrpskom, rečju i delom, niko drugi ne svedoči pouzdanije i nepotkupljivije od Dubravke Ugrešić.

“Kako se kultura koja je zasnovana na principu etničkog ekskluziviteta uopće može zvati kulturom?”

“Kako itko može reći da je hrvatski književnik, a da nije protestirao protiv rehabilitacije ustaša?”

“Kako je itko mogao moralno izdržati paljevine knjiga i sistematsko čišćenje hrvatskih knjižnica od ne-hrvatskih knjiga, a da ne umre od stida ili barem ne progovori o tome? Je li itko od mojih kolega, književnika, snažno protestirao?“

“Je li se itko ikada glasnije pobunio i učinio najmanje što se u takvim situacijama može učiniti, a to je dati otkaz, na primjer?”

“Hrvatska je mafijaška državna struktura, koja se na van predstavlja kao ratna žrtva, čak i trideset godina nakon rata.”

Srpska savremena država je mafijaška struktura, koja se predstavlja kao pobednica, čak i dvadeset godina posle rata. Ali, i srpska savremena književnost je mafijaška struktura, srpska umetnost i srpsko pozorište, danas su, takođe, mafijaške strukture. Srpsko novinarstvo je mafijaška struktura za ugled mafijaškim strukturama u svim drugim domenima.

Sadržaj i forma domaćih filmova i televizijskih serija nije ništa manje nehumana negoli delatnosti Palme i Pahomija, privrede i Crkve.

Srpska savremena književnost i umetnost preuzima mizogini patrijarhalno nacionalistički koncept crkvenodržavne ideologije, ili, ako se izdaje za liberalnu, ćuti o istom tom mizogino patrijarhalnom nacionalističkom konceptu crkvenodržavne ideologije. To je, dame i gospodo, izvorište i ušće režima Aleksandra Vućića i Srpske napredne stranke. Taj srpski režim, naime, najpre se ima srušiti u srpskoj književnosti i pozorištu.

Sav Beograd je okićen crtežima s likom Ratka Mladića, ratnog zločinca. Zašto? Zato što neki maloletnici iskreno misle da je to njihov Čegevara. Da bi nevini dečaci tu neistinu mislili iskreno, neko od kulturnog uticaja morao je ozbiljno da laže.

Evo jednog primera potkupljivosti “zlatnog ćutanja”, koje nije zabeležio nijedan pozorišni kritičar: na Bitefu 2021, izvedena je na srpskom jeziku predstava Rimini protokola „Konferencija odsutnih“, u kojoj se govori o „genocidu u Ruandi“, ali o „masakru u Srebrenici“. Liberalno rukovodstvo jedne od najznačajnijih međunarodnih kulturnih manifestacija u Srbiji genocid u Srebrenici naziva lažnim imenom.

Kad pozorišni umetnici i organizatori, književnici i novinari potkupljivo komuniciraju, oblikuju potkupljivu publiku i čitaoce. (Zlatko Paković, Danas)

Zakon protiv pravde

Izrael nema neutralan stav prema etničkom identitetu svojih građana¹ i zbog toga Palestinci koji žive u zemlji, iako državljani, nisu nikada imali značajniji politički uticaj. Valja imati u vidu i puzajući aparthejd koji dolazi sa okupiranih teritorija i polako se širi zemljom upravo preko raznih zakonskih predloga. Takav je i zakon o oduzimanju državljanstva, odnosno boravišta optuženima za dela terorizma koji je Kneset usvojio u februaru. Na osnovu njega će ministar unutrašnjih poslova moći da oduzme državljanstvo i protera na okupirane teritorije lica optužena za akt terorizma, zatim lica kojima je već određena zatvorska kazna ili u slučaju da lice dobije finansijsku naknadu od palestinskih vlasti. Zanimljivo je da ovaj zakon niko ne tretira kao povredu ljudskih prava, uključujući činjenicu da se on neće primenjivati na Jevreje osuđene za terorizam.

Izrael se dugo ponosio načinom na koji je formalno čuvao privid ravnopravnosti svih građana i odvajanja onoga što se dešava u zemlji i na okupiranim teritorijama, posebno u periodu liberalizacije društva između 1992-2000. godine. Međutim, nakon 2000. briga za međunarodni ugled zemlje i primenu demokratskih načela slabi. Donose se diskriminatorni zakoni kao što su amandman na osnovni zakon o Knesetu, kojim može da se diskvalifikuje svako ko podržava borbu protiv izraelske države (podržavanje stvaranja Palestine se tumači kao antiizraelski stav). Zatim je 2002. usvojen amandman na zakon o nacionalnom osiguranju kojim se određuje da se dečiji dodatak umanjuje deci čiji roditelji nisu služili vojsku (ni haredi, ultra-ortodoksni Jevreji, ni Palestinci ne služe vojni rok, ali je država našla način da haredska zajednica ne trpi posledice). Na kraju, tu je zakon o državljanstvu iz 2003. godine kojim se ne dozvoljava dobijanje boravišne dozvole bračnom drugu koji dolazi sa okupiranih teritorija. Opravdana je sumnja da neće biti kraja ovakvim zakonima, jer je prvo čitanje u Knesetu prošao i novi predlog o oduzimanju državljanstva i proterivanja porodica lica optuženih za terorizam.

Povod su sve učestaliji napadi Palestinaca koji su izraelski građani. Državi je teže da predvidi ovakve napade, jer ih izvode pojedinci a ne grupe,² te zato pokušava da ih spreči primenom radikalnije politike prema stanovništvu. Ali stvarni motiv za ovakav zakon jeste namera da se praksa sa teritorija, koju odlikuje proizvoljnost i neograničena vlast, primeni u mešovitim gradovima i palestinskim četvrtima. Izrael je u prošlosti već imao jedan pokušaj proterivanja Palestinaca, ali bez zakonskog okvira. Rabinova vlada je 1992. godine privremeno proterala 415 aktivista Hamasa i Islamskog Džihada u Liban, ali su oni vraćeni zbog međunarodne osude i američkog pritiska. Vrhovni sud bi jedini mogao da spreči primenu zakona, ali u procesu ograničavanja njegovih ovlašćenja to je manje verovatno, što znači da će se otvoriti razne mogućnosti za proterivanje palestinskih građana. Kod usvajanja zakona o oduzimanju državljanstva posebno uznemirava činjenica da su predlog podržali i zastupnici opozicije, odnosno onaj deo koji sebe naziva cionističkom levicom, što pokazuje koliko je među svim društvenim akterima normalizovana ideja o jevrejskoj nadmoći. Iznova se postavlja pitanje kakvu alternativu opozicija nudi.

Pitanje je i kakav dijalog je moguć nakon ovakvih zakonskih predloga trideset godina od potpisivanja sporazuma iz Osla. Brojni su razlozi zašto Oslo nije ispunio očekivanja, ali možda vredi podsetiti se konferencije koja se dogodila četiri godine ranije i koja je ukazala na drugačije pristupe. Ella Shohat u tekstu „Putovanje u Toledo“ sa nostalgijom piše o organizovanom susretu mizrahim Jevreja (iz arapskih zemalja) sa palestinskim predstavnicima 1989. godine u Španiji. U to vreme je izraelski zakon zabranjivao političke kontakte sa drugom stranom, a Palestinsko nacionalno veće je tek prihvatilo mirovno rešenje kroz stvaranje dve države predviđeno Rezolucijom UN iz 1947. godine. Mizrahim delegaciju su činili intelektualci iz Izraela i drugih zemalja, dok su u palestinskoj delegaciji, osim pesnika Mahmuda Darviša, članova komunističkih partija, bili i pripadnici Fataha, među njima i Abu Mazen. Između učesnika konferencije je postojalo poverenje koje je proizlazilo iz iskustva traženja mogućih rešenja u okviru Otomanske imperije i britanske Palestine. Nije bilo razmimoilaženja oko interpretacije Nakbe, progona Palestinaca, i to je omogućavalo da odnos između delegacija ne bude neprijateljski već partnerski. (Alma Ferhat, Peščanik)