Svojevremeno je Duško Radović rekao da bi svi hteli da budu dobri, ali niko neće prvi da počne.
Danas su druga vremena, dobrota mu dođe kao neka mana, slabost takoreći, pa je se odriču i skrivaju je i oni koji je imaju.
Došli smo u fazu kada niko u suštini i ne želi da bude dobar. Jer, dobri su ovde ostali bez posla u javnim preduzećima, preskaču ih u redu i u pošti i u prodavnici, unapređenje mogu da sanjaju. Čovek bi pomislio da se to dešava u velikim gradovima, gde niko nikoga ne poznaje, ali ne. I u malim mestima uvažavaju samo one koji su se “snašli”. Zato su tokom decenija razvijene različite tehnike “snalaženja”, a na površini bare se formirao sloj plutajućih.
“Hajde, bogati. Mog sina progone što je uzeo iz bagera naftu, a koliko direktor ukrade olovkom”, svojevremeno je komentarisao otac radnika uhvaćenog u krađi. Naravno, i taj i ostali radnici su prosperirali, zadržali i posao i naftu, mnogi kupili stanove u Novom Sadu u kojem je sada možda više Hercegovaca nego u samoj Hercegovini. Ali su i bili primer drugima kako treba “mudro” raditi. A mudro je da prisvojiš sve što možeš.
Ono što se moglo je i da se od preduzeća naplate noćenja po hotelima u kojima niste bili. Nedavno je onaj koji je sve račune falsifikovao napustio ovaj svet. Zahvaljujući njemu mnoge su se hiljade maraka iz kase firmi širom Hercegovine prelile u privatne novčanike. Vreme je učinilo svoje, zastarelo je delo, profitirali su pojedinci i, opet, pokazali kako treba.
“Švercovali su pivo preko granice, a možda i još nešto. Ma, nisu oni ništa loše radili, snašli se, kakvi lopovi, vukovi su to”, objašnjavao je jedan otac poreklo stana u vlasništvu zeta i ćerke u Trebinju.
Tako se “snalaženje”, što je u osnovi nepoštenje i lopovluk, uvuklo među obične, male ljude koji bi u nekom normalnom društvu bili korisni članovi zajednice.
Ovako, ohrabreni, a neki i vrbovani, poput termita doslovno buše društvenu građu već rasklimanu naletom konjice. A nju čine oni na položaju.
Čovek bi pomislio da će ih, budući da im znaju poreklo prvog miliona, sugrađani izbegavati, a poneko, koga su prevarili, i prezrivo gledati. Ali ne. Oko njih se u malim mestima “lome”. Počasni su gosti na svakom “sobetu” iliti gozbi. Drže slovo, pričaju o predanom radu, poštenju, patriotizmu, državi. A mali, običan svet ih pomno prati, pa klima glavom, pa pritrčava da se “upita”, pa i da kaže neku svoju potrebu koji bi ovaj “veliki” mogao lako da mu završi.
“Koga je moliti nije ga ljutiti”, podanička je mantra onih koji u guslarskim pesmama pronalaze potvrdu da su junaci. Jer, od toga da li ste u milosti zavisi vam mnogo toga. Pravila, procedure, pa i zakon, sve je nevažno u odnosu na to ko vam “završava stvar”.
Možete dobiti veći koeficijent, bolje radno mesto, stimulaciju, službeno auto, ako zatreba da odete na put, mesto u bolnici i banji ili snimanje magnetnom rezonancom bez čekanja.
Ukratko, ako hoćete da budete u milosti, morate se odreći kičme. A ako hoćete da plivate, tačnije da jašete, morate se pridružiti.
Sistem je tako podešen da ne možete pobediti i ostati dobri.