Predsjedniku Srbije ističe vrijeme za priznavanje realnosti, a Crkva je stavila do znanja da u toj “izdajničkoj” raboti na nju neće moći računati
Piše: Tomislav Marković
Na poslednjem zasedanju Sabora Srpske pravoslavne crkve, okupljeni arhijereji doneli su dokument pod nazivom “Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora o Kosovu i Metohiji”. U njemu je izložen zvanični stav SPC-a o rešavanju statusa Kosova. Po Saboru SPC-a, Kosovo je “neotuđivi središnji deo Srbije” i “srž našeg crkveno-narodnog bića i postojanja” i zato – citirajući patrijarha Irineja – apeluju “na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije”. Takođe, ni podela Kosova ne dolazi u obzir, jer bi to predstavljalo “priznavanje ‘nezavisne države Kosovo’ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine”.
Ukratko, stav SPC-a je identičan “Apelu za odbranu Kosova i Metohije” koji je Demokratska stranka Srbije predala predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću u februaru ove godine, sa potpisima brojnih akademika, profesora, književnika, ali i pravoslavnih episkopa i sveštenika. Sve se svodi na težnju ka održavanju zamrznutog konflikta i čekanje na povoljnije međunarodne okolnosti, pod čim se najverovatnije podrazumeva jačanje uticaja Rusije i stvaranje uslova za novi “kosovski boj”.
Zanimljivo je i crkveno tumačenje genealogije sadašnjeg stanja: “Problem je stvoren najpre oružanom pobunom albanskih separatista, a potom okupacijom Pokrajine”. Nijednom rečju SPC ne pominje proterivanje oko 900.000 Albanaca sa Kosova, ratne zločine koje su počinile srpska vojska i policija ili višedecenijsku diskriminaciju albanskog stanovništva.
Nigde se ne pominje ni Kumanovski sporazum koji je Slobodan Milošević potpisao 1999. godine, kojim se Srbija praktično odrekla Kosova. A pogotovo nema reči o tome da je južna srpska pokrajina izgubljena još u martu 1989. godine kad je Milošević proglasio vanredno stanje na Kosovu i poslao tenkove na građane sopstvene zemlje.
Vučić je u ovom slučaju, za promenu, zauzeo kritički stav prema SPC-u, rekavši da “Crkva nije ponudila nikakvo rešenje, stav im je nerealan, da ne upotrebim neku težu reč”, te naglasivši da je Srbija sekularna država i da “ne treba Crkva da donosi ključne političke odluke”. Pritisci iz EU su sve jači, predsedniku ističe vreme za priznavanje realnosti, a Crkva je jasno stavila do znanja da u toj “izdajničkoj” raboti na nju neće moći da računa. SPC je dobrovoljno odlučila da ne bude deo rešenja, već deo problema. U tome su dosledni već decenijama, tako da bi se moglo reći da se radi o osveštanoj crkvenoj tradiciji.
