Zakon o istospolnim zajednicama mora čekati red. Prvo idu apstraktna pitanja od nacionalnog značaja, a onda realni životni problemi. Stara priča…
Piše: Tomislav Marković
U Beogradu je održana još jedna Parada ponosa na kojoj su LGBT zajednici svojim prisustvom pružili podršku i predstavnici vlasti – premijerka Ana Brnabić, gradonačelnik Zoran Radojičić i ministar rada Zoran Đorđević. Ili je to bar tako izgledalo na prvi pogled.
Nekoliko dana pred Prajd, Gej lezbejski info centar pokrenuo je kampanju “Reci NE političarima i diplomatama na Paradi ponosa”, s ciljem da se “skrene pažnja sa tzv. VIP posetilaca ove manifestacije na pripadnike LGBT populacije koji su imali hrabrosti da izađu na ulice Beograda i zahtevaju svoja prava, od istih tih političara koji im svake godine kidnapuju manifestaciju”.
Neposredan povod za kampanju bio je intervju Ane Brnabić za magazin Prajd, u kojem je premijerka, na pitanje kada će u Srbiji biti usvojen Zakon o istopolnim zajednicama, vrlo precizno najavila: “Sigurna sam da će u jednom trenutku i ova tema doći na dnevni red, ali sada je trenutak da se fokusiramo na pitanja od, pre svega, nacionalnog značaja.”
Sinonim za “pitanja od nacionalnog značaja” je, naravno, Kosovo. Prvo ćemo rešavati pitanje Kosova, a onda dolaze na red ljudska prava, demokratija i ostale zaludice. A pošto Kosovo nikad nećemo rešiti, onda ništa ni od rešavanja stvarnih problema (čemu Kosovo zapravo i služi).
Ovaj dosadni politički refren građani Srbije slušaju već 30 godina, a on nikako da izađe iz mode. Velika, državna, nacionalna, apstraktna pitanja koja u suštini ne postoje uvek imaju prednost nad realnim životnim mukama građana, ljudi od krvi i mesa.
U čitavom slučaju je najčudnije što premijerka, kao deklarisana pripadnica LGBT populacije, pribegava istoj retorici kao nacionalistički ideolozi. Reklo bi se da bi ona pre svih drugih političara trebalo da razume probleme s kojima se ova populacija suočava. Međutim, njihovi problemi nisu i njeni problemi, jer ona jednostavno ne pripada istoj klasi kao većina LGBT osoba.
Ako si moćan, bogat ili na visokoj političkoj funkciji – onda možeš da budeš šta hoćeš, jer niko ne može da te diskriminiše. Premijerka jeste pripadnica LGBT populacije, ali je to ne određuje, već pripadništvo političko-finansijskoj oligarhiji. Zato premijerka ne razume ni probleme većine siromašnih i obespravljenih građana Srbije, jer nikada nije bila u njihovoj koži. A digitalizacija empatije joj slabo ide od ruke. Tu ni njene omiljene kreativne industrije ne pomažu.
