NACIONALNA AVANGARDA PROTIV DRUGE SRBIJE: Ko potura klipove u točkove napretka?

IZDVAJAMO

Nacionalni avangardisti smatraju da “najvažniji srpski front nije ni u Kninu, ni u Republici Srpskoj, ni na Kosovu i Metohiji, već u Beogradu”. Prestonica je “mozak nervnog sistema Srbije”, a najveći problem je u tome što tim mozgom, navodno, “u kulturnoj, političkoj, obrazovnoj i svakoj drugoj sferi dominira nenacionalna elita“. To je ona dobro poznata, ozloglašena “Druga Srbija“.

NACIONALNA AVANGARDA PROTIV DRUGE SRBIJE: Ko potura klipove u točkove napretka?

Živopisno udruženje, koje pretenduje da bude avangardno, ciljano proizvodi neprijatelje i izdajnike. Manje je bitno da li ti zamišljeni neprijatelji u stvarnosti postoje

 

Piše: Tomislav Marković

Nakon konferencije “Ka bezbednijoj Srbiji”, o kojoj je u ovoj rubrici već bilo reči, u fokus javnosti dospela je nevladina organizacija Nacionalna avangarda koja je organizovala skup. Najviše pažnje privukao je njihov avangardni manifest u kojem su izložili svoj pogled na svet, srpstvo i istakli neodložne nacionalne zadatke.

Ispostavilo se da je njihov autohtoni srpski program uglavnom prepisan od Gijoma Faja, ideologa nove evropske desnice. Otuda njihovo zalaganje za arheofuturizam, koncept po kojem “predmoderne obrasce kulturnog identiteta” treba projektovati u budućnost, tako da se preskoče moderna i njeno nasleđe, konkretno: liberalizam, socijaldemokratija, načelo jednakosti, emancipacija, sekularizacija – uopšte, ta odvratna demokratija koja nikom dobra nije donela. A sve zarad sprečavanja “zatiranja nacionalnih identiteta pod udarom procesa mondijalizacije”. Tja, podseća poprilično na Dragoša Kalajića i njegove pseudointelektualne desničarske kerefeke, a nije daleko ni od Staljinove borbe protiv kosmopolitizma.

Kao što je red i običaj kod nacionalno osvešćenih organizacija, odmah je označen neprijatelj koji potura klipove u točkove arheofuturističkog napretka. Nacionalni avangardisti smatraju da “najvažniji srpski front nije ni u Kninu, ni u Republici Srpskoj, ni na Kosovu i Metohiji, već u Beogradu”. Prestonica je “mozak nervnog sistema Srbije”, a najveći problem je u tome što tim mozgom, navodno, “u kulturnoj, političkoj, obrazovnoj i svakoj drugoj sferi dominira nenacionalna elita“. To je ona dobro poznata, ozloglašena “Druga Srbija“. Kad ta elita bude zbrisana “maršem kroz institucije“, stvoriće se uslovi za ostvarenje “istorijskog cilja srpske nacije“ – oslobođenje i ujedinjenje. Ako nas pamćenje dobro služi, taj cilj se nekad zvao “Svi Srbi u jednoj državi”.

Druga Srbija je, po definiciji Radomira Konstantinovića, “Srbija koja se nije mirila sa zločinom”. Teško je danas u Srbiji naći marginalniju grupu od ove, u vreme kad je stanje poricanja zločinačke prošlosti dostiglo kulminaciju i postalo institucionalizovano. Druga Srbija nema uticaja na bitne društvene i političke tokove, ali avangardistima to ne smeta. Reč je o onoj vrsti ideologije koja neminovno proizvodi neprijatelje i izdajnike, a manje je bitno da li ti zamišljeni neprijatelji u stvarnosti postoje. Nacionalizam je uvek paranoičan, takva mu je priroda. I tu nikakav arheofuturizam ne pomaže.

About The Author