Sloboda medija u BiH u konstantnom je padu, a posebno je dramatično u manjim sredinama

Obaveštenja, servisne informacije i afirmativne vesti čine većinu sadržaja istočnohercegovačkih portala. Stoga je, virtuelno ih prelistavajući, prvi utisak da je ovaj deo BiH u jednom snažnom privrednom i društvenom uzletu u kome je vlast servis građana, korupcija ne postoji, a kriminal je u opadanju.

Posebno se to odnosi na regionalni centar ‒ Trebinje, koji se predstavlja kao sunčani, vedri grad sa velikim potencijalom u kome se gradi, radi, “budžet nikad stabilniji, a novca ima za sve planirane projekte”, kako glasi jedan od karakterističnih naslova. A da ipak ima i onih u stanju socijalne potrebe, saznajemo iz vesti: “Uskoro posao za 15 porodica u kojima niko ne radi”.

Ubedljivu manjinu čine portali kao što su Moja Hercegovina ili, odnedavno, Leutar, Direkt i Istok, koji pružaju ne tako idiličnu, pa otuda i realniju sliku stvarnosti.

Gostujući prošlog meseca na jedinoj regionalnoj TV stanici, Herceg TV-u, aktuelni gradonačelnik Trebinja Luka Petrović je jasno definisao kako vidi ulogu medija: “Želim da uvek pričamo kako idemo napred, ne treba da pričamo o nekim nazadnim, negativnim stvarima, jer to onda izvlači energiju iz nas i ja mislim da ima mnogo pozitivnih ljudi i pozitivnih ideja i da ćemo to promovisati kroz medije. Jer kod ljudi mi treba da proizvodimo energiju kroz informaciju, a ne da ubijamo energiju i da ga napravimo pesimistom i razočaranim.”

Razumljivo je da gradonačelnik koji je istovremeno i generalni sekretar SNSD-a propagandi daje primat nad informisanjem. Pitanje je zašto su mediji na to lako pristali? Da li je opravdanje činjenica što su (pre)dugo odnosi snaga u društvu takvi da su imperativi koje su političari nametnuli stavili u drugi plan profesionalne uzuse? Posledice su višestruke, a jedna od najvidljivijih je diskriminacija medija.

Ni slobode, ni kolegijalnosti

Promotivna uloga pomenute Herceg TV je od samog nastanka imala prednost nad informativnom. Međutim, promocija regije se, posebno nakon promene vlasnika pre pola godine, pretvorila u promociju vlasti. Kako kod televizije, tako i kod dvadesetak portala koji egzistiraju na području Hercegovine. Kritički pristup se izjednačava sa defetističkim, skoro subverzivnim delovanjem, koje osuđuju ne samo predstavnici institucija već i kolege.

S druge strane, dopisnik BN Televizije iz Trebinja Dubravko Curać smatra da smo daleko od bilo kakve slobode, što, po njemu, potvrđuje i površan pogled na priloge novinara sa istih događaja:

“Jasno se vidi pod kojim su pritiscima mediji. Tu pre svega mislim na one koji se finansiraju iz javnih sredstava, poput lokalnih radiostanica, koje su pod velikom kontrolom. Ne postavljaju se pitanja. Svako pitanje koje se postavi, a koje interesuje javnost, predstavnici institucija doživljavaju kao napad. Ne obrazlažu svoje poteze. Moja kuća je jedna od retkih koja je ukazivala na nezakonitost osnivanja Fonda solidarnosti. Kada je Ustavni sud doneo odluku da se ukine, Nebojša Vukanović (koji je podneo zahtev za ocenu ustavnosti odluke; prim. aut.) optužen je od većine trebinjskih medija da je on krivac za to, a da niko od njih nije postavio pitanje ko je tu ustvari prekršio zakon.”

I dok Curać smatra da su niske plate i loši uslovi rada način na koji se novinari dodatno drže pod kontrolom, slikovito opisuje kako se oni koji predstavljaju institucije ponašaju prema medijima:

“Ponašanje predsednika RS-a prema novinarima BN TV-a se direktno reflektuje na male sredine u kojima se predstavnici institucija na isti način ponašaju i to isključivo primenjuju zvaničnici SNSD-a. O kakvoj slobodi pričamo kad na moje pitanje nikada nisam dobio odgovor iz Gradske uprave ili Hidroelektrana na Trebišnjici?! Gradonačelnik mi je doslovno rekao: ‘Dok budeš tako izveštavao, ja ću se tako (ignorantski) odnositi prema tebi’. Ono što se stvarno dešava u poslednje dve godine u Trebinju je selektivno pozivanje novinara na pres-konferencije. To su, tačnije rečeno, konferencije za određene medije. Jasno je da tu slobode medija nema, ali ni kolegijalnosti, jer se nikada nije desilo da se kolege pobune ili pitaju zašto neki od medija nije pozvan.”

Curać kaže da je jasna uloga novinara ‒ ne da frizira stvarnost, već da obaveštava javnost o svim dešavanjima, baš onakvim kakva ona jesu, bez ulepšavanja ili selekcije podataka. Mišljenja je da je na braniku časti profesije većina kolega iz ove regije pala. Kao ilustraciju navodi pres-konferenciju Milorada Dodika koji je na njegovo pitanje odgovorio sa “Šta te briga!”.

“Reakcija prisutnih novinara je bio smeh, osim jedne koleginice sa portala koja je ozbiljno pitala: ‘Kolege, šta je smešno?’ A kada se Luka Petrović neprimereno obratio kolegi sa ATV-a, samo sam ja o tome napravio prilog. Da li je to branjenje profesije?”, postavlja pitanje Curać.

Samo pozitivno je objektivno

Od 12 najčitanijih hercegovačkih portala, polovina nema impresum, što je ipak pozitivan pomak u odnosu na prethodne godine kada je većina imala, eventualno, samo e-mail adresu, ali bez osobe odgovorne za objavljene sadržaje.

Jedan od onih bez impresuma je i portal Trebinje 059, koji je specifičan po tome što je tekstove objavljene na njemu u više navrata preuzimao RTRS, a najčešća tema su bili Nebojša Vukanović i njegova (zlo)dela prema Trebinju i Trebinjcima. Vlasnik pomenutog portala je donedavno bio Đorđe Bjelaković, fotograf i aktuelni direktor Herceg TV-a. On je, po sopstvenom priznanju, portal prodao anonimnom kupcu koji, očigledno, od obilja posla, još nije uspeo da ga ažurira, pa  na FB stranici portala Bjelaković i dalje figuriše kao član tima.

Iako Istočnu Hercegovinu, pre svega Trebinje, (neopravdano?!) bije glas da ima najviše portala po glavi stanovnika, sadržaji koje objavljuju su mahom slični i u skladu sa imperativom gradske uprave i Luke Petrovića, koji je, čestitajući medijima njihov dan slobode, istakao da im veliku pomoć u radu pružaju mediji “izveštavajući OBJEKTIVNO o dešavanjima u gradu Trebinju i na taj način šireći POZITIVNU sliku o Trebinju, njegovim građanima i gostoprimstvu koje je na visokom nivou”.

Jasna je to poruka za sve one koji ne slede instrukcije, koji su u stanju, kako reče jedna od voditeljki Herceg TV-a, “da u moru belila koje je prisutno u gradu, nađu crnu tačku”.

I na kraju, dok sloboda medija u velikim gradovima u BiH beleži konstantan, ali ne dramatičan pad u poslednjoj deceniji, u manjim sredinama je on sigurno vrtoglav. Posebno se to odnosi na ruralne krajeve, poput Berkovića ili Kalinovika u kojima je “partijska direktiva” kako da se misli, govori ili piše opet zakon.