Vučić bez rukavica

Formalni predsednik Srbije Aleksandar Vučić skinuo je rukavice i vratio se izvornoj radikalštini. Masovno nezadovoljstvo građana ne jenjava od novembra prošle godine, čak ni lenji letnji meseci nisu umanjili sveopšti bes protiv kriminalnog naprednjačkog režima, rejting Srpske napredne stranke opada, stvorena je atmosfera koja jasno poručuje Vučiću da je bivši. Šta god je preduzeo protiv pobunjenih studenata i građana ne samo da nije urodilo plodom, već je samo dodatno pojačalo sveopšti otpor. Jednostavno, Vučiću i naprednjačkim razbojnicima istekao je rok trajanja, predugo smo ih trpeli, došlo im je vreme da siđu sa političke pozornice i završe tako gde im je mesto – u ćelijama, na dugogodišnjim robijama.

Nisu se Vučić i njegovi napredni skakavci libili nasilništva ni ranije, ali poslednjih dana su radikalno pojačali dozu nasilja, pokušavajući da izazovu građanske sukobe, a možda i rat. Takav razvoj događaja je sasvim logičan – radikali ne znaju ni za kakve druge metode političkog delovanja osim nasilja, siledžijstvo je njihova suština od nastanka početkom devedesetih godina prošlog veka.

Vučićeve falange

Slike brutalnog, ogoljenog nasilja preplavile su medije i društvene mreže. Naprednjačke falange špartaju Srbijom i napadaju demonstrante – u Bačkom Petrovcu, Bačkoj Palanci, Vrbasu, Novom Sadu, Beogradu… Maskirani, nabildovani, tetovirani momci, uglavnom pokrivenih lica, naoružani noževima, štanglama, drvenim palicama sa zašiljenim metalnim vrhom, kamenicama, pirotehničkim sredstvima, zaleđenim flašama vode i smrznutim jajima, te raznim drugim tupim predmetima za razbijanje glava – postrojavaju se tamo gde im gazda kaže i nasrću na mirne demonstrante.

Vučićeve falange okupljaju se u prostorijama SNS-a, pa odatle ispaljuju opasnu pirotehniku na kolone pobunjenih građana. Postrojavaju se i na ulici, strateški raspoređeni u blizini protesta, pa odatle zasipaju građane, među kojima ima mnogo žena i maloletne dece – topovskim udarima, flašama, kamenčugama, francuskim ključevima, raznim metalnim predmetima. Jure demonstrante po ulicama i prebijaju ih.

Batinaške falange napadale su ljude koji su organizovali izložbu o protestima u Bačkom Petrovcu. Nekoliko stotina naprednjačkih nasilnika farbalo je fasade zgrada po Novom Sadu u srpsku trobojku i tuklo stanare koji su se bunili protiv nagrđivanja njihovih stambenih zgrada. U Vrbasu su zasuli demonstrante unapred pripremljenim projektilima, mahom smrznutim flašama i sličnim, koje su prethodno pripremili i držali u hladnjači parkiranoj u blizini stranačkih prostorija. U Novom Sadu su gađali demonstrante zabranjenim pirotehničkim sredstvima i nasrtali na njih u više navrata. I tako redom.

Naprednjačke SA trupe

Lična Vučićeva vojska sačinjena od takozvanih “lojalista” zapravo je talog srpskog društva, bašibozuk koji se već decenijama okuplja oko Srpske radikalne stranke. Takvi su devedesetih postajali dobrovoljci u paravojnim formacijama i odlazili u Hrvatsku i Bosnu da kolju i pljačkaju, a danas fizički nasrću na sopstveni narod. Još nisu počeli da koriste snajpere, kao njihovi prethodnici, ali jedan je izvadio pištolj i pripucao ispred stranačkih prostorija u Novom Sadu.

Vučićeve huliganske falange sastavljene su od kriminalaca raznih vrsta, narko-dilera, nasilnika, ubica koji su odslužili kaznu, zelenaša, šatro navijača, siledžija, sumnjivih tipova koji su našli utočište u vladajućoj stranci, dakle – u prirodnom okruženju. Na društvenim mrežama građani su prepoznali mnoge od njih, najčešće se radi o osobama iz podzemlja i kriminalnog miljea. Uz njih su ponegde prisutni i stranački funkcioneri, što na prvi pogled deluje bizarno, ali je zapravo logično. Naprednjački kadrovi su po svojoj vokaciji batinaši, šljam, a na funkcijama u javnoj upravi i na partijskim položajima su se našli upravo zbog tih svojih sociopatskih osobina.

Vučić je napravio svoju verziju SA trupa, Šturmabtajlunga, jurišnih divizija. Kao što su izvorne SA falange po ulicama nemačkih gradova tukle protivnike nacista, a ponekad ih i ubijale, tako današnji naslednici Šturmabtajlunga po ulicama srpskih gradova ganjaju i mlate protivnike naprednjaka. Što bi se reklo – Vučić se vratio na fabrička radikalska podešavanja i sledi uzore svoje zlikovačke mladosti. Ne treba nikad zaboraviti da je on bio visoki funkcioner zločinačke Srpske radikalne stranke, Šešeljev ađutant, da se obilazio srpske položaje tokom opsade Sarajeva, da je pretio da će pobiti sto muslimana za jednog Srbina, da je učestvovao u progonu i iseljavanju Hrvata iz Srbije, kao i u otimanju njihove imovine.

Policija kao posluga kriminalaca

Dok naprednjačke jurišne divizije divljaju i povređuju pobunjene građane, policija i žandarmerija sve to mirno posmatraju. Ne samo da ne preduzimaju ništa kako bi zaštitili napadnute od kriminalaca, nego i sami trpe nasilje od naprednjačke paravojske. U Vrbasu smo mogli da vidimo bizarne scene – Vučićevi jurišnici gađaju policajce i žandarme raznim projektilima, a ovi mirno podnose udarce, iako su pod punom opremom za razbijanje demonstracija, iako su dužni da odbrane i sebe i druge.

Policija zapravo blisko sarađuje sa stranačkom paravojskom, štite ih, kad se ovi okupe u prostorijama partije – žandarmi okruže taj prostor kako bi sprečili demonstrante da priđu. Dok falangisti mlate građane, policija se pravi blesava,  potom hapsi one koje su napadnuti i tučeni, a nasilnike ostavlja na miru, ne pada im na pamet da gone izgrednike i siledžije. Vučićev Šturmabtajlung je iznad zakona, moćniji od policije, partijski kriminalci su pod specijalnom zaštitom takozvanih snaga reda. Zapravo, u Srbiji policija više ne postoji, to je neka uniformisana, naoružana grupa koja ne štiti zakone, red, poredak, živote i imovinu građana, već isključivo funkcioniše kao stranačka policija, braneći razbojničku družinu koja je uzurpirala vlast i državu.

Ovo je toliko bizarno da zahteva objašnjenje za predškolski uzrast. U svakoj zajednici ima sociopatskih pojedinaca, potencijalnih ubica, lopova i razbojnika. Zato se zajednica organizuje, skupi pare, pa uposli jednu grupu ljudi da brani sve ostale od takvih manijaka. Ta grupa se zove – policija. Međutim, u Srbiji ta grupa koju građani plaćaju uopšte ne štiti građane, ne radi svoj posao, već radi za kriminalce, pritom većina policajaca to čini besplatno. Eto, dotle smo stigli nakon dva veka pokušaja da stvorimo državu. Tja, možda država ipak nije za svakoga.

Decenije zla i naopakog

Banda koja je započela četiri rata devedesetih godina, koja je harala po susedstvu, napravila silne ratne zločine, uništila sve čega se domogla, unesrećila milione ljudi i na tome izgradila karijeru – sad bi da nešto slično pokrene na domaćem terenu. Pošto rat više ne mogu da izvoze van granica Srbije, radikali svih boja bi da malo satiru sopstveni narod, sve ostale su već satrli, a i trenutno su im van dosega. Javnost deluje pomalo zatečeno, što je takođe bizarno. Ratni huškači i ratni zločinci forsiraju pokretanje građanskog rata, pa to je logično, sama reč kaže, nema mesta zaprepašćenosti.

Sav užas koji je ovih dana skolio Srbiju posledica je nesavladane prošlosti, laži, zla, samoobmana, nemoći da se suočimo sa sopstvenim zločinstvom, da izađemo iz začaranog kruga zla i naopakog u koji smo upali nakon Osme sednice. Skoro četiri decenije gajimo i gojimo ratne zločince, profitere, huškače, gušimo se u nacionalističkoj mahnitosti, dozvoljavamo najgorem šljamu i kriminalcima da nam jašu na grbači.

Već decenijama većina stanovništva glasa za razne radikale, naprednjake, narodnjake i ostale derivate neljudske, krvoločne ideologije. Ta razbojnička banda, koja okupira sve srpske institucije decenijama, ubila nam je premijera Zorana Đinđića koji je pokušao nešto da promeni i vratila nas u mrkli mrak nakon kratkog perioda nade. Takozvane demokratske snage su relativizovale prošlost, odbijale suočavanje sa zločinima, kohabitirale, pravile deklaracije o pomirenju sa socijalistima, pravile nas sve budalama.

Posledice zaboravljenih grehova

Ratnim profiterima nikad nije oduzeta opljačkana imovina, politički zlikovci nisu lustrirani, zakon o lustraciji nikad nije primenjen, a SPS i SRS nisu zabranjene, zahvaljujući Koštunici, čoveku koji je održao kontinuitet sa Miloševićevim dobom i režimom. Sve ovo su samo posledice tih davnih, za većinu zaboravljenih grehova.

Ogromna većina se pravi luda, negira genocid u Srebrenici, nikad čuli da je Sarajevo bilo pod opsadom, pojma nemaju da je pola kosovskih Albanaca proterano sa Kosova, ne znaju za hladnjače, veze nemaju o masovnim grobnicama, baš ih briga za konc-logore, spaljena sela, porušene gradove, za godine masovnog ubijanja i satiranja naših prvih komšija.

I sad je sve to guranje zla pod tepih, paktiranje sa zločincima, tolerisanje najgoreg polusveta došlo na naplatu. Sada krv teče po srpskim, a ne više po hrvatskim, bosanskim i kosovskim gradovima. Rat se vraća kući. Vraćaju ga oni isti zlikovci, jer su ostali nekažnjeni, jer su za svoja zločinstva nagrađeni od ovog raspalog društva. (Tomislav Marković, Tačno.net)

Obrazovanje i vještačka inteligencija

Prevodilac i prosvetni radnik A. DŽ. Dženkins organizovao je 1940. istraživanje čitalačkih navika dece iz radničke klase. Studija je pretežno obuhvatila učenike koji će napustiti školu u 14. godini da bi se zaposlili, a beleženo je šta su čitali prethodnog meseca van školskog programa. Dženkins je zaključio da ispitanici čitaju premalo, posebno dečaci, i to samo detektivske i avanturističke romane. Ali iz perspektive 21. veka, zapanjujuće je koliko su ta deca čitala dela klasične književnosti.

Među naslovima su Hodočasnikov put, Guliverova putovanja, Džejn Ejr, Pikvikov klub i Vodenica na Flosi. Dečaci su mesečno čitali četiri do šest knjiga, a devojčice jednu ili dve više od njih.

Za mnoge bi danas takva lista, uz takvu žudnju za čitanjem, bila prevelik izazov. Ankete pokazuju da i deca i odrasli danas čitaju manje nego ranije, dok im čitanje pruža sve manje zadovoljstva. Izgleda da to važi i za studente na univerzitetima. Profesor sa Oksforda Džonatan Bejt tvrdio je prošle godine da, dok su studenti nekad čitali i do tri knjige nedeljno, danas jedva završe jednu za tri nedelje. Drugi ističu da je britanskim studentima teško da pročitaju knjigu do kraja; slično važi i za američke studente.

Ovakve tvrdnje se uglavnom osporavaju, ponekad uz prizvuk moralne panike. Poređenje sa čitalačkim navikama od pre sto godina, posebno među radnicima, ponovo će vas iznenaditi.

„Sedeo bih dole na kutiji sa alatom, pola milje od površine“, pisao je rudar iz Notingemšira G. A. V. Tomlinson u svojoj autobiografiji Rudar uglja, „čitavu milju od najbliže crkve i stotinama milja od Boga, i čitao ‘Kanterberijske priče’, Lemove ‘Eseje’, Darvinovo ‘Poreklo vrsta’, Vajldovu ‘Baladu o tamnici u Redingu’ i sve drugo što bi mi došlo pod ruku“.

Jednom ga je poema „Napušteno selo“ Olivera Goldsmita toliko zaokupila da je izazvao sudar punih i praznih vagoneta za ugalj.

Tomlinson nije bio usamljen u svojoj opsesiji. Tako Džonatan Rouz u knjizi „Intelektualni život britanske radničke klase“ otkriva skrivenu radničku istoriju, od Lenarkšira u Škotskoj do južnog Velsa, težnju radnika da se obrazuju, izgrade svoje biblioteke i koledže i uđu u svet kulture koji im je bio uskraćen raselinama klase i školovanja.

Kako je pisao Robert Morgan, rudar iz velške doline Kinon koji je kasnije postao pesnik i grafičar, „rudare koji rade teške i opasne poslove u utrobi zemlje“ uživanje u sticanju znanja transformisalo je u „privilegovana ljudska bića izložena nečem izvanrednom“.

Ta tradicija radničke klase i osećaj da je učenje dragoceno, možda su erodirali, ali mogu nam pomoći u razumevanju ne samo prošlosti već i sadašnjosti.

Uzmite, recimo, aktuelnu debatu o uticaju veštačke inteligencije na čitalačke navike i razmišljanje. Većina studenata sada koristi generativne modele veštačke inteligencije, kao što je ChatGPT, uglavnom za istraživanje. Međutim, raste zabrinutost zbog mogućnosti prevare – da studenti u zadacima i esejima predstave mašinski generisan tekst kao svoj. Mnoge takođe brine uticaj upotrebe veštačke inteligencije na ljudske kognitivne sposobnosti, naše kreativne talente i kritičko mišljenje.

Kao i svi moćni novi alati, veštačka inteligencija može da unapredi i unazadi naše živote. Univerzitetske vlasti treba da promisle kako da očuvaju akademski integritet i da preispitaju način na koji se testira uspeh studenata. Međutim, u većem delu javne debate problem se posmatra naopako. Ne radi se toliko o tome da je veštačka inteligencija uzrok degradacije čitanja i razmišljanja, koliko o tome da je kultura instrumentalizacije znanja olakšala zloupotrebu veštačke inteligencije.

U Robinsovom izveštaju o britanskom visokom obrazovanju iz 1963. argument za proširenje značaja univerziteta zasnivao se na uverenju da je učenje samo po sebi dobro. „Potraga za istinom“, tvrdilo se u tom izveštaju, „predstavlja suštinsku funkciju institucija visokog obrazovanja“.

Pola veka kasnije, 2010. objavljen je Braunov izveštaj o finansiranju visokog obrazovanja. Ton je sada bitno drugačiji. „Visoko obrazovanje je važno“, insistira se u izveštaju, jer će omogućiti studentima „veće plate i više zadovoljstva na poslu“, olakšaće im „prelazak s jednog posla na drugi“ i pomoći u „ostvarivanju ekonomskog napretka“.

Suštinska poruka, napominje istoričar i kritičar Stefan Kolini, glasi da „više ne treba da mislimo o visokom obrazovanju kao o javnom dobru“, već kao o „regulisanom tržištu kojim rukovodi potražnja studenata-potrošača“.

Pretvaranje univerziteta u preduzeća mnoge od njih je dovelo na ivicu bankrota, pa su počeli da ukidaju predmete koji se smatraju „nekomercijalnim“, uključujući istoriju, muziku, klasične jezike i književnost.

S obzirom na sve to, da li stvarno iznenađuje to što mnogi veštačku inteligenciju ne vide kao pomoćno sredstvo, već kao zamenu za umni rad? Konačno, ako je znanje samo roba, čija kupovina omogućava polaganje ispita ili zapošljavanje, zašto bi bilo važno da li varamo na ispitu ili se služimo veštačkom inteligencijom da bismo zaobišli potrebu da promislimo?

Sve dok ne prihvatimo da se u raspravi o veštačkoj inteligenciji ne radi samo o tome šta mašine mogu da urade, već i o vrednovanju znanja i obrazovanja – ta rasprava će biti konfuzna. Zato su i danas važna svedočenja ljudi poput Tomlinsona i Morgana, i njihovi uvidi u vrednost ljudskog znanja. (Kenan Malik, The Observer, za Peščanik prevela Milica Jovanović)

Povijest četvrtkom: Vladavina Josifa Staljina

Ako ne želite zaglupljivanje instant poviješću iz provincijskih birtija, slušajte Povijest četvrtkom, vjerojatno najbolju emisiju naših elektroničkih medija. U više nastavaka “Povijesti” o Josifu Visarionoviču Staljinu sve se vrtjelo oko briljantnog Ozrena Žunca, čija je knjiga neobična naslova “Gutaljinščik: Pasternak, Macbeth i logika Staljinove apsolutne diktature” lani izazvala veliku pažnju knjiških sladokusaca.

Odakle naslov? Pa, Lav Trocki, po uvjerenju svih, a nažalost i vlastitom, genij, jednom je kazao kako bi drug Staljin mogao biti samo gutaljinščik (čistač cipela), aludirajući na njegovo navodno nisko obrazovanje i porijeklo od oca obućara. Na opće iznenađenje, Josif Visarionovič je odgovorio da je spreman, ako to Partija od njega zatraži, otići iza prvog ugla i čistiti cipele.

Kao što znamo, cipele su mu čistili – štoviše, glancali do visokog sjaja – drugi, a drug Trocki je nastradao tako što mu je Ramón Mercader po Gutaljinščikovom nalogu cepinom razbio glavu. Povijest četvrtkom, koju možete naći na YouTubeu, nudi desetke izvrsnih emisija iz bogate riznice, pa ih prinosimo vašoj pozornosti jer vam od povijesti kojom nas mediji overdoziraju svakoga dana može biti samo zlo. Netko je nešto iz nje naučio? Jesu, odlikaši, kojih je malo. (Boris Rašeta, Novosti)