Uprkos glasovima nauke i razuma, Srbija formira još jednu komisiju koja će ispitivati već ispitano
Piše: Tomislav Marković
Predsednica Narodne skupštine Srbije Maja Gojković predala je u parlamentarnu proceduru predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu posledica NATO bombardovanja. Pored komisije, biće formirano i Međuresorno koordinaciono telo s istim zadatkom. Kako reče Gojković, cilj komisije biće “da utvrdi”, odnosno da “otkrije uzročno-posledičnu vezu između brutalnog bombardovanja i porasta malignih oboljenja”. Drugim rečima, rezultate znamo unapred, komisija samo treba da ih potvrdi.
Povodom komisije, iz NATO-a poručuju da su oni pre 19 godina formirali komitet koji je zaključio da “osiromašeni uranijum tokom sukoba na Kosovu nije bio uzrok trajnih zdravstvenih rizika”. Zaključak komiteta potvrdio je i Program UN za životnu sredinu u svom izveštaju iz 2001. godine.
Priča o osiromašenom uranijumu kao uzročniku raka i drugih bolesti povlači se po medijima već godinama, ponovljena je hiljadama puta i postala je vremenom neupitna nacionalna dogma. Retki glasovi razuma koji dolaze iz naučne sredine nisu dovoljni da ublaže masovnu histeriju.
Ugledni epidemiolog dr Zoran Radovanović, predavač na više univerziteta u Srbiji i inostranstvu, još pre dve godine je u tekstu “Osiromašeni uranijum i obogaćena mašta” detaljno objasnio zašto osiromašeni uranijum nema nikakve veze s malignim oboljenjima u Srbiji. Radovanović je naveo i da “vezu između OU i raka odbacuju Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodna agencija za istraživanje raka, američki centri za sprečavanje i suzbijanje bolesti…”.
Prošle godine je profesor atomske nuklearne fizike Dragoslav Nikezić, čija je uža specijalnost merenje zračenja, naveo da je tokom bombardovanja na tlo Srbije bačeno 10 tona uranijuma, a da se svake godine kroz veštačka đubriva na oranice baci između 20 i 50 tona. On kaže i da je Srbija pretrpela veću kontaminaciju od incidenta u Černobilu nego od NATO bombardovanja.
Međutim, naučne činjenice se ne uklapaju u zvaničnu doktrinu po kojoj su Srbi uvek i svuda samo žrtve. Kao što reče dr Radovanović, “stvorena je atmosfera da se odsustvo vere u navodnu vezu osiromašenog uranijuma sa rakom smatra takoreći nacionalnom izdajom”. Formiranje komisije i koordinacionog tela, uz jasnu sugestiju kakvi se rezultati od njih očekuju, pokazuje da je autoviktimizacija postala zvanična državna politika. Ta politika se vodi pod sloganom: “Osiromašeni uranijum je naše najveće bogatstvo”.
