- Koje su razlike u širenju istinitih, odnosno lažnih vesti?
- Koji faktori u ljudskom prosuđivanju doprinose ovoj razlici?
Istraživači su pratili način širenja informacija na Tviteru od 2006. do 2017. godine uz pomoć šest organizacija koje se bave proverom istinitosti informacija. Odgovor na prvo pitanje se mogao naslutiti – lažne vesti dopiru brže do većeg broja ljudi od istinitih. Ono što se verovatno nije moglo ni naslutiti jesu razmere koje je ta razlika poprimila. Naime, lažna vest će šest puta brže dopreti do 15.000 ljudi u odnosu na istinitu, pri čemu lažne vesti iz oblasti politike, urbanih legendi i nauke dopiru do najvećeg broja ljudi, dok su one iz kategorije politike među vestima koje se i najbrže šire. Lažna vest iz oblasti politike tri puta brže stigne do 20.000 ljudi, nego što lažne vesti iz svih ostalih kategorija stignu do 10.000 ljudi.
Prva pretpostavka je bila da prednost lažnim vestima obezbeđuje struktura same mreže, uključujući i osobine korisnika, kao i prisustvo botova. Međutim, podaci dobijeni tokom istraživanja govore da lažna v
est koju podeli neki korisnik Tvitera, bez obzira na njegove karakteristike – popularnost, uticaj ili broj pratilaca, ima 70% veće šanse da bude podeljena u odnosu na istinitu. Ovaj podatak uputio je istraživače u drugom pravcu. Kako odgovor nije bio ni struktura društvene mreže, niti osobina korisnika mreže, potražena su alternativna rešenja. Polazeći od pretpostavke da će ljude više privlačiti neobične informacije, ispitivana je „neobičnost” istinitih i lažnih informacija i rezultati su pokazali da rasprostranjenijem i bržem širenju lažnih vesti doprinosi upravo ta odlika. Neobične, čudne, neverovatne informacije, koje su praćene jakim emocijama (ljudi obično osete gađenje ili su iznenađeni pri susretu sa ovakvim informacijama) u velikoj meri doprinose tome da čovek poželi da ih podeli sa drugima. Ipak, iz toga se nije moglo zaključiti da je to i jedini razlog. Jedno manje, zasebno istraživanje sprovedeno je kako bi se ispitao proces kroz koji se šire informacije bez prisustva botova, a dobijeni rezultati su još jednom potvrdili da je najjači uticaj imao ljudski faktor.
Kako sami istraživači naglašavaju, kompletna slika o razlozima za nečiju odluku da podeli lažnu vest može se dobiti tek detaljnijim istraživanjima koja bi uključivala direktnu interakciju sa korisnicima kroz intervjue i laboratorijska istraživanja, što bi podrazumevalo i neuronsko mapiranje. Apel drugim naučnicima da se uključe i doprinesu krajnjem odgonetanju fenomena širenja lažnih vesti i čovekovoj ulozi u tome, dolazi uz opravdanu zabrinutost usled sve više lažnih vesti koje se pojavljuju na internetu. Ove vesti dotiču različite sfere čovekovog života, najviše tokom izbora, zatim prilikom prirodnih katastrofa, terorističkih napada i značajnih poslovnih odluka. Dakle, direktno ili indirektno, tiču se svakog od nas i samim tim zahtevaju i našu reakciju.
Ovo istraživanje je dobra osnova za svako buduće istraživanje o fenomenu dezinformacija, s obzirom na to da nam je ponudilo smernice о pravcu u kom bi trebalo tragati za rešenjem. Ukoliko znamo da određene okolnosti podstiču odgovarajuće ponašanje, možemo li u sferi društvenih mreža uticati na te okolnosti? To bi zahtevalo i redefinisanje samog pojma ljudske slobode, što je nešto čemu bi uvek trebalo pristupati oprezno, s obzirom na mnogobrojna negativna iskustva sa kojima smo se susretali tokom dalje i bliže istorije. Na ovakva pitanja odgovor bi se takođe mogao dati tek nakon detaljnijih istraživanja. Nakon do sada analiziranog stanja jedno je sigurno – problem definisanja ljudske slobode kao vrhunske vrednosti savremenog, demokratskog društva i uticaja istine i laži na odlučivanje i dalje ostaje otvoreno. Ono što svakako zabrinjava jeste podatak da društveni sistem koji zagovara transparentnost i otvorenost tenutno opstaje na lažima, a to nam daje pravo da se zapitamo i o mogućnostima njegovog budućeg opstanka.
