Vest da je Dodik danas odlikovao Miroslava Lazanskog po svojoj bizarnosti je uspela da nadmaši (da li je to i bio cilj?!) tužbalicu Lazara Ristovskog o kojoj se raspredalo prethodnih dana.
Naime, Ristovski se požalio da mu je Dodik obećao pare za film i da mu se sad ne javlja. Da se radi o nekom uličaru, sitnom prevarantu koji obeća, pa prevari, takoreći slaže, ne bi se čudili. Problem nastaje kada to uradi neko ko se ponaša, nastupa i deluje kao, i u ime, RS. Pa je ispalo da smo Ristovskog iskoristili i prevarili svi mi.
Da se razumemo, to što je neko obmanuo Ristovskog može da se podvede pod ekspresnu manifestaciju kosmičke pravde. Neko ko se pojavi na stanačkoj konvenciji i, zato što su mu obećane pare/privilegije, svesno vređa zdrav razum tvrdnjama da je “Dodik uvek bio i biće uz svoj narod. Da zna da ga volimo, ali ga se i bojimo i da Srbija voli vladare kojih se boji”, zaslužuje mnogo gore stvari od jedne prevare. Onaj ko širi ovakve retrogradne ideje u suštini se odrekao umetnika u sebi. Neko ko ceo narod svodi na gomilu beslovesnih stvorenja koji znaju samo za batinu (strah) u najmanju ruku zaslužuje da bude izviždan. No, biće da Ristovski poznaje bolje prirodu glasača vladajuće stranke, pa je za ove skaredne izjave dobio ovacije.
Otprilike je slična situacija i sa Lazanskim. Nekadašnji novinar i vojnopolitički komentator koji, ne samo da živi na račun stare slave, nego je i zloupotrebljava, danas predstavlja jednog od najvažnijh epigona vlasti sa obe strane Drine. Sa samouverenošću bez pokrića i, što je opasnije, bez skrupula, tumači stvarnost na način koji odgovara onima koji mu plaćaju u novcu i naturi. Takva nagrada je i današnji orden koji mu je, uz dozvolu predsednice (opet pošalica na račun Željkine moći) uručio Dodik. Plata je to za propagandni program koji plasira u javnom prostoru od koje vlast nesumnjivo ima korist.
Iako se stiče utisak da je opšti inetres uzurpacijom javnog prostora ugrožen, ipak nije tako. “Lazanski direktno”, emisija koju odlikovani heroj-novinar vodi na RTRS-u jeste svojevrsna dijagnoza – ukazuje na stepen posrnuća društva u totalitetu. Ako je gledanost velika – stigli smo do terminalne faze. Ako je, pak, mala – za nas ipak ima nade.
Vest o odlikovanju Miroslava Lazanskog ima još jednu dimenziju. Onda kad pomislite da ne može biti gore i da vlast neće baš toliko atakovati na zdrav razum prosečnog stanovnika, stvarnost nas demantuje. Ne bi se usudili, tešite se. Bi. A otići će i dalje. Videćete, još koliko sutra.
