Možda će lift ili pokretne stepenice jednom za vašu decu biti otkrovenje, slike koje ne pamte iz detinjstva, ali, život u malom mestu ima svojih prednosti.
Otkako smo pokvarili gradove, tačnije, otkako su korumpirani gradski oci dozvolili da se na mestu kuća grade zgrade bez parkinga i zelenih površina, život u varošima je postao nekako više dostojan čoveka.
“Gle, i ovde niče zgrada. Pa, to je nečuveno”, ogorčeno je uzviknula rođena Banjalučanka nedavno vozeći lavirintom sporednih uličica jer je na bulevaru bio zastoj.
“Zagušenje. Razumela bih da je neki velegrad, ali je ovo Banjaluka. Blago vama”, komentarisala je ljutito stežući volan.
I zaista, u Hercegovini nema saobraćajnih gužvi izuzev u vreme godišnjih odmora kada je nešto veća frekvencija saobraćaja. Možda samo u Trebinju na koje je poslednjih godina navala.
Inače, gde god da krenete po Hercegovini, od Foče, pa na jug, postoji samo priroda koja oduzima dah i vi.
Očito da je ljudima dosta pravila koja su ih ugušila tokom korone. Pošto nisu mogli preko granice, okrenuli su se onome što je dostupno, pa su mnogi otkrivali hercegovačke planine.
Mada su sada ograničenja pala, interesovanje ne jenjava.
U Gacku se još iščuđavaju što su kapaciteti jednog planinskog kampa podno Volujaka popunjeni i po pola godine unapred. Doduše, kamp nije veliki – nekoliko bungalova plus mesta za šatore. Ali, izgleda da neki na kraju sveta, tačnije, na njegovom vrhu, traže relaksaciju i uživanje.
“Bože me sakloni, plaćaju da se pentraju po ovim stranama odakle su pametni odavno odselili”, komentariše jedna baka.
Ipak, računicu imaju i malobrojni meštani. Jaja i mleko, povrće i meso, beli mrs – što će reći sir i kajmak, otkupljuje kamp koji turistima nudi domaće proizvode.
Katuni – zaštitni znak Hercegovine i njoj bliske Crne Gore, skoro da su bili zaboravljeni. Međutim, poslednjih godina stoku na planinu izgone i porodice koje to nisu radile ranije. I oni su našli svoju računicu. Kažu da prošlog leta nisu mogli da naprave onoliko cicvare koliko se tražilo.
Tokom jula i avgusta isprženo je na stotine uštipaka, a sir je išao kao halva.
“Nije lako, ali može da se zaradi”, kaže domaćica čiji su gosti bili turisti i avanturisti sa svih strana i svih profila – od radnika koji je penziju zaradio u Sloveniji, do profesora sa beogradskog univerziteta.
Iskazano interesovanje je ponukalo mnoge da razmišljaju u tom smeru, pa su opremili svoje vikendice i okačili na sajtove za izdavanje. Interesovanje je i njih iznenadilo.
“Javljaju se ljudi iz gotovo cele Evrope – od Finske do Grčke i Španije. Ne smeta im što nemamo internet, pa čak ni televizor. Žele da osete i upoznaju prirodu i da se distanciraju od svakodnevnice”, kaže vlasnica vikendice.
Ipak, planina nije za svakoga. Dešavalo se da ljudi krenu nepripremljeni, bez adekvatne obuće i odeće, bez vode i hrane, pričaju planinari. A vreme zna da bude ćudljivo. Zato je uvek potrebno da se konsultuje neko ko poznaje teren. Odnedavno u planinarski dom podno Volujaka smešten je i centar Gorske službe spasavanja. Zlu ne trebalo.
Ono što je nekada bio boravak kod rodbine tokom raspusta sada se zove seoski i planinski turizam i poneko od njega uspeva i da živi. Većini koji se bave time još je dodatni prihod. U ovoj inflaciji, svakako dobro dođe.
Ako je suditi po bajkerima i rafterima, biće ovo dobro leto.
