Ministar ratne propagande
Iako se osećam kao da odgovaram na pitanje „Da li mi mama zna da sam narkoman“, jer mi je teško da shvatim da čak i dragi ljudi i nakon više od 35 godina besomučne ratne propagande i dalje mogu da poveruju u montaže koje dolaze po direktivi ministra ratne propagande Aleksandra Vučića, zbog svih tih dragih ljudi, i zahvaljujući solidarnosti kolega iz Danasa, odgovoriću i na takvo pitanje: Ne, nisam “slavio” ustaškog koljača Dinka Šakića. Da, cela priča je u gebelsovskom maniru izvučena iz konteksta.
Idemo redom, da vam se predstavim.
Ime mi je Dinko Gruhonjić. Rođen sam u Banjaluci 15. septembra 1970. godine, u takozvanom mešovitom braku: otac mi je bio muškarac, a majka žena. Za ljubitelje penjanja po mom rodoslovnom stablu, otac mi se zvao Ahmed, majka mi se zvala Nadežda. Sestra mi se zove Zlatica, kao Titova unuka.
Ja sam dete bratstva i jedinstva, moja jedina domovina bila je i ostala Jugoslavija, a ja sam Jugosloven, Bosanac i Vojvođanin. Nikada nisam prestao da verujem u bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti.
U rodnom gradu sam završio osnovnu i srednju školu. Potom sam 1989. godine otišao na odsluženje vojnog roka u JNA, dva i po meseca Travnik, pa onda zagrebački vojni aerodrom Pleso. Pre vojske, zaljubio sam se na moru, u Supetru na Braču, u Somborku koja je ostala ljubav moga života. Imamo dvoje divne dece.
Odlučio sam da posle vojnog roka ne idem u Sarajevo, gde sam bio upisao fakultet, već da dođem u Novi Sad 1990. godine, u kojem pre toga nisam bio nikada u životu. Ali, baš me briga, otišao bih i na Madagaskar da je Saška bila tamo.
Onda je počelo ubijanje Jugoslavije. Nisam hteo da idem u rat, jer u njemu nije bilo mojih – partizana. Diplomirao sam na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Tokom rata oca nisam video nijednom za četiri godine. Zbog imena nije smeo da putuje. Majka i sestra su uspele da ga sačuvaju od onih koji su klali, etnički čistili i slali u logore nesrbe i “nelojalne” Srbe po Banjaluci i Bosanskoj krajini. Maltretirali su ga i terali na radnu obavezu, da cepa drva, utovara ugalj… Tada je već bio penzioner. Pretile su im prve komšije. Solidarnosti je bilo veoma malo. Preživeli su pakao. Kao i cela moja porodica, sva “mešovita”, jugoslovenska i bosanska.
Ima nešto u tom mom rodnom gradu, neke podzemne vode. Jer zlo koje je organizovano na području Banjaluke i Bosanske krajine tokom poslednje decenije 20. veka, bilo je organizovano i tokom Drugog svetskog rata. Tada su to bile ustaše. Porodica moje majke živela je tada u Banjaluci. Najstarija tetka Dušanka bila je predratna SKOJ-evka i od prvog dana otišla je „u šumu“, u partizane. Baka Savka ostala je udovica sa tri kćerke, jer je deda Jovo umro 1939. godine. To je nije sprečilo da bude partizanska ilegalka u Banjaluci. Ustaše su je u više navrata prebijale. Poveli su je i na egzekuciju, kao i druge ugledne banjalučke Srbe i antifašiste, u logor Stara Gradiška, iz kompleksa koncentracionih logora Jasenovac. Čudom je preživela. U očevoj porodici takođe su bili partizani i većnici ZAVNOBiH-a, kao moj deda-stric Osman Gruhonjić. U široj porodici smo imali nosioce partizanske spomenice, generalnog sekretara Josipa Broza Tita, jugoslovenske ambasadore u Nju Delhiju, Vašingtonu i Briselu, istaknute AFŽ-ovke…
Negde pre dvadesetak godina su mi izmislili drugo ime – Sabahudin. Koristili su ga raznorazni ekstremisti, uključujući i neonaciste. Nemam ništa protiv Sabahudina, lepo ime. Ali, da se ne pravimo ludi, oni su ga izmislili da bi me etnički denuncirali i navukli mržnju na mene.
U više navrata i na više mesta, javno i privatno, pričao sam o tome kako sam mamu pitao po kome mi je dala ime. Po književniku Dinku Šimunoviću, rekla je. Ja sam se onda s njom šalio kako mi je mogla dati ime Dinko, kada su toliko propatili pod ustašama u Banjaluci, tokom Drugog svetskog rata, a jedan od upravnika Jasenovca, kao dela plana istrebljenja Jevreja, Srba i Roma, zvao se Dinko Šakić. „Nije ti dosta što si ti Nada, kao Šakićeva žena, nego si meni dala njegovo ime!“
Ovako nešto sam ispričao i nedavno, kod Rade Đurić na TV N1 u emisiji „Da sam ja neko“. Ko je propustio tu emisiju i koga zanima, evo ovde. „Zanimljivo“ je, međutim, da tada niko nije reagovao na moje autoironiziranje. I nije ta moja autoironija bila tada prvi put javno izgovorena, već i ranije, u više navrata.
Ali, eto, iz njima znanih razloga oni su se dohvatili mog prošlogodišnjeg (sic!) izlaganja iz Dubrovnika. Isekli su i montirali snimak baš onako kao što su to uradili i sa snimcima ovogodišnjih dubrovačkih izlaganja Ane Lalić i Aide Ćorović. Svaki video je bio slične dužine i završavao istim potpisom: fotografijom Vučića koji je, jelte, na meti nas krvožednih domaćih izdajnika, ali on će, kao pravi heroj, izdržati sve te udarce i ostaće uspravan i na nogama, kako bi mogao da odbrani Kosovo.
Čemu je bila posvećena moja autoironija iz Dubrovnika? Kao prvo, referisao sam se na netom predstavljeno novo izdanje knjige “Točka na U” Viktora Ivančića, u kojoj se govori o suđenju Dinku Šakiću, reviziji istorije i kritikuje ustaštvo u Hrvatskoj. Kao drugo – i najvažnije – ja sam se sprdao sa nacionalistima koji su mi nadenuli ime Sabahudin. Pa sam im rekao da nije bilo potrebe da se trude, pošto se već zovem Dinko, kao Dinko Šakić o kojem se govorilo na prethodnoj tribini.
Rečima kolege Tomislava Markovića: Knjiga “Točka na U” Viktora Ivančića je “jedna od najboljih knjiga o hrvatskom nacionalizmu i rehabilitaciji NDH, tako da su ovi Gruhonjićevi mrzitelji promašili ceo fudbal. Ili su ipak pogodili, s obzirom da su četnici i ustaše onomad bili verni saveznici, pod komandom nacističkog gazde, pa ne vidim razlog da i njihovi današnji duhovni potomci uzajamno ne sarađuju, to su ipak dve strane iste krvave kame”.
Što bi pesma rekla: “ustaše i četnici, zajedno ste bežali!”
The rest is history: usledile su pretnje smrću preko kanalizacionih otvora na društvenim mrežama. Haranga od strane notornog Vulina, onog Jovanova, nekakvih ko fol studentskih predstavnika sa liste za poslanike Ruske stranke i saradnika evropskog fašističkog šljama koji su me tužili Etičkoj komisiji Filozofskog fakulteta, zatim različitih antonića i njihovih kloniranih putinovskih botova, da bi sve kulminiralo ispisivanjem grafita na ulazu u našu zgradu, drugi put u tri godine, kojim se poziva na moje ubistvo.
Za ovih nekoliko dana dobio sam valjda hiljade pretnji smrću i ogavnih šovinističkih uvreda. Kao i Ani Lalić, objavili su i moj broj mobilnog telefona i neprestano zovu, pišu, vređaju, prete…
Ali, sam istovremeno dobio najvažniju stvar: podršku sa svih strana ovog našeg “regiona” i diljem meridijana. Dobio sam podršku kolega sa Odseka za medijske studije, Mreže akademske solidarnosti (MASA) i najvredniju od svih: podršku mojih studenata. Nemoguće je rečima opisati koliko mi to znači i koliko mi je to pomoglo da se ne slomim. Isto kao što je nemoguće rečima opisati koliko sam besan jer su sada ti divni mladi ljudi, koji su svoju podršku meni potpisali svojim imenima i prezimenima, na meti slične harange ovih Vučićevih zlih botova.
Pa dobro: Pucajte, mi i dalje držimo čas! Decu nam nećete proganjati!
Ja sam Dinko Gruhonjić.
A vi, što biste da nas koljete, zar se ne prepoznajete? Pa vi ste Dinko Šakić! (Dinko Gruhonjić, Danas, Lupiga.Com)
Jedan dan sa Dadom Vujasinović
Negde devedesetih počele su radikalske godine i još ne prestaju. U martu 1994. poslednji put sam se sreo sa Dadom Vujasinović. Dolazila je u Generalštab gde sam bio na dužnosti načelnika Uprave za informacije. Upoznali smo se dve godine ranije. U tadašnjoj saveznoj skupštini, (septembar ’92.) Šešelj je svoju podršku budžetu uslovio mojim smenjivanjem i proterivanjem iz vojske (arhive dostupne).
Dada je pisala o tome. Oboje smo bili meta radikalskog progona. Moj sukob sa radikalima ispunio je tada značajan deo javnog prostora. Šešelj je imao svoju ispostavu u generalštabu i tamo je kadrovao. Javno je tražio da budem sklonjen kao izdajnik Srbije i čovek koji je plaćen da bude izdajnik. Sa Nikolićem sam nekoliko puta bio na granici fizičkog sukoba. Izbačen sam iz vojske zbog delikta mišljenja godinu dana kasnije, 1. marta ’95.
Deo ove priče koji se odnosi na mene, samo je ilustracija nekih razloga za prijateljstvo sa Dadom. Pre nekoliko dana (8. april) bila je 30. godišnjica njene smrti. Nemam dovoljno dobrih podataka da pišem o njenom životu. Ovaj tekst se odnosi samo na jedan dan.
Svoje tekstove o ratu i poreklu zločina, Dada je pisala bez bilo kakvih nagoveštaja da se boji. Makar je tako izgledalo. Više puta je rekla: „Tresem se od straha, ali ne smem da prestanem.“ Neprekidno je živela pod Arkanovim pretnjama koje su bile slikovite i surove. Ali nije odustajala od svoje teme i u tome je bila usamljena.
Taj dan je tekao ovako: bio je 19. mart 1994. i Dada je došla oko 11. Nekoliko dana ranije objavljen je njen tekst o Ratnom vazduhoplovstvu. Bio je to intervju sa komandantom tog vida vojske, koji je bio siguran kandidat za novog načelnika Generalštaba, posle Živote Panića. Ali, u razgovoru je nešto pošlo po zlu. Dada je u tekstu ostavila rečenicu koja će je ubiti. Taj čovek je rekao: najpre ću da sredim vojsku, a potom prelazim na državu!
Opsednut karijerom, komandant avijacije je mislio ozbiljno, imajući podršku odmetnutih grupa tajnih službi, podivljalih novočetničkih snaga i radikalske centrale koja je postajala sve moćnija. Neko je upozorio autorku da izbaci tu pretnju o vojsci i državi, ali Dada je bila uverena da je to ključni deo intervuja, da bez te rečenice ničega i nema u naslućivanju zla i odbila je intervenciju iz neformalne telefonske autorizacije.
Komandant avijacije je zbog svoje opasno glupe izjave propao pri izboru za načelnika, te je izabran drugi, a u avijaciji je izbila prava vidovska pobuna. Sudnjom mukom su sprečeni teški incidenti i oružani obračuni unutar vojske zbog raspodele moći u njenom vrhu.
Dada je stigla uznemirena i zabrinuta. Iz tašne je izvadila ceduljicu ispisanu namerno traljavim, možda đačkim rukopisom, uz nedovoljno jasan i loše sročen tekst. „Ovo mi je jutros stiglo!“
Pročitao sam pismo koje je izgledalo kao pretnja što „njihov general“ (sve to sa „našim generalom“ bilo je ispisano pod navodnicima), nije postao to što je morao da postane u interesu zemlje i naroda. Tvorci pisma su okrivili Dadu za takav rasplet, ali je konotacija bila konfuzna i jako podmukla. U epilogu pretnje navedeno je da to što se dogodilo „sa njihovim generalom“ ne može da prođe tek tako, i ona bi to morala da zna.
Pretnja je bila namerno priprosta, loše sročena, ali je bila zloslutna. Možda u njoj tada nisam video ništa više od toga, budući da su pretnje koje su često stizale na mnoge adrese bile daleko neposrednije. Ali ona je videla. Rekla je: Ovo je jezivo, ti ne znaš šta je to!
Tražio sam objašnjenje, želeo sam da znam čega sve tu ima. Ona nije videla da ima bilo čega osim onoga što je u pismu napisano, a to je užasno, prepuno strašnih poruka i ništa više nije potrebno da bi mi objasnila izvor straha.
Taj razgovor, makar za mene, negira svaku pomisao da je Dada Vujasinović izvršila samoubistvo. Strah od onoga što je naslutila nije svojstven samoubicama.
Nismo se pozdravili pri njenom odlasku. Rekla je da svi ti pozdravi podsećaju na nekakav oproštaj, a ona namerava da svrati za desetak dana.
Preteće pismo sam predao nadležnim organima na dalje postupanje. Ono je u nekoj arhivi i možda bi bilo lekovito da ga još jednom pročitam.
Danas bi Dada imala 62 godine, još uvek u snazi da slobodno piše i govori o ljudima koji su one noći došli po nju. (Ljubodrag Stojadinović, Peščanik)
Bivši izraelski ministar: Rat u Gazi je završen našim porazom
Bivši izraelski ministar pravde Haim Ramon rekao je da je rat koji je pokrenula vlada Benjamina Netanyahua u Pojasu Gaze završio strateškim porazom Izraela.
Na pitanje da li je rat završen, Ramon je odgovorio: “Jeste, nažalost. Postoji taktička pobjeda, ali i strateški poraz, nismo postigli nijedan od ciljeva koje je postavila Vlada”, piše izraelski list Maariv.
Dodao je da je kopneni napad počeo na pogrešan način, jer je krenuo intenzivno samo na sjeveru Pojasa Gaze, te je nastavio: “Poslali smo milion i po izbjeglica na jug i sada nećemo ići na Rafah (jug) jer je tu milion i po ljudi. To, doista, nije američki problem, naš problem je kako ćemo se nositi s njima.”
Ramon je rekao: “Prije šest mjeseci smo ušli u ovaj rat i imali jedan cilj, a to je slom Hamasa vojnom silom. Zadala mu je (vojska) teške udarce, ali on još uvijek stoji na nogama.”Spomenuo je i sljedeće: “Cilj je bio eliminirati Hamasovu vlast nad civilima pod čijom kontrolom je humanitarna pomoć“, smatrajući da je „nemoguće da Hamas propadne bez naše privremene vlasti nad civilima.”
“Nismo mogli srušiti Hamasovu vlast nad civilima. Rekli smo da ćemo vojnom silom dovesti do oslobađanja zarobljenika, a ni to se nije desilo. Ciljevi rata nisu postignuti nakon šest mjeseci i sada smo u velikoj nevolji”, rekao je bivši izraelski ministar.
Preuzimanje odgovornosti
Haim Ramon je rekao: “Nismo ni počeli rušiti Hamas. Po mom mišljenju, nakon šest mjeseci, imajući u vidu sve što se desilo i, svakako, neuspjeh 7. oktobra, ovo je trenutak kada načelnik Generalštaba izraelske vojske (Herzi Halevy) treba preuzeti odgovornost, kako je i sam objavio.”
Dodao je da, ukoliko do toga dođe, pojavit će se niz reakcija na vojnom i političkom nivou.
Halevy je na početku rata, odmah nakon napada Hamasa na izraelska naselja i vojne baze oko Pojasa Gaze 7. oktobra, objavio da preuzima odgovornost za sigurnosni i vojni neuspjeh.
Određeni broj izraelskih vojnih, sigurnosnih i političkih lidera je, također, objavio da preuzimaju odgovornost za napad Hamasa.
Web-stranica Walla citirala je bivšeg zamjenika načelnika izraelskog Generalštaba Yaira Golana, koji je rekao: “Zaglavljeni smo u Gazi bez pravih ciljeva ili strategije izlaska. Netanyahu je najgori lider u historiji Izraela i predstavlja prijetnju našem postojanju. Cilj rušenja Hamasove vlasti i vraćanja zarobljenika bio je nerealan od početka.”
Potop al-Aksa
Dana 7. oktobra Hamas i još neke palestinske frakcije u Gazi pokrenuli su vojnu operaciju nazvanu Potop al-Aksa kao odgovor na kontinuirane napade izraelskih snaga i doseljenika na palestinski narod, njegovu imovinu i svetinje, posebno džamiju Al-Aksa u Okupiranom Jerusalemu.
Izrael kaže da je Hamas u tom napadu ubio 1.200 Izraelaca i ranio 5.431, a zarobio oko 239 njih, među kojima i neke visoke vojne činovnike. Jedan broj njih je razmijenio tokom jednosedmičnog primirja, okončanom početkom decembra 2023. godine, za desetke Palestinaca u izraelskim zatvorima.
Izrael od 7. oktobra vodi razorni rat u Pojasu Gaze, ostavljajući desetke hiljada civilnih žrtava, većinom djece i žena, te glad koja je odnijela živote djece i starijih osoba, što je Izrael dovelo pred Međunarodni sud pravde pod optužbom da je počinio genocid. (Al Jazeera i agencije)
