U najnovijem izveštaju nevladine organizacije Freedom House o stanju u medijima dobar deo posvećen je Srbiji. Slika koju izveštaj daje o medijskim slobodama u Srbiji izgleda prilično mračno, iz prostog razloga što je zasnovana na golim činjenicama. U izveštaju se konstatuje zabrinjavajuće pogoršavanje medijskih sloboda i navodi čitav niz primera u prilog tome.

U izveštaju se Srbija konstantno poredi sa Mađarskom, te da Aleksandar Vučić sledi primer svog prijatelja Viktora Orbana. „Vlada Viktora Orbana u Mađarskoj i administracija Aleksandra Vučića u Srbiji vrlo su vešto radile na gušenju nezavisnog novinarstva i kritičke misli, idući po tragovima populističkih snaga u drugim zemljama. Oba lidera omogućila su da vlasništvo nad medijima ode u ruke njihovih prijatelja, omogućavajući tako da mediji sa najvećom gledanošću podržavaju vladu dok sa druge strane kleveću protivnike“, stoji u izveštaju.

Kao jedan od tipičnih primera navodi se slučaj Srđana Milovanovića, brata poverenika SNS-a za Niš, koji je prošle godine kupio televizije O2 i Prva pod sumnjivim okolnostima. „Krajem 2018. godine, brat visokog zvaničnika SNS kupio je dva televizijska kanala sa nacionalnom frekvencijom. On je takođe vlasnik i tri internet portala, radio stanice i devet kablovskih programa“, navodi se u izveštaju.

Poslušnima podrška, nepokornima zastrašivanje

Budući da Vučićeva administracija u svojim rukama drži budžet, a da institucije ne funkcionišu, kao što nikada nisu ni funkcionisale, to vlastima ostavlja ogroman prostor za finansijske manipulacije i pritiske. Metodi koji se koriste su raznovrsni. S jedne strane, država šakom i kapom deli finansijsku podršku provladinim medijima, putem sufinansiranja projekata, dok se drugima uskraćuju finansijska sredstva i ograničava pristup oglašivačima.

U izveštaju se detaljno elaborira represija koju predstavnici vlasti sprovode nad novinarima koji odbijaju da budu propagandisti u službi vladajuće klike. Zastrašivanje, pretnje, uvrede, difamacije – samo su neki od redovnih rekvizita političkog establišmenta u obračunima s nepokornim novinarima koji bi, iz nekih samo njima znanih razloga, da se bave sopstvenom profesijom, a ne radom za PR službu vladajuće stranke. „Blaćenje i verbalno maltretiranje novinara od strane političara, kroz društvene mreže i provladine tabloide, redovna su pojava. Često se nazivaju ‘izdajnicima’ i ‘stranim plaćenicima’“, kaže se u izveštaju. Kao radikalniji primer represije navodi se napad na Milana Jovanovića, novinara portala Žig info, čija je kuća u Grockoj spaljena, za šta je optužen funkcioner SNS-a Dragoljub Simonović.

Poseban represivni metod koji režim koristi protiv slobodnih medija je zloupotreba poreskih organa. U izveštaju se navodi primer portala Južne vesti koji je prošle godine bio podvrgnut petomesečnoj poreskoj istrazi. U atmosferi svakodnevnih pritisaka i verbalnog nasilja novinarima je sve teže da normalno obavljaju svoj posao. Ni REM nije od pomoći, u izveštaju je označen kao nefunkcionalan, jer ne reaguje kada predstavnici vlasti krše zakon – recimo kad je SNS lansirao spot u kojem se ruga opozicionim liderima, uprkos tome što je zabranjeno političko oglašavanje tog tipa van izbornog perioda.

Kao krajnji ishod dobijamo stvaranje “lojalne medijske imperije”, kroz koju antiliberalni lideri Srbije i Mađarske projektuju paralelnu stvarnost. I jednima i drugima naruku idu neefikasna opozicija i evropska podrška. U izveštaju se navodi da Srbija još nije dostigla nivo autoritarne Mađarske, ali da je na dobrom putu da je sustigne.

Vučićevo antievropsko usmerenje

Reakcija na izveštaj Freedom Housea iz vrha vlasti u Srbiji gotovo da nije ni bilo. Aleksandar Vučić je kratko prokomentarisao da “Freedom House nema ništa novo”, te da su prevashodne mete izveštaja bili Viktor Orban i Donald Tramp. Potom je osuo paljbu po nezavisnim medijima, uz uobičajeno etiketiranje i vređanje, tek koliko da ilustruje sve ono što se u izveštaju navodi. Reagovao je i Aleksandar Gajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja, koji je izrazio sumnju u metodologiju autora izveštaja. I to bi bilo otprilike sve, niko se nije previše uzbudio zbog upozorenja da je stanje medijskih sloboda u Srbiji alarmantno. A i zašto bi?

Aleksandar Vučić nikada nije bio privržen evropskim vrednostima u koje spadaju i sloboda govora i vladavina prava. On to čak i ne krije, a kad govori o Evropi, kao svetle primere navodi upravo one političare i države koji se ponašaju antievropski. Kada se krajem aprila vratio sa samita u Berlinu, Vučić je bio pun hvale za Bregzit, napadao je veliku trojku (Nemačka, Francuska, Holandija), pričao kako polaže nade u Moravjeckog u Poljskoj, Ficoa u Slovačkoj, Orbana u Mađarskoj, Zemana i Babiša u Češkoj, te Salvinija u Italiji. To je Evropa kojoj Vučić želi da pripada – populistička i suštinski okrenuta protiv evropskih vrednosti. U takvoj viziji Evrope za slobodu medija i kritičko mišljenje nema mesta.

Pritisak Evropske unije, jedina nada

Sve što piše u izveštaju Freedom Housea dobro je poznato građanima Srbije. Bar onim građanima koji više veruju svojim očima nego provladinim medijima koji bombarduju publiku lažnim vestima i šminkaju realnost tako da bude usklađena s vizijama predsednika države i njegove kamarile. Primerima navedenim u izveštaju mogli bi se pribrojati i mnogi drugi, svi znamo da je stanje u medijima katastrofalno. Ipak, izveštaj potencijalno donosi veliku korist za građane Srbije, jer će skrenuti pažnju zvaničnicima Evropske unije na gušenje medijskih sloboda.

Tračak nade pokazuje u tom smeru, kao što i piše u izveštaju: “U Srbiji, perspektiva članstva u EU, koja sa sobom nosi sve stroži nadzor nad vladavinom prava, još uvek može da podstakne promene. Ali kada se desi uspešna kooptacija, kao u Mađarskoj, veoma je teško preokrenuti situaciju.” Glavna autorka izveštaja Sara Repuči dodatno je pojasnila taj stav, rekavši da “posao EU nije da poziva svakoga na odgovornost, ali da kritka na račun medijske situacije u Srbiji mora biti glasnija”.

Repuči drugu polovinu nade polaže u građane Srbije koji “mogu da se bore, da protestuju”, da “smene vladu na izborima”, jer – “promena mora doći iznutra”. Ipak, dosadašnje iskustvo nam govori da nikakav boljitak nije moguć bez spoljašnje prinude, kako u medijskoj, tako i u svim drugim sferama. Srpske vlasti čine nešto dobro za svoje građane samo pod pritiskom iz Evropske unije, jer poštuju samo zakon jačeg. Od Evropske unije strahuju, a sopstvenih se građana ne boje. Bar za sada.

Tekstove s portala analiziraj.ba uz obavezno navođenje linka na izvorni tekst, dozvoljeno je prenositi tek 24 sata nakon objavljivanja