Dvoglava zvijer

Ako Melania postaje “prva lady”, onda će Elon biti nešto kao “prvi buddy“, zajebavaju se ovih dana američki liberalni mediji pošto im ništa osim zajebancije ionako ne preostaje. Jer u ponedjeljak, 20. januara, nakon Trumpove svečane inauguracije njegov će novi BFF postati najutjecajniji neizabrani čovjek svjetske politike: globalne odnose moći kreirat će manični dinamični duo, dvoglava praznoglava zvijer gladna novca i obožavanja. Ili tako barem izgleda na temelju prethodnih nekoliko tjedana.

Dok Donald Trump najavljuje aneksiju Kanade i Grenlanda, Elon Musk prijeti američkim “oslobađanjem” Britanaca od “tiranije” tamošnje demokratski izabrane vlasti, uoči skorih njemačkih izbora otvoreno promovira postfašističku Alternative für Deutschland oko koje su sve parlamentarne stranke postavile cordon sanitaire i općenito podržava ekstremnu desnicu uzduž i poprijeko našeg isprepadanog kontinenta. A dok molestiraju svoje zapadne saveznike, prema Kini i Rusiji su obojica suzdržaniji pa se čini da ulazimo u razdoblje svakodnevnog političkog bullyinga i ničim obuzdanog prava jačega, što – gledano s ove strane Atlantika – ne izgleda kao posebno vesela perspektiva.

Sviđalo se to nekome ili ne, međutim, Trump i Musk su tu. Ili, kako bi rekao slogan društvene mreže X, još uvijek poznatije kao bivši Twitter: It's what’s happening. Usred njihovih svakodnevnih prijetnji i zastrašivanja lako je zato smetnuti s uma da se ovaj kaotični desničarski bromance ustvari rodio sasvim nedavno. Musk je naime godinama otprilike jednakim iznosima donirao i demokrate i republikance, najčešće u onim američkim državama gdje su pogoni i sjedišta njegovih kompanija. U prethodna dva ciklusa predsjedničkih izbora glasao je, prema vlastitom priznanju, protiv Donalda: 2016. godine za Hillary Clinton, a 2020. za Joea Bidena.

Od izbora Trumpa za predsjednika SAD-a početkom novembra do danas, kroz jedva nešto dulje od dva mjeseca, Muskovo bogatstvo povećalo se za frapantnih 77 posto, što onih 250 milijuna doniranih predizbornih dolara čini jednom od njegovih boljih investicija

Još u martu prošle godine javno je tvrdio da na novim izborima neće podržati nikoga. Preokret nastupa tek nakon pokušaja atentata na Trumpa u gradiću Butler u Pennsylvaniji, sredinom jula. Nakon toga, kroz samo nekoliko mjeseci, Musk ulijeva 250 milijuna dolara u Trumpovu kampanju, postaje njegov najveći pojedinačni donator i paradira po predizbornim skupovima novootkrivenog liblinga sa zlatnom MAGA šiltericom na glavi. Iz brzine kojom je promijenio vlastita politička uvjerenja dalo bi se zaključiti da uvjerenja ni nema: u politici nastupa kao i u biznisu, impulzivno, mimo većine savjeta i nepokolebljivo siguran u ispravnost svojih odluka. Na računu pritom drži nešto više od 470 milijardi dolara – otprilike dvostruko više od drugog najbogatijeg čovjeka svijeta Jeffa Bezosa – kao dokaz da odluke ipak ne donosi bez razloga.

Ako su milijarde dokaz, onda mu se i ova, najnovija odluka itekako isplatila: od izbora Trumpa za predsjednika SAD-a početkom novembra do danas, kroz jedva nešto dulje od dva mjeseca, Muskovo bogatstvo povećalo se za frapantnih 77 posto, što onih 250 milijuna doniranih predizbornih dolara čini jednom od njegovih boljih investicija. Svejedno, ne bi bilo sasvim točno opisati ga kao ciničnog poslovnjaka kojem politika služi samo da bi ostvario privatne interese. Jer Musk nije Mark Zuckerberg, taj zelig svjetskog biznisa koji je strpljivo pričekao rasplet izbora pa tek onda prilagodio retoriku i poslovnu politiku željama novog vladara, bacajući pod voz odrede fact-checkera i predstavljajući se, najednom, kao žrtva Bidena.

Ne, Musk je ipak čitav svoj ulog stavio na Trumpa još onda kada su izborni rezultati bili daleko od izvjesnih: on nije zelig, nego je zelot. Još je pogrešnija, međutim, sama dilema između “ciničnog” i “iskrenog” Muska, između jedne verzije koju ne zanima ništa osim vlastitog profita i druge verzije gorljivog preobraćenika, novopečenog prvoborca ekstremno desnih, “anti-wokerskih” politika. Pitanje Muskovih najdubljih uvjerenja, naime, gotovo je nevažno u odnosu na pitanje sistema koji omogućuje da osoba tako labilnih, lako promjenjivih političkih stavova isključivo zahvaljujući svome bogatstvu i mimo bilo kakvog demokratskog legitimiteta kroz samo nekoliko mjeseci postane jedan od glasnijih i važnijih aktera svjetske politike.

Stara je to pouka svake antikapitalističke kritike: problem nije u najbogatijim ljudima svijeta, nego u političko-ekonomskom poretku koji stvara uvjete da rijetki pojedinci postanu tako bogati i toliko moćni. Ako s Muskom ipak dobivamo nešto novo, onda je to konačna, neporeciva personifikacija dugotrajnog procesa stapanja politike i ekonomije pod diktatom kapitalističkih odnosa. Jer čak ni najzagriženiji proponenti kapitalizma više ne mogu poreći: ovako, eto, izgleda nedodirljivi šampion globalne tržišne utakmice, ovako izgleda ono najbolje i najuspješnije što nam kapitalizam danas ima za ponuditi.

Sa svojim raketama, interplanetarnim planovima za veliku seobu čovječanstva i profilom zlikovca iz filmova o Jamesu Bondu, on je nešto poput pomahnitale muskote svjetskog ekonomsko-političkog poretka: nikakvo dakle zastranjenje, nikakva aberacija, nego utjelovljenje naizgled neograničene moći koju kapitalistički sistem može dati jednoj osobi. I, pritom, hodajuća potvrda opravdanosti svih onih ljevičarskih kritika koje su se do jučer iz očišta “umjerenog centra” mogle činiti pretjerane, suviše apstraktne ili naprosto nerealne.

Jer doista, kome god su se, recimo, lijeva upozorenja na opasnost prepuštanja medija logici tržišta činila promašena, taj neka sada skokne na Muskov X: mrežu koja se pod parolom apsolutne slobode govora pretvorila u digitalnu močvaru lažnih vijesti, mrzilačkih stavova i najsumanutijih teorija zavjera, na kojoj njen vlasnik u ekskluzivnom intervjuu s kancelarskom kandidatkinjom AfD-a Alice Weidel opušteno čavrlja o tome kako Hitler zapravo nije bio desničar, nego komunist, prema čijim internim pravilima Zuckerberg sada transformira svoj Facebook i koja danas postavlja okvir mainstream rasprava.

Tko je iskreno vjerovao u ideološku bajku o “slobodnom tržištu” kao najpravednijem arbitru ekonomskog uspjeha, neka pregleda stotinjak ugovora što ih je s Muskovim kompanijama sklopila američka administracija: samo prošle godine zahvaljujući njima kroz izravne subvencije dobio je od države oko tri milijarde dolara, a od ove će godine sjediti u nadzornom odboru novoosnovanog Odjela za učinkovitost vlade, režući javno financirane usluge i nadzirući ista ona tijela koja bi trebala nadzirati njegove poslove. Tko je, napokon, smatrao da umjerenoj politici podjednaka opasnost prijeti od “ekstremne ljevice” i “ekstremne desnice”, neka provjeri kako Elon Musk – otvoreni promotor evropskih postfašista s prilično relaksiranim odnosom spram demokratskih procesa – opisuje vlastitu poziciju: nije on nikakav “ekstremni desničar”, reći će, pa čak ni konzervativac, nego zastupnik “umjerene politike”.

Ironija je, naravno, u tome što ova hodajuća potvrda opravdanosti lijeve kritike kapitalizma stupa na političku scenu u trenutku kada je ljevica poražena na svim frontama. Ako je nakon velike recesije prije 15-ak godina krenula u ofanzivu, brzo je – od kapitulacije grčke Sirize, preko neuspjeha Bernieja Sandersa na predizborima američkih Demokrata do debakla britanskih laburista pod vodstvom Jeremyja Corbyna – položila oružje. I kao što američkim liberalnim medijima ne preostaje ništa osim zajebancije na račun prvog buddyja Amerike, tako ni antikapitalistička ljevica ne može napraviti mnogo više od toga da cimne skeptike: pogledajte sada kako će izgledati svjetska politika koju oblikuje superbogati agent kaosa, o tome smo vam, eto, govorili. Ali od cimanja nema velike koristi. Dosadnim podsjećanjem na vlastita predviđanja i iritantnim dokazivanjem intelektualne superiornosti uspješna se politika naprosto ne vodi.

Naravno, politički su procesi ipak nešto kompliciraniji od ovakvih brzopoteznih kolumnističkih sinteza i sumnjivih analitičarskih one-linera. I mnogo su, uostalom, otvoreniji: nije isključeno da će Musk nestati s političke pozornice jednako brzo kao što je na nju stupio ili da će, barem, uskoro završiti u drugom planu. Već sada se, uostalom, vidi čitav niz točaka na kojima bi uskoro mogla pući njegova ljubav s prvim čovjekom Amerike i kompletnom Republikanskom strankom. Najmanji je problem pritom otpor evropskih liberala i socijaldemokrata, od njemačkog kancelara Olafa Scholza kojeg je Musk nazvao “budalom”, a ovaj nehajno odmahnuo rukom poručujući da “ne treba hraniti trola”, preko norveškog premijera Jonasa Gahra Størea kojeg brine to što se čovjek “s ovakvim pristupom društvenim mrežama i ogromnim ekonomskim resursima tako izravno miješa u unutrašnju politiku drugih država” pa do francuskog predsjednika Emmanuela Macrona koji se čudi: “Tko bi rekao da će vlasnik jedne od najvećih društvenih mreža podržavati novi svjetski reakcionarni pokret i direktno intervenirati u strane demokratske izbore?”

Ali razjedinjena i slabašna Evropa, koga briga: za samog Muska mnogo je opasnije nezadovoljstvo među Trumpovim pristašama, svim onim dobrim starim magašima, amerikafirstašima i mrziteljima imigranata kojima nouveau riche uljez ozbiljno ide na živce. “On je istinski zao tip, vrlo zao tip”, objavio je tako nedavno glasnogovornik te struje Steve Bannon: “Izbacit ću ga odavde prije Trumpove inauguracije.” Glavna zona sukoba trenutno je odnos prema imigrantima, na kojem je Trump gradio svoju predizbornu kampanju: dok ih čvrsta jezgra trumpofila jednostavno želi potjerati preko granice u što većem broju, Musk i njegova ekipa iz Silicijske doline veliki su zagovornici posebnih, tzv. H-1B viza za visokoobrazovane strane stručnjake koje zapošljavaju u svojim IT-kompanijama.

Prvi tvrde da svi ti indijski inženjeri i matematičari kradu radna mjesta poštenim Amerikancima, dok Elon uzvraća da razvijaju njegov biznis, a ono što je dobro za najbogatijeg američkog poslodavca, inovatora i vizionara mora biti dobro i za čitavu Ameriku. U perspektivi, tu je i problem Muskovog angažmana u onom Odjelu za učinkovitost vlade, gdje ne figurira samo kao udžbenička definicija sukoba interesa nego i kao netko tko dolazi bez bilo kakvog suvislog plana: prvo je najavio da će srezati potrošnju države za dva bilijuna dolara, odnosno oko 30 posto godišnjeg budžeta, zatim je reterirao na kudikamo skromnijih 500 milijardi, a stručnjaci su već sada sigurni da će njegovi zahvati morati biti mnogo oprezniji i da ga naposljetku čeka sudbina svih onih koji su uzaludno pokušavali reformirati kanale proračunskog ulaganja antagonizirajući javne službenike, umjesto da ih shvate kao potencijalne saveznike.

Što se tiče vanjske politike, tenzije bi mogle nastati oko odnosa spram Kine, glavnog globalnog konkurenta SAD-u, gdje Musk posjeduje pogone za proizvodnju Tesle, kompanije koja mu donosi najveće prihode. I Trumpova najava skorog okončanja rata u Ukrajini, na kraju krajeva, kosi se s Muskovim interesom, pošto mu američka vlada isplaćuje tajne, ali sigurno nezanemarive iznose za korištenje usluga Starlinka, satelitskog servisa koji Ukrajini osigurava internetsku vezu.

Na bilo kojem od ovih pitanja – i ne samo na njima – mogla bi se dakle okončati ljubavna priča novog američkog predsjednika i njegovog najvećeg financijera. Hoće li se to doista dogoditi, teško je procijeniti, pošto je Musk u ionako nepredvidivu Trumpovu politiku unio novi impuls kaosa. Kako god se priča razvijala, međutim, trenutni prizor ove romantične buddy buddy tragikomedije vrijedi screenshotati i dobro zapamtiti. Ako ni zbog čega drugog, onda kao upozorenje: točno ovo dobijemo onda kada svjetsku medijsku komunikaciju, goleme državne potpore i astronomske ekonomske resurse damo samo jednom čovjeku.  (Boris Postnikov, Novosti)

Sjećanje na Teofila Pančića

Teofil Pančić je bio najbolji kolumnista u Srbiji. Ovaj vrednosni iskaz vremenom je postao faktografski i za one koji se nisu nužno sa njim slagali, bilo sa režimske ili sa druge strane barikade. Bez obzira za koga je pisao, a pisao je dugo, od početka devedesetih, i pisao je dosta, za medije na celom postjugoslovenskom prostoru – uz kolumne bio je književni kritičar, a pisao je i o pozorišnim predstavama i filmovima – ostaće trajno vezan za redakciju beogradskog nedeljnika Vreme.

Kao književni kritičar dva puta je bio član NIN-ovog žirija kritike za roman godine, najznačajnije nagrade u Srbiji, prvi put na razmeđu vekova i stoleća, transferisan direktno sa novinskih stubaca u milje u kome je uvek gospodarila akademska kritika. Drugi put pre nekoliko godina, što je bila potvrda njegovog trodecenijskog staža na sceni. I jedan i drugi izbor bili su implicitno priznanje koje su establišment, mediji i mlađe generacije iskazali posvećenoj čitalačkoj strasti Teofila Pančića, čije su novinske kritike tri decenije bile mamac za čitaoce i prvi parametar procene njihove vrednosti.

Teofil Pančić je bio novinar sa izoštrenim sluhom, prokazujući u svojim kolumnama maligne „nus-pojave“ o kojima je pisao lucidno i uvek sa dozom nenametljivog humora. Na jednoj promociji knjige njegovih kolumni u CZKD-u, jednoj od onih koje je objavio Ivan Čolović, što je takođe svojevrsno priznanje i pouzdano pozicioniranje, stručnjak za međunarodno pravo Vojin Dimitrijević rekao je da je Pančić moralni barometar našeg doba (navodim po sećanju, ali smisao je taj). Može se reći da postoje dva tipa intelektualaca i analitičara, oni koji nepogrešivo osećaju kad vreme „izađe iz svog zgloba“ ukazujući na oblike i uzroke poremećaja i oni koji teže da deluju anticipativno, da otimaju od budućnosti i utiču na tok koji će uzeti. Teofil Pančić je bio kritičar postojećeg i njegov diskretni hroničar. Pet knjiga iz biblioteke XX vek nose precizan zajednički podnaslov „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“.

Demon migracije

Kao što ga je demon migracije selio iz Zagreba u Beograd i iz Zemuna u Novi Sad, tako se i njegovo autorsko interesovanje, rekao bih prirodno za znatiželjne i nestišljive duhove, prelivalo i širilo sa književnosti i svakodnevice na teatar i film, na Sterijino pozorje ili na Festival autorskog filma, ali i na poseban tip proze, pripovedno nefikcionalne a stilski izbrušene do instrospektivnih refleksija i hronografskih zapisa o vremenu i podneblju, kakva je recimo štiftung knjiga 39 dana juna, napisana na rezidenciji u Splitu. Njegova najprevođenija knjiga tog tipa, „knjiga sećanja i zaborava“, biće Aleja Viktora Bubnja, prevedena i na slovenački, čiji naslov krije link na biografski detalj bitan za autorov porodični bekgraund i odrastanje. Dete oficira JNA poreklom iz okoline Pirota (otuda i tekst o Soliteru, jedinstvenoj zgradi u Pirotu podignutoj 1966. koju su projektovala dvojica slovenačkih arhitekata, u kojoj je kratko vreme stanovao), otuda i Skoplje kao mesto rođenja, kao i seljakanja po SFRJ i vezanost za Zagreb kao mesto svoje urbane i kulturne inicijacije. Čuo sam njegovu anegdotu o neugodnim momcima iz Martićeve ulice osamdesetih i čitao o klubu „Jabuka“ na Tuškancu iz istog perioda, „Meki i Medini pankera, gotičara i sličnih mlađanih gradskih čudaka“, kako je nedavno pisao u Danasu. Nestalnost miljea je možda vodila do osećaja besmislenosti ukorenjivanja, mada se neka mesta više vole od drugih, kao i neki ljudi ili neke knjige, a ovo do atipične ljubavi prema autobusima kao neizbežnom prevoznom sredstvu koje se od devedesetih u Beogradu u vozilima GSP-a pretvorilo u kombinaciju firme Krstić i dušegupke, dakle potreba koje se moraju zadovoljiti i mazohizma.

Dobro pamtim tekst Teofila Pančića iz rubrike „Vreme uživanja“ u Vremenu iz 1990-ih, posvećen vokmenu, sada „muzejskoj“ spravi na baterije preko koje su se slušale kasete a korisnik vokmena imao raif (odličan za dugokose), uspevajući da se na kratko izoluje od nepodnošljivog okruženja. U autobusu na gradskoj liniji 83, „Crveni krst – Zemun (Bačka)“, 2010. će ga uveče dva maloletna bilmeza napasti metalnim šipkama, za šta nikad neće odgovarati. Sumnjam da su ovi reprezenti (post)tranzicionog nasilja, koje danas u Srbiji otvoreno ispoljava neoradikalski režim prema studentima i opoziciji, ikada pročitali ijedanu kolumni ili knjigu Teofila Pančića, ali su ga sigurno videli na televiziji, budući da je izlazio u susret pozivima svojih koleginica i kolega kao relevantan i sadržajan sagovornik.

Činjenice i dokazi

Posredne činjenice su najbolji dokazi da je neko bio cenjen ili prihvaćen u poslu kojim se bavio. Recimo, od 2016. u više od deset izdanja biografskog romana Đorđa Lebovića Semper idem Laguna je preštampavala tekst Teofila Pančića kao pogovor, kao i u romanu Deobe Dobrice Ćosića, po ko zna koji put ponovo izdatom 2016. To za neke može da predstavlja iznenađenje: i da se Pančić bavio ovim Ćosićevim romanom i da je Ćosićeva ćerka koja je priredila ovo izdanje romana prihvatila Teofilov tekst kao pogovor. (Uzgred, roman Deobe je i Dubravka Ugrešić uzela kao reprezentativan za jugoslovenske književnosti u svom emigrantskom romanu Ministarstvo boli.)

U nedeljniku Vreme u drugoj polovini 1990-ih, od kada sam počeo da ga kupujem redovno iz petka u petak, rafinirana politička analiza Stojana Cerovića, satira Ljubimira Živkova i fenomenologija svakodnevice Teofila Pančića činili su vodeći kolumnistički trijumvirat ne samo ovog lista, čemu bi se mogle pridružiti burleske Petra Lukovića i kolumna „’Umor u glavi“ Miodraga Stanisavljevića u mesečniku Republika. Milan Vlajčić je jednom šaljivo podsetio da Teofil znači Bogoljub, što bi dalje značilo valjda onaj koji je u ljubavi s Bogom. U slučaju filije Teofila Pančića to bi pre bilo bibliofilija, mada se ljubav nije završavala na knjizi već je išla ka svim artefaktima gde kao da su prednjačili primerci popularne kulture.

Koliko je Teofil Pančić već posle decenije i po na sceni bio prepoznatljiva i etablirana figura, na ovoj opozicionoj, alternativnoj ili strani novinarskog profesionalizma, svedoči i to da smo šaljivo referisali na njega u betonskom zborniku Antimemorandum-dum, pa na 230 strani ispod istorijske fotografije jednog sovjetskog komesara stavili legendu „Komesar zadužen za koncesije (nije Teofil)“. Zapravo su nas nazivali komesarima, a Teofil po difoltu nije mogao da bude zadužen za koncesije, jer se sklanjao od uredničkih ovlašćenja da deli i predstavlja. Saša Ilić će iz ruku Teofila Pančića kao predsednika NIN-ovog žirija dobiti ovu nagradu za roman Pas i kontrabas iz 2019, iako je predsednik glasao za drugi roman, i ovih dana reći da je Teofil bio „kabalistički posvećen štampanom tekstu koji je umeo da čita bolje od većine akademskih kritičara“. Uostalom, o tome koliko je Teofil Pančić bio prihvaćen dobro govori da je u razgovorima i tekstovima pominjan većinom po imenu, ne samo zato što je prezime, Pančić, već bilo zauzeto za poznatog botaničara, Josifa. Teofilu Gotijeu (Gautier) se nije mešao u resor, pa se pominjanja njihovih imena nisu ukrštala.

Na hartijskom zadatku

In memoriam je forma koja se piše neposredno nakon nečije smrti, pa je neizbežno prožeta iskrenom tugom i pojačanim vrednosnim ocenama. Ipak, određenu

težinu mogu da imaju i neposredna sećanja onih koji nisu prijateljski ožalošćeni. Sa Teofilom Pančićem smo se vrlo rano razišli u prosuđivanju savremene književnosti, a povod je bio roman Marka Vidojkovića Kandže iz 2004., za koji i danas mislim da je običan bofl. U pozamašnom tekstu za Sarajevske sveske iz 2010., koji je bio posvećen stanju postjugoslovenske književne kritike, pozabavio sam se stanjem u Srbiji, pa onda i Teofilovom knjigom izabranih kritičkih tekstova Na hartijskom zadatku. Bilo je jasno da je reč o nesporno vodećem kritičaru koji piše primarno za novine, ne za književne časopise, koji piše (post)impresionistički i u slavu čitanja a ne nalaženja nedostataka ili književno-istorijskih paralela, koji ceni kritički mimetizam (termin koji je sam koristio), odnosno knjige sa kritičkim odnosom prema stvarnošću ali i prepoznatljivoj i razgovetnoj slici stvarnosti, kao i knjige koje reflektuju generacijsko iskustvo koje mu je bilo blisko: odrastanja u SFRJ, raspada zemlje, afiniteta prema alternativnoj kulturi, te knjige koje stoje nasuprot establišmenta i autoriteta bilo koje vrste, od onog u državi do onog u tradiciji, porodici i institucijama kao takvim, pa i instituciji književnosti koja je kod nas bila i ostala pretežno konzervativna.

Otuda deluje logična i prirodna njegova sklonost ka žanrovskom pismu kao relaksaciji od tereta sistema, pa je pisanje o knjigama predstavljalo intimni iskorak od balasta obaveza, nametanih školom a cementiranih dominantnim strujama u akademskoj kritici. Otuda jedan relaksiran pristup u čitanju knjiga, zadovoljstvo bezbrižne hermeneutike za svoj groš koja je reflektovala za kritiku atipično blag i beskonfliktan karakter i razumevanje kritičkog teksta kao mesta iskazanih simpatija a ne literarnog bojišta. Nisu ga se previše ticali ni -izmi, mada je umeo usput da potkači „postmodernu konfekciju“ (nijedan kritičar nije bez bodlje) niti okršaji na književnoj sceni. Čini mi se da mu je umetnost bila svojevsrni locus amoenus, ali ne u eskapističkom smislu, budući da je bio svestan njenog društvenog konteksta i ideološkog bagaža (kada ga je bilo), već u recepcijskom smislu, kao odmor od politike i tekućeg novinarstva, zlobe i gluposti političkih parafenomena koje je svake sedmice uočavao i secirao.

Iako se to nije uvek ekspliciralo cenio sam doslednost i čvrst moralni kurs Teofila Pančića, njegovu autorsku produktivnost i intelektualnu znatiželju. Zbog autora nalik Teofilu čitaoci zavole knjige, cene medije i novinare, „konsultuju se“ i vode dijalog sa njegovim tekstovima i osećaju porodični gubitak kad oni nestanu. Sudbina čitalaca i javnih posmatrača je da „služe“ drugima, da prokazuju štetno i budu zagovarači boljeg. Teofil Pančić je opravdao svoj izbor i ispunio svoj poziv. (Saša Ćirić, Kritika h, d, p)

Kraj režima u Srbiji

Do juče je režim Aleksandra Vučića delovao stameno i neurušivo. Vladao je neprikosnoveno 12 godina, podmjarmio je bezbednosne službe, medije, pravosuđe, policiju, institucije (bez većeg otpora), uspostavio kontrolu nad izbornim procesom koji se pretvorio u farsu. Diljem čitave zemlje organizovao je gustu mrežu odanih kabadahija koji su držali sve pod kontrolom. Marginalizovao je opoziciju, suzio prostor za građanski bunt, te uspostavio autokratiju, praveći rusku guberniju na Balkanu, i to novcem koji pristiže uglavnom zahvaljujući lažnim evropskim integracijama.

Ucene, podmićivanje, pritisci, progoni, difamacije, targetiranje, kapilarni glasovi, neregularni izbori, kupovina birača i lojalnosti, vojske botova, mediji za specijalne operacije i ispiranje mozga – to su bila sredstva kojima je Vučić održavao sopstvenu vlast. Bilo je mnogo protesta i demonstracija protiv naprednjačkog režima u proteklom periodu, ali nijedan nije uspeo da okrnji Vučićevu moć, čak ni masovni bunt građana nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju.

Studenti traže pravdu

A onda je 1. novembra prošle godine pala nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, usmrtila petnaestoro ljudi i osakatila još dvoje. Posle te tragedije izazvane režimskim javašlukom, korupcijom, nebrigom, nesposobnošću, nestručnošću i pohlepom – ništa više nije isto. Protesti su odmah započeli, opozicione blokade nadležnih institucija, studenti su se sve masovnije uključivali, da bi nakon napada na studente došlo do sveopšte pobune omladine koja je izazvala talas protesta širom Srbije.

Studentski pokret je razbudio uspavanu zemlju, pokrenuo masovnu pobunu protiv režima i probudio nadu da su promene ipak moguće. Studenti su Vučića učinili nebitnim, s njim niti razgovaraju, niti pregovaraju, iz jednostavnog razloga što predsednik nije nadležan za njihove zahteve. Studenti traže pravdu, traže da budu uhapšeni i procesuirani svi odgovorni za ubistvo na Železničkoj stanici, traže objavljivanje celokupne dokumentacije o rekonstrukciji – a za to su nadležne neke druge ustanove, a ne kabinet predsednika Republike. Ukratko, studenti traže da pravna država funkcioniše, a Vučić je davitelj i uništitelj te iste pravne države, tako da se našao u nemogućoj, bezizlaznoj poziciji.

Fakulteti su u blokadi već mesecima, nema nastave, nema ispita dok se zahtevi ne ispune, mnoge srednje škole su u štrajku, prosvetni radnici štrajkuju, advokati su obustavili rad prvo jednu sedmicu, a potom mesec dana. Uz studente su stali i poljoprivrednici koji traktorima dolaze na proteste, univerzitetski profesori, kulturnjaci, umetnici, brojne javne ličnosti iz zemlje i sveta, uključujući Madonu. Svakog dana održavaju se blokade, protesti, demonstracije, teško je steći potpuni uvid u sve akcije, jer se događa previše stvari. Do sada su protesti održani u više od dve stotine mesta u Srbiji, a pridružila se i dijaspora, tako da studentski pokret dobija podršku diljem planete.

Velika katarza

Studentska pobuna suzbila je strah, razvejala apatiju, rasturila beznađe u građanstvu, te zadobila aktivnu podršku najširih slojeva stanovništva. Kako ta podrška izgleda moglo se videti tokom marša koji su preduzeli studenti, pešačeći od Beograda do Novog Sada da bi uzeli učešća u akciji blokiranja tri mosta. Na tom putu, u svakom mestu između ova dva grada, studente su dočekivali masovno okupljeni meštani, sa brdom spremljene hrane i ostalih potrepština.

Grlili su ih, klanjali im se, čestitali, svuda je bilo mnogo suza, od radosti i ganuća, od velikog duševnog olakšanja koje je neko najzad doneo posle toliko godina mentalnog i psihičkog nasilja kojem su svi bili izloženi od naprednjačkog režima i njegovih kerbera. U toku je velika katarza koja je zahvatila stotine hiljada građana koji su napokon počeli da naziru oslobođenje od vladavine kriminalaca, ratnih zločinaca i razbojnika maskiranih u političare. Kada su blokade okončane, taksisti su se organizovali i prevezli studente iz Novog Sada nazad u Beograd. Samo što se na poziv odazvalo mnogo više vozača, pa je preko 700 vozila formiralo kilometarsku kolonu, a uz taksiste su bili i vozači kojima to nije profesija.

Protesti se održavaju u velikim i malim gradovima, varošima, selima, gradskim i prigradskim naseljima, po beogradskim opštinama, svuda se ljudi masovno okupljaju da bi podržali studente i rekli Vučiću: Dosta je bilo tvog zuluma. Protesti su masovni čak i u onim mestima gde Srpska napredna stranka osvaja apsolutnu većinu na izborima, na primer u Pećincima. Tamo se okupila gomila ljudi, a tu SNS dobija 85 posto glasova. Kruni se biračko telo vladajuće stranke preko noći, sve je manje onih koji se plaše predsednika i njegovih kriminalaca.

Opštenarodna pobuna

Studentski protest je polako prerastao u opštenarodnu pobunu. I nema naznaka da će se smiriti, naprotiv, bunt samo raste iz dana u dan, postaje brojniji, širi i snažniji, ne vidi mu se kraj. Ali se zato nazire kraj naprednjačkog režima Aleksandra Vučića. Konkretna posledica dosadašnjih protesta je ostavka premijera Miloša Vučevića i pad Vlade Srbije. Dobro, premijer je nebitan lik, Vučić je žrtvovao par piona kako bi sačuvao sebe, kako bi kupio malo vremena, jer je potpuno izgubljen, zbunjen, nesnađen u novoj situaciji i prosto ne zna šta da preduzme.

Svaki pokušaj režima da odgovori na proteste, da smiri građanski i studentski bunt bio je promašen, glup, kontraproduktivan, čist autogol. Počevši od prvog dana, kad je Vučić masno lagao kako nadstrešnica uopšte nije renovirana, preko organizovanja batinaša da demoliraju Gradsku kuću u Novom Sadu i za to optuže opoziciju (po modelu paljenja Rajhstaga), pa sve do predsednikovog opravdavanja gaženja demonstranata kolima, što je direktno podstrekivanje na izvršenje krivičnog dela.

Potpuna nesposobnost režima da smisli adekvatan ili bar efikasan, ili koliko-toliko suvisao odgovor na sveopšti bunt najočiglednije pokazuje koliko je zapravo lažna priča o njegovoj snazi i moći, te razotkriva njegovu pravu prirodu. Vučić i naprednjaci su naprosto precenjeni, u javnosti je formirana potpuno pogrešna slika.

Napredni kretenizam

Nije Vučić potčinio Srbiju zato što poseduje neke vanredne političke sposobnosti, već zato što je društvo slabo, nemoćno da se odupre, ogrezlo u autoritarnu kulturu, satrto sopstvenim ideološkim zabludama, snovima o teritorijalnim proširenjima koji su se završili ratnim zločinima, genocidom i potpunom katastrofom, moralnom, političkom, društvenom. Takođe, srpsko društvo je potpuno nespremno i nesposobno da se suoči sa zločinačkim nasleđem, sa sopstvenim demonima, da objasni sebi kako i zašto je potonulo u krv i zlo. Nije teško takvom društvu nabaciti am i jahati ga do iznemoglosti.

Studentski i građanski protesti ogolili su i predsednika Srbije i njegov režim i njegovu partiju, valjda najbrojniju u Evropi. Realno, Vučić nije – da se pristojno izrazim – naročito visprena osoba, a okružio se totalnim bezveznjacima, glupanima, pohlepnim bašibozukom, društvenim talogom, lopovima, razbojnicima i kriminalcima. Kako takva ekipa da smisli bilo šta? Pogledajmo samo njihove pokušaje da uguše protest.

Treba zaista biti težak kreten pa poslati stranačke funkcionere, predsednike opština, činovnike javnih preduzeća da tuku studente i građane na blokadama. Treba biti još veći kreten pa crtati crvenu pesnicu sa ispruženim srednjim prstom kao odgovor na simbol protesta – krvavu šaku, nastao iz poruke režimu „Ruke su vam krvave“. A treba biti arhikreten pa taj falusni simbol, krvavi srednji prst, namalati na džinovski transparent, okačiti ga na nadvožnjak i postaviti partijske kadrove da budu falusobranitelji. Takvi su dometi naprednjačke pameti, dotle dobacuju, za nešto pametnije i visprenije naprosto nisu sposobni, to je njihova mera.

Kraj priče

Vučić je gotov, samo mu niko to još nije javio. Istrošio se, istekao mu je rok trajanja, nema više čime da manipuliše, nije mu preostao nijedan trik u rukavu kojim bi mogao da zavara građane. Nije više u stanju čak ni da napravi pošten kontramiting, pokušao je u Jagodini, pa je to prošlo jadno. Istog dana okupilo se na protestima bar 10-15 puta više protivnika režima, i to bez organizovanog prevoza autobusima, dnevnica, sendviča, ucena, pretnji otkazima. Pritom, i među tim prikupljenim nesrećnicima bilo je onih koji misle da je naprednjački režim odgovoran za pad nadstrešnice i ubijanje nedužnih ljudi, što su i govorili u kameru.

Uzaludna je Vučiću i turneja po Srbiji, na svakom koraku pokazuje bahatost, sociopatsko odsustvo empatije, sklonost nasilništvu prema slabima, nesposobnost da razgovara s ljudima, a njegove rođene pristalice prozivaju i njega i njegove najbliže saradnike, jasno im stavljajući do znanja da su korumpirani lopovi i osione velmože.

Gotovo, fajront, kraj priče, nema više. Kako i kad će Vučić formalno pasti sa vlasti tehničko je pitanje, legitimitet je odavno izgubio, ako ga je ikada i imao, a građani iz dana u dan jasno pokazuju da ga više ne žele, da mu je došao vakat da se čisti. I da iz kabineta na Andrićevom vencu pređe u neki manje udoban smeštaj, na primer u Centralni zatvor ili Zabelu, ako pre toga ne uspe da se evakuiše u neku zemlju sklonu davanju utočišta autokratama i tiranima, na primer u Rusiju. A građanima Srbije ostaje da se duboko zamisle kako je uopšte moguće da ih svako malo zajašu razbojničke družine, tirani, masovne ubice i autokrate. I da saniraju štetu koju su sopstvenim rukama napravili u poslednjih četrdeset godina. (Tomislav Marković, Tačno.net)