Iako je prošao čak vek i po od kada se pojavio prvi semafor, čini se da nekim upravama u Hercegovini ovladavanje ovom komplikovanom napravom ne ide od ruke.

Velika je šansa da, ako vas put nanese tuda, jedini semafor u Gacku neće raditi.

U pomenutoj varoši od pet hiljada žitelja, saobraćaj na glavnoj raskrsnici semafor reguliše tek možda poslednjih desetak godina.

A i tada je instaliran takoreći iz nužde.

Postojeća auto-škola nije više mogla obučavati buduće vozače ukoliko u mestu ne postoji semafor. Tako je Gacko dobilo ovu spravu koja, čovek bi pomislio, ima sopstvenu volju.

Radio je, pa štrajkovao, pa se zamrzavao na “crveno”, a u poslednjih godinu i po semafor sledi samo njemu znani raspored.

Najpre mesecima nije pokazivao znake života. Tada su u opštinskoj upravi rekli da se čekaju delovi jer mu je automatika otkazala poslušnost. No, i nakon što su je zamenili, često dolazi do prekida, kao da treba vreme da sve “nalegne” i da se semafor, kao na nove cipele koje žuljaju, navikne na ugrađene mu delove.

Priča o bilećkom semaforu je još čudnovatija. Budući da je skoro dva puta veća od Gacka, ova varoš ima dva semafora.

Jednom, postavljenom kod škole, mesecima ne radi zeleno svetlo. I to ne bi bio problem tokom dana kada je intenzitet saobraćaja mali. Ali, u jutarnjim časovima ume da bude zbunjujuće i za vozače i za pešake. Ipak, ako u potpunosti ne radi semafor, radi zakon prilagođavanja datim okolnostima. Mimikom i pogledom se sporazumevaju oni koji se u isto vreme zateknu na raskrsnici, pa sve uglavnom prolazi bez problema.

Onom glavnom, na magistrali koja vodi ka Trebinju, izgleda da je otišlo sve. Meštani se i ne sećaju kada je poslednji put radio. “Dal’ je bilo pre godinu ili dve”, prebiraju po sećanju poslednji trenutak kada je bio u funkciji.

Jedni tvrde da je opština u finansijskim problemima i da nema para da popravi semafor. Uostalom, kažu oni, pored živih ljudi koji mesecima ne primaju platu, bez uplaćenih doprinosa, dakle, prava na zdravstvenu zaštitu, ko bi još mislio na semafor. “Nije preša. Kad dođe na red, biće i popravljen”, kažu.

Drugi, pak, govore da je istina potpuno drugačija. Ima ljudi koji naprosto ne vole da čekaju. Nerviralo ih je svakodnevno zaustavljanje, gubljenje vremena u iščekivanju da zasvetli zeleno. A radi se o važnim ljudima koji, opet, znaju neke važne ljude iz opštine i policije.

Iako zvuči neverovatno, ima onih koji se kunu da je istina da je zbog njih semafor jednostavno ugašen.

“A što i da ne bude? Kad se sve sabere, problema nema. Znači, semafor je višak”, njihova je poenta.

Ono što je činjenica je da vas kroz Bileću ka Trebinju semafor zaustaviti neće. Ali hoće stacionarni radari posejani u svakoj varoši spremni da vas snime i kaznu ispostave ako prekoračite brzinu.

Kad bi kako mogli da se zamene, da semafori rade, a radari budu isključeni, priželjkuju vozači.

Ali, kako bi se onda punio budžet, pitaju cinici.

I, zaista, prema podacima MUP-a RS, svakog sata oni upišu 24 kazne, za tri meseca je to 52 hiljade evidentiranih prekršaja. Ako uzmemo da je najniža kazna 25 maraka, to je najmanje 600 maraka svakog sata ili 1,3 miliona za tri meseca.

Zato se broj crnih stubova sa fluorescentnom trakom povećava, a za semafore, jesu li ispravni ili ne, i ne brinu.

Uostalom, imperativ je novac, a semafori pare ne prave.