Svijet kojim upravlja sila
Naše prokletstvo je ono što istoričarka Barbara Tuhman naziva „ratobornom lakomislenošću senilnih imperija“.
Živimo u svetu u kome možeš do mile volje da pričaš o svakojakim međunarodnim divotama i temama, ali naš svet, Džejk, to je stvarni svet, kojim upravlja snaga, kojim upravlja sila, kojim upravlja moć. To su gvozdeni zakoni koji vladaju svetom od pamtiveka – Stiven Miler (Stephen Miller) Džejku Taperu (Jake Tapper) na CNN-u, 5. januara 2026.
Onaj ko želi da živi, mora da se bori. Onaj ko ne želi da se bori u ovom svetu, gde je neprestana borba zakon života, nema pravo da postoji. Možda su ovo teške reči, ali na kraju krajeva, to je tako – Adolf Hitler, „Majn kampf“
Fašistička država teži da koristi silu i da komanduje. Ovde se rimska tradicija otelotvoruje u shvatanju o nadmoći sile nad društvom. Imperijalna moć, kako je shvata fašistička doktrina, nije samo teritorijalna, vojna ili ekonomska; ona je takođe duhovna i etička… Fašizam u imperijalističkom duhu – odnosno tendenciji nacije da se širi – vidi manifestaciju sopstvene vitalnosti – Benito Musolini, „Doktrina fašizma“
Sva carstva, kada umiru, obožavaju idola rata. Rat je spas za carstvo. Rat vaskrsava prošlu slavu. Rat će naučiti neposlušne da se pokoravaju. Ali oni koji se klanjaju pred idolom rata, zaslepljeni hipermuževnošću i ohološću, nisu svesni toga da preuzimanjem osobina svog idola gube identitet i završavaju „samožrtvovanjem“, žrtvovanjem racionalnog prosuđivanja zarad fantazije o idolu. Ekpiroza (ekpyrosis), velika vatra koja uništava svet prema drevnim stoicima, deo je ciklične prirode vremena. I tu spasa nema. Fortuna. Postoji vreme za individualnu smrt. Postoji vreme za kolektivnu smrt. Na kraju, sa iznurenim građanima koji čeznu da ih nema, carstva pale sopstvenu pogrebnu lomaču.
Naši vrhovni propovednici rata, Donald Tramp, Marko Rubio, Pit Hegset (Pete Hegseth), Stiven Miler i načelnik Združenog generalštaba, general Den „Razin“ Kejn (Dan „Razin“ Caine), ne razlikuju se od ludaka i šarlatana koji su uništili brojna carstva u prošlosti – oholih vođa Austrougarskog carstva, militarista u carskoj Nemačkoj i nesrećnog dvora carske Rusije u Prvom svetskom ratu. Njih su sledili fašisti u Italiji pod Benitom Musolinijem, u Nemačkoj pod Adolfom Hitlerom i vojni vladari carskog Japana u Drugom svetskom ratu. Ove političke tvorevine su počinile kolektivno samoubistvo.
Pile su isti kobni eliksir kojim se opijaju Stiven Miler i ostali u Trampovoj Beloj kući. I oni nastoje da, industrijski organizovanim nasiljem preoblikuju univerzum. I oni misle da su svemoćni. I oni sebe vide kao idole rata. I oni zahtevaju da im se pokorava i da im se divi.
Uništavanje je za njih stvaranje. Neslaganje je pobuna. Svet je jednodimenzionalan. Jaki protiv slabih. Jedino je naša nacija velika. Druge nacije, čak i saveznici, odbacuju se sa prezirom.
Arhitekte ove imperijalne zaluđenosti su dvorske lude i klovnovi-ubice. Ismevaju ih i preziru oni koji obitavaju u stvarnom svetu. Ropski ih prate oni koji su očajni i obespravljeni. Njihova poruka je privlačna jer je jednostavna. Njihove političke bajke obećavaju povratak izgubljenog sveta, mitskog zlatnog doba. Slika stvarnosti se prelama isključivo kroz prizmu ultranacionalizma. Drugo lice ultranacionalizma je rasizam.
„Nacionalista je, po definiciji, ignorant“, napisao je jugoslovensko-srpski romanopisac Danilo Kiš.„Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste.“
Ova zatucana ljudska bića nisu u stanju da čitaju druge. Oni prete. Oni terorišu. Oni ubijaju. Veština vladanja politikama balansiranja moći između naroda ili pojedinaca daleko je iznad njihove skučene mašte. Nedostaje im inteligencija – emocionalna i intelektualna – da se nose sa složenim, stalno promenljivim peščanim dinama starih i novih saveza. Ne mogu da vide sebe onako kako ih vidi svet.
Diplomatija je, po pravilu, pritajena i varljiva. Po svojoj prirodi je manipulativna. Ali zahteva razumevanje drugih kultura i tradicija. Zahteva i da se „uđe u glavu“ protivnika ili saveznika. Za Trampa i njegove poslušnike, to je nemoguća misija.
Vešte diplomate, poput princa Klemensa fon Meterniha (Prince Klemens von Metternich), ministra spoljnih poslova Austrijskog carstva, koji je dominirao evropskom politikom nakon poraza Napoleona, to čine sastavljanjem sporazuma i ugovora poput Koncerta Evrope (1815-48) koji je usvojen na Bečkom kongresu (1814-15). Meternih, koji nije bio prijatelj liberalizma, vešto je održavao Evropu stabilnom sve do revolucija 1848. godine.
Izveštavao sam o Ričardu Holbruku, pomoćniku državnog sekretara Sjedinjenih država, dok je pregovarao o okončanju rata u Bosni. Bio je nadmen i opijen sopstvenom slavom. Nadigravao se sa balkanskim ratnim vođama u bivšoj Jugoslaviji sve dok nisu pristali da obustave borbe i potpišu Dejtonski mirovni sporazum – ali tek nakon što su avioni NATO-a bombardovali srpske položaje na brdima oko Sarajeva.
Holbruk nije mnogo cenio diplomate koji su se muvali po konferencijskim salama u Ženevi, dok je u Bosni 100.000 ljudi bilo ubijeno ili nestalo, dok ih je, prema nekim procenama, izbeglo oko 900.000, a 1,3 miliona bilo interno raseljeno. Gajio je prezir prema vojnim komandantima koji su odbijali da se upuste u rizične operacije. Gnušao se hrvatskih, srpskih i muslimanskih lidera koje je morao da utera u tor da bi potpisali mirovni sporazum.
Holbruk, čiji su silovit način i vulkanska energija bili legendarni, ostavljao je za sobom povređene sujete i ogorčene, omalovažene kolege. Ali, samo je on znao kako da svoje protivnike nagovori i ubedi da postupe po njegovoj zamisli. Upoređivali su ga, u ne baš laskavom poređenju, sa Kardinalom Mazarinom (Jules Cardinal Mazarin), lukavim prelatom i državnikom iz 17. veka koji je učvrstio nadmoć Francuske među evropskim silama. „On podilazi, laže, ponižava: on je neka vrsta brutalnog i šizofrenog Mazarina“, rekao je o Holbruku jedan francuski diplomata tokom pregovora u Dejtonu, u izjavi za Figaro.
Istinito. Koliko god bio nepredvidljiv, Holbruk je razumeo u kojoj meri je važno preplitanje sile i diplomatije. Zato nacije imaju diplomate. Zato su veliki diplomati jednako važni kao i veliki generali.
Gangsterske države nemaju potrebu za diplomatijom. Tramp i Rubio su, iz tog razloga, uništili Stejt department, zajedno sa drugim oblicima „meke“ moći, kojima je Amerika širila svoj uticaj bez upotrebe sile: reč je o ulozi SAD u Ujedinjenim nacijama, o delovanju Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), o američkom Institutu za mir – koji je preimenovan u Donald J. Trump Institute of Peace, nakon što je većina upravnog odbora i osoblja otpuštena, a na kraju je ukinut i Glas Amerike.
Diplomate su, u gangsterskim državama, svedene na ulogu kurira. Hitlerov ministar inostranih poslova, Joakim fon Ribentrop (Joachim von Ribbentrop), čije je glavno iskustvo u spoljnim poslovima do 1933. godine bila prodaja lažnog nemačkog šampanjca u Velikoj Britaniji, imenovao je na diplomatske položaje u inostranstvu partijske pisare iz redova „smeđih košulja“ – paravojnog krila nacističke stranke. Ministar spoljnih poslova Benita Musolinija je bio njegov zet, Galeaco Ćano (Galeazzo Ciano). Musolini, koji je verovao da je „rat za muškarca ono što je majčinstvo za ženu“, pogubio je Ćana zbog nelojalnosti. Trampov specijalni izaslanik za Bliski istok, Stiven Čarls Vitkof (Steven Charles Witkoff), je investitor u nekretnine, koga u diplomatskim misijama često prati Trampov bezlični zet Džared Kušner.
Italijanski filozof Benedeto Kroče (Benedetto Croce) je duhovito primetio da je fašizam stvorio četvrti oblik vladavine, onagrocracia, vladavinu magaraca koji njaču, odnosno nasilnih ignoramusa u sistemu korumpirane vlasti, i tako Aristotelovom tradicionalnom trijumviratu tiranije, oligarhije i demokratije dodao četvrti oblik vladavine.
Naša vladajuća klasa, demokrate i republikanci su, deo po deo, demontirali demokratiju. Nemačka i Italija, dve ustavne države, takođe su se urušile mnogo pre dolaska fašizma. Tramp, koji je simptom, a ne bolest, nasledio je leš, iz koga on izvlači poveliku korist.
„Verujem da održavanje naše imperije po svetu zahteva resurse i obaveze koji će neizbežno potkopati našu demokratiju i na kraju dovesti do vojne diktature ili njenog civilnog ekvivalenta“, napisao je Čalmers Džonson (Chalmers Johnson) pre dve decenije u svojoj knjizi „Nemezis: Poslednji dani američke republike“ (“Nemesis: The Last Days of the American Republic”).
Džonson nas upozorava: „Očevi naše nacije su ovo dobro razumeli i pokušali su da stvore oblik vladavine – republiku – koja bi sprečila da se to dogodi. Ali kombinacija brojne stajaće vojske, gotovo neprekidnih ratova, vojnog kejnzijanizma i ogromnog rasta rashoda za vojsku, uništila je našu republikansku strukturu u korist imperijalnog predsedničkog sistema. Nalazimo se na ivici gubitka demokratije zarad očuvanja našeg carstva. Kada nacija jednom krene tim putem, nastupa dinamika koja važi za sva carstva – izolacija, prenapregnutost sistema, ujedinjavanje snaga u svetu koje se suprotstavljaju imperijalizmu i bankrot. Nemezis se nadvija nad životom naše slobodne nacije.“
Američka imperija, poražena u Iraku i Avganistanu – kao što je bila u Zalivu svinja na Kubi i u Vijetnamu – ništa nije naučila. Svaki put uleće u novi vojni poraz kao da se oni prethodni nikada nisu desili. I dalje veruje da joj nisu potrebni saveznici. I da će vladati svetom.
Ako okupacija Grenlanda rasturi NATO, pa šta? Ako finansiranje i naoružavanje Izraela za politiku genocida i bombardovanje Irana i Jemena otuđi najveći deo zemalja globalnog Juga i razgnevi muslimanski svet, koga briga? Ako invazija i otmica predsednika Venecuele vonja na jenkijevski imperijalizam, to je njihov problem. Niko više nije važan. Nacije koje gaze po svetu poput King Konga usput pokupe smrtonosne viruse.
Džonson je pisao da ćemo, ukoliko nastavimo sa imperijalnom politikom našeg carstva, kao što je to činila Rimska republika, „izgubiti svoju demokratiju i sumornog lica dočekati konačni udar koji je svojstven kraju imperijalizma.“
Da nam sledi konačni udar, a sa njim i pad urušenog američkog carstva, stara je priča. Ipak, to će biti kako za nas, tako i za kliku izroda raspoređenih u domaćoj verziji Žarijevog „Kralja Ibija“, strašan šok.
Autor je novinar, bio je strani dopisnik i šef biroa za Bliski istok i Balkan Njujork tajmsa, radio je na Nacionalnom javnom radiju (NPR), vodi emisiju „Izveštaj Krisa Hedžisa“. Bio je član tima koji je 2002. osvojio Pulicerovu nagradu za izveštavanje Njujork tajmsa o globalnom terorizmu. Magistrirao je na studijama teologije na Harvardu, autor je knjiga „Američki fašisti: Hrišćanska desnica i rat protiv Amerike“, „Imperija iluzija: Kraj pismenosti i trijumf spektakla“. (The Chris Hedges Report; za Peščanik izabrala i prevela: Tanja Petovar)
Avdo Humo i njegova generacija
Izdavačka kuća „Vrijeme“ iz Zenice objavila je još jedno kapitalno delo – drugo izdanje memoarske knjige Avda Hume „Moja generacija“. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je daleke 1984. godine, kad je svet koji je Humo zajedno sa najboljim ljudima svog pokolenja gradio – još postojao. Danas se Humina knjiga pojavljuje u postapokaliptičnom dobu, na razvalinama socijalističkog sveta koji je razoren u nacionalističkoj kontrarevoluciji, u ponovnom buđenju fašizma za koji smo mislili da je davno pobeđen, jednom zauvek.
Prvi deo knjige posvećen je odrastanju u rodnom Mostaru, a neke epizode iz ovog perioda prerastaju autobiografski žanr i približavaju se čistoj literaturi. Na primer, poglavlje „Hasanagić i njegov konj“ moglo bi se čitati kao pripovetka, jer teško da je Humo mogao pouzdano da zna šta se sve u duši njegovog komšije događalo dok je ubijao svog omiljenog konja; to je plod pripovedačke mašte, opreznog domišljanja po liniji verovatnog i mogućeg.
Čitav drugi deo knjige naslovljen „Priča o mome djedu“ mogao bi se čitati i kao kratak roman u kojem pisac, na osnovu porodičnih legendi i drugih izvora, rekonstruiše burni, pustolovni život svog dede Avdage kojeg nije imao priliku ni da upozna. Ovakvi pasaži pokazuju da je Humo u nekim drugim društvenim okolnostima, u drugačijoj zemlji i okruženju, mogao lako da krene i nekim drugim putem, da je umesto bavljenja revolucionarnim i političkim radom lako mogao život da provede „na ostrvu pisaćeg stola“.
Grupni portret celog pokolenja
Rođen 1914. godine, godine intelektualnog sazrevanja poklopile su mu se sa Šestojanuarskom diktaturom kralja Aleksandra, u zemlji potlačenih i obespravljenih, sa snažnim osećajem bunta protiv svake nepravde – Humo je mogao da pođe samo jednim putem, putem koji je vodio u SKOJ, Komunističku partiju Jugoslavije, u borbu protiv fašizma i u preobražaj zaostalog društva u pravedniji poredak zasnovan na ravnopravnosti naroda, na bratstvu i jedinstvu. Najveći deo knjige posvećen je političkom delovanju, revolucionarnim društvenim procesima i borbi protiv okupatora, sve do jeseni 1943. godine, kada se Humini memoari okončavaju.
Humina lična sudbina tu se spaja i sliva sa sudbinom čitave generacije, tako da se njegovo delo pretvara u grupni portret celog jednog pokolenja koje je na svojim plećima iznelo težak teret borbe za oslobođenje i stvaranje novog društva. To je široka slika dramatične istorijske epohe kojom dominiraju herojski likovi Huminih saboraca, partijaca i simpatizera levice, od kojih su mnogi dali živote u borbi protiv fašizma.
Teško je pobeći od lične perspektive i pisati objektivan prikaz ovakve knjige. Potpisnik ovih redova proveo je detinjstvo u svetu koji su sagradili Avdo Humo i njegovi neustrašivi saborci, a već tri decenije živi u naopakom svetu u kojem trijumfuju laž, beščašće, zločin, kvislinška pamet, četnički narativi, revizionizam, najcrnji šovinizam, mržnja prema svakom idealu, gola nepravda i sva druga zamisliva i nezamisliva zla. U mračnom tunelu iz kojeg se ne vidi izlaz.
Zato je čitanje Humine knjige neminovno opterećeno kontekstom u kojem njegov današnji čitalac ima nesreću da bivstvuje. Otuda „Moja generacija“, knjiga sazdana od golih činjenica, danas deluje kao svedočanstvo o jednom potonulom svetu, o nekoj našoj Atlantidi koja je nekad davno postojala, ili kao zbirka nadrealističkih fragmenata o boljem svetu i drugačijim ljudima čije postojanje danas izgleda potpuno neverovatno. Jer ono što je za Huma bila svakodnevna stvarnost, za nas je nedostižni san.
Revolucionarni Univerzitet
Recimo, atmosfera među beogradskim studentima koju Humo opisuje danas zaista deluje nestvarno. Ogromna većina studenata vremenom je stala na stranu komunista i antifašista, dok su nacionalisti bili u teškoj manjini. Kada opisuje studentske skupove, Humo navodi da je levičara bilo par hiljada, dok su nacionalisti uspevali da skupe tek šačicu od tridesetak studenata, a od te grupice većina je ionako radila za policiju. „Nacionalističku grupaciju nosili su režimski, policijski i karijeristički elementi čija je glavna preokupacija bila lagodan život dok su studenti, i unosna zaposlenja kad završe studije (iako su po pravilu bili slabi đaci)“.
Nasuprot toj manjini koja je prodala dušu đavolu, stajala je većina levičarske omladine. U noćnoj šetnji po Kalemegdanu, kada Sreten Živković prima Huma u SKOJ, objašnjava mu da „komunista mora imati čvrst karakter“, da rukovodilac studentske organizacije mora biti potpuna ličnost, da mora prednjačiti u svim dobrim ljudskim osobinama – „i to ne samo u poštenju, iskrenosti, borbenosti, drugarstvu, solidarnosti, već i u znanju“.
Stoga ne čudi što je čitanje bilo toliko rasprostranjeno među studentskom omladinom. Humo navodi da su čak i oni retki studenti koji su mrzeli knjigu, bili prinuđeni da čitaju, preko volje, da bi uopšte bili deo društva. Čitali su „sa zanosom ruske pisce (Dostojevskog, Tolstoja, Gogolja) i francuske klasike (Stendala, Balzaka, Mopasana, Igoa, Zolu)“, ali su posebnu popularnost uživali prevodi socijalnih romana u izdanju Nolita. Otvorenost prema svetu se podrazumevala.
„Osjećali smo potrebu za prevazilaženjem nacionalne podijeljenosti i prikovanosti za najuže domaće tle, a za bratstvom i drugarstvom, željeli smo emancipaciju od svakog nacionalističkog i vjerskog osjećanja“, piše Humo. Borba za pravednije društvo podrazumevala je i bitku sa samim sobom, sa svim onim nazadnim i mračnim što su dobili u nasleđe: „Težnja da se lično podignemo i oslobodimo od svega politički amoralnog i niskog što nam je smetalo u sredini u kojoj smo živjeli, od onog što smo smatrali da razbija ljudske odnose i drži ljude u mraku, osjećali smo kao nerazdvojni dio opšte borbe za pravdu, jednakost i bolji život“, veli Humo.
Sramotno je bilo ne znati i ne biti obaviješten
Dirljive su slike studenata koje Humo opisuje: „Moralno osjećanje prema dužnostima, kako na samom Univerzitetu, tako i prema budućim obavezama, bilo je vrlo visoko kod beogradske studentske omladine. (…) Bez obzira iz kakve je sredine potekao i sa kakvim se materijalnim teškoćama borio, sramotno je bilo, za naprednog studenta, ne znati i ne biti obaviješten. A za to se moralo čitati“.
Od domaćih autora Krleža je imao ubedljivo najveći uticaj na naprednu studentsku omladinu, ali i mnogi drugi pisci leve orijentacije. Studenti su voleli oba zaraćena tabora – i autore socijalne književnosti i beogradske nadrealiste. Zanimljiv je podatak koji navodi Humo, da su pisci poput Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dragiše Vasića ili Jovana Dučića bili nepopularni, jer su bili ili pasivni i politički bezbojni (Andrić), ili su se aktivno borili protiv levice (ostala trojica), pa su sami sebe osudili na vrlo uzak krug publike. Doduše, nedostatak čitalaca nadoknadili su na drugoj strani: „Vladajući režimi su većini njih dali bolja činovnička mjesta ili bolje položaje u diplomatskoj službi“.
Epski kvaliteti revolucionarne borbe
Pristajanje većine studenata, čak i onih apolitičnih, uz napredne skojevce nije bilo plod nekakve propagande ili zakulisnih radnji, naprotiv. Stvar je bila u tome što su se jedino skojevci borili za prava studenata i njihove najprešnije interese. I to je bila jedina grupa koja je to činila. Levičari su se borili za studentske menze, za pomoć siromašnim studentima, za očuvanje autonomije Univerziteta, za besplatne školarine, za poboljšanje položaja studenata. Pritom su vođe levog studentskog pokreta zaista bili mladići i devojke za primer, časni, pošteni, odani, solidarni, povrh svih ljudskih vrlina – još i dobri studenti. U toj borbi ništa ih nije pokolebalo: ni upadi policije na fakultete, ni batinanja i hapšenja, ni osnivanje logora za studente u Višegradu, ni ubistvo kolega Mirka Srzentića i Žarka Marinovića.
Zato su na kraju uspeli da se izbore za sve svoje ciljeve. Poglavlja u kojima Humo opisuje tu borbu protiv policijskog režima i njegovih slugu mogla bi da posluže kao praktikum za današnje borce protiv naših nenarodnih režima. Impozantne su društvena svest, zdrava pamet i politička veština koju su imali ti mladi ljudi. Posle čitanja tih poglavlja čoveku se nametne utisak da celokupna današnja srpska opozicija nema ni frtalj političke svesti koju je 1936. godine imao jedan student Beogradskog univerziteta, i to ne neki od studentskih vođa kakav je bio Humo, već neki sasvim običan i prosečan. Oni su se kalili u ljutoj svakodnevnoj borbi protiv terora koji je režim vršio po receptu preuzetom iz fašističkih država, međusobno su se podržavali, gradili i čuvali, stvarajući zajednicu kojoj nije bilo slične na našim prostorima.
Povremeno se čitaocu učini da Humo preteruje, jer su mladi skojevci i levičari prikazani maltene kao božji anđeli, ljudi neporočni, koji su sve svoje snage stavili u službu visokog moralnog i političkog ideala. Međutim, takvi ljudi su zaista postojali, o njihovom karakteru najbolje svedoče njihova dela. „U naprednom studentskom pokretu, gdje su se tražili epski kvaliteti jedne revolucionarne borbe, negativne lične osobine nisu mogle lako da dođu do izražaja, ili bi se ispoljile u ublaženom vidu“, piše Humo. Nisu ti mladići i devojke bili bezgrešni anđeli, već su zajedničkim snagama stvorili jednu atmosferu u kojoj se na ispoljavanje nižih slojeva ljudske prirode nije gledalo blagonaklono. To se videlo i kasnije, tokom rata, kad većina onih koji su bivali uhvaćeni, ni pod najstrašnijim mukama u Gestapou nisu odavali drugove i drugarice, oni koji nisu izdržali mučenja bili su malobrojni. Koliko je za takvo herojstvo potrebno moralne snage, čvrstine karaktera i čelične vere u ideal, teško mi je čak i da zamislim.
Patrijarhalno nasleđe
Nama izgleda da bismo uvek bili ovakvi kakvi smo, manje-više, u svim istorijskim okolnostima, a to naprosto nije tačno. Ne stvara čovek sebe u vakuumu, već u interakciji sa sredinom u kojoj živi. Nisu ondašnji mladići i devojke bili čuda od hrabrosti i vrline sami po sebi, već su takvi postajali, gradeći međusobno jedni druge, jačali su kroz borbu protiv policijske države, a i dramatičan istorijski trenutak je učinio svoje. Ko zna koliko danas ima mladih ljudi koji u sebi nose nekog skojevca, narodnog heroja ili neustrašivog borca za pravdu i istinu, ali nema zajednice koja bi iz njih to mogla da izvuče na svetlost dana. Doduše, danas ih verovatno ima mnogo manje nego u Humino vreme, jer ih aktuelni nakaradni sistem bezvrednosti osakati još kao decu i onesposobi za svaki poduhvat koji podrazumeva ličnu žrtvu. Jedan od lajtmotiva Humine knjige je i pohvala patrijarhalnom nasleđu, što danas deluje paradoksalno.
Humo često govori o patrijarhalnom vaspitanju svojih drugova i drugarica, o pojmovima čestitosti i poštenja koje su poneli iz roditeljskog doma. Na primer, kad govori o Crnogorcima među kojima je bilo mnogo komunista, kaže da su „patrijarhalni moral i junačka odbrana slobode i dalje bili osnovna sadržina njihove svijesti“, na šta se organski nadovezalo „novo učenje o revolucionarnoj borbi“.
Na početku memoara, kad govori o svom detinjstvu, kaže da se osećaj za pravdu u njemu formirao u roditeljskoj kući, između ostalog, čitanjem Kur’ana, Starog zaveta i epske poezije, te da je na formiranje osnovnih moralnih načela jako uticala njegova baka Humuša koja ga je sistematski učila „primjerima čojstva i junaštva“. Humina generacija se oslobodila negativnog nasleđa patrijarhalizma i njegovih derivata, emancipovala se od onog rigidnog i autoritarnog, ali je sačuvala neke elementarne etičke principe koje je kasnije nadgradila revolucionarnim moralom.
Beskrajna dobrota Osmana Sabitovića
Kako je to izgledalo u stvarnosti možda se najbolje vidi na primeru Osmana Sabitovića, studenta prava iz Hercegovine koji je u sebi „nosio zlatan majdan čvrstih moralnih principa naslijeđenih od jedne patrijarhalne porodice koja je ekonomski propala“, a bio je „sav satkan od poštenja, pravednosti i otvorenosti u svemu“. Potresna je priča o njegovoj pogibiji. U jesen 1940. godine Humo je krenuo vozom za Zagreb, naravno pod tuđim imenom, u strogoj konspiraciji, i u jednom kupeu ugleda Osmana sa dva žandara. Kad je Osman izašao iz kupea, Humo sazna da su ga uhapsili i da ga vode u Zagreb. Odmah mu predloži da ga izbavi, na stanici u Zenici će mu organizovati bekstvo, inače će glavu izgubiti. Osman ni da čuje – ako pobegne, ona dva žandara će biti izbačena iz policije.
„Ja neću da ova dva siromaha izgube hljeb. Imaju obadva porodice sa sitnom djecom, a prema meni postupaju kao da sam im brat. Ja ne mogu da ih dovedem u situaciju da ih izbace iz službe“ – tako mu veli Osman. Nikakva Humina navaljivanja nisu uspela, čak ni partijsko naređenje, Osman je ostao nepokolebljiv, neće da ostavi žandare bez hleba, nisu zli ljudi, prosto su se zatekli u tom položaju. Na kraju je pustio da ga sprovedu u Zagreb, gde su ga odmah zatvorili i sproveli u logor Kerestinac, u kome je našao smrt. „Taj divni lik studentskog pokreta ponekad je njegova beskrajna dobrota sputavala, i najzad ga odvela u martir“, zaključuje Humo potresnu priču o Osmanu Sabitoviću.
Revolucionarna BiH
Čitav potonji život Avda Hume odvijao se na liniji koju je zacrtao u svojim mladićkim danima: stvaranje Narodnog fronta, ilegalni partijski rad u Mostaru i Sarajevu, priprema oružanog ustanka, organizovanje i slanje rodoljuba u partizane, borba protiv okupatora u Sarajevu, stvaranje ilegalne mreže u gradu, organizovanje naroda u BiH za borbu protiv fašizma i saradnika okupatora… Humo u svojim uspomenama oživljava revolucionarnu Bosnu tog vremena, njenu borbu za oslobođenje od fašističke okupatorske čizme, njenu borbu za samu sebe i sopstvenu samobitnost, kroz okršaje i bitke, kroz oganj i krv.
Nije ni čudo, budući da je Avdo Humo, uz Rodoljuba Čolakovića, najzaslužniji što je BiH dobila status republike ravnopravne sa ostalima na zasedanju ZAVNOBiH u novembru 1943. godine. O tome se u knjizi ne govori, jer se memoari okončavaju neposredno pre zasedanja ZAVNOBiH i AVNOJ-a, ali Humo često piše o posebnosti BiH, o njenoj autonomiji i istorijskoj sudbini njenih naroda.
Kada je BiH još pre rata rasparčana i u delovima pripojena banovinama, ujedinjena studentska omladina izdala je proglas o autonomiji BiH. Omladina se izjasnila za „jugoslovensku federaciju sa federalnim jedinicama preko kojih bi se izrazio nacionalni suverenitet, sloboda i ravnopravnost svake nacije u Jugoslaviji, kao i preko federalne jedinice Bosne i Hercegovine, u kojoj je živjelo više naroda i trebalo je da oni u toj jedinici svaki za sebe budu ravnopravni i slobodni“. Takvo izjašnjavanje studenata imalo je podršku Komunističke partije Jugoslavije i bilo na njenoj liniji.
Zaveštanje Avda Hume
Humo često govori o aspiracijama velikosrpske i velikohrvatske buržoazije na teritoriju Bosne i Hercegovine, kao i o pritiscima na Bošnjake da se izjasne kao Srbi ili Hrvati, jer su ih mnogi smatrali samo verskom grupom, čak i u partiji. Humo se tome oštro i odlučno suprotstavljao, naglašavajući da je BiH prirodno-geografska i istorijska celina, te zato mora imati status republike. Govoreći o istoriji naroda BiH, Humo kaže da u periodu nacionalnog osvešćivanja niko nije uzimao u obzir „polaznu činjenicu da je pored nacionalne svijesti, koja je bila mlada, postojala i istorijska svijest o zajedništvu sva tri naroda. Naprotiv, svi režimi išli su za tim da se istorijska svijest o zajedničkim interesima razbije i umrtvi u cilju ostvarenja hegemonističkih pretenzija Beograda, a kasnije i Zagreba“. Kako juče, tako i danas – Beograd i Zagreb i dalje pokazuju svoje hegemonističke pretenzije, a političara kakvi su bili Avdo Humo, Rodoljub Čolaković ili Josip Broz Tito nigde na vidiku.
Zato je potpuno u pravu istoričar Milivoj Bešlin kad kaže: “Ključna zaostavština Avde Hume nije njegovo delo ‘Moja generacija’. Njegova glavna istorijska zaostavština je država BiH, država ravnopravna sa svim drugima u federaciji i država u kojoj su svi narodi međusobno ravnopravni i jednaki.” Za tu zaostavštinu pali su najbolji sinovi i kćeri sva tri bosansko-hercegovačka naroda, ali i ostalih jugoslovenskih naroda i narodnosti. O tim ljudima iz svoje generacije govori Avdo Humo u svojim memoarima, dajući čitavu galeriju njihovih portreta.
I navodeći u fusnotama gde, kada i kako su pali za slobodu Mahmud Bušatlija, Rifat Burdžević, Spasoje Spaić, Vukman Kruščić, Zlata Šegvić, Dušica Stefanović, Joža Baruh, Mika Mitrović, Zija Dizdarević, Dušan Mučibabić, Stjepan Šulentić, Husref Ćišić, Džemšo Šarić, Meho Alikalfić, Vaso Tošić, Karlo Batko, Ruda Hrozniček, Husein Husaga Ćišić, Midhat Ćišić, Mustafa Mujo-Pašić, Mahmud Đikić, Mustafa Husković-Karo, Vojislav Vučković, Miro Popara, Pavle Kovačević, Marko Mihić, Milan Božić, Jova Kurilić, Veljko Vuković, Slaviša Vajner-Čiča, Danijel Ozmo, Jovan Kršić, Marcel Šnajder, Stjepan Tomić, Mirko Filipović, Hana Ozmo, Jovica Marković, Vuk Knežević, Ivan Vijoglavin, Bora Vukmirović, Radojka Lakić, Rade Končar, Alija Rizikalo, Dukica Graovac, Džemo Krvavac, Vladimir Perić Valter i desetine drugih heroja. Šta god pogani revizionisti govorili, poslednju reč o junacima NOB-a i revolucije dao je Avdo Humo u „Mojoj generaciji“. Neka im je večna slava i hvala! (Tomislav Marković, Tačno.net)
Desnica traži uklanjanje Ivančiča i Dežulovića
Nakon niza uvreda, prijetnji i kaznenih postupaka, hrvatska desnica krenula je u operaciju pravnog uklanjanja kolumnista Novosti Viktora Ivančića i Borisa Dežulovića. Naime, Društvo hrvatskih političkih zatvorenika i Hrvatsko žrtvoslovno društvo (HŽD), u čije je ime prijavu podnio advokat Srećko Ilić, zatražili su odjavu prebivališta za Ivančića i Dežulovića.
O čemu se radi? Prema članku 12. Zakona o prebivalištu, policijska uprava na čijem području osoba ima prijavljeno prebivalište po službenoj će dužnosti donijeti rješenje o odjavi prebivališta osobe ako se terenskom provjerom utvrdi da osoba stvarno ne živi na prijavljenoj adresi ili o tome bude obaviještena od strane tijela javne vlasti te drugih pravnih i fizičkih osoba. Taj članak Zakona bio je koban za veći broj povratnika koje policija nije zatekla na njihovim adresama u (mahom) obnovljenim kućama na područjima posebne državne skrbi, jer su neko vrijeme, pa čak dan ili dva, bili odsutni, izbrisala ih i natjerala da postupak prijavljivanja prebivališta odrade ispočetka.
Izgleda da su i „žrtvoslovci“ i „politički zatvorenici“ došli na ideju kako da napakoste dvojici kolumnista Novosti, pa su podnijeli prijavu da njih dvojica ne živa na prijavljenim adresama.
– Prije deset dana policija je došla na moju adresu prebivališta s ciljem provjere da li tamo stanujem. Kako me zatekla u kući, obavili su razgovor i sastavili zapisnik – kazao nam je Ivančić, ističući da se u njegovom i Dežulovićevom slučaju radi o trošenju državnih resursa.
– Ovdje je ustaška žudnja artikulirana kroz prijavu tužilaštvu. Oni naprosto žele da mi ovdje ne živimo, pa pokreću postupak odjave naših prebivališta. Pri tome se koriste državnim resursima – tužilaštvom i policijom – za maltretiranje i pritisak na novinare, jer policija mora izlaziti na teren, mora uzimati izjave, mora sastavljati zapisnike… Mene sada zanima hoće li država – dakle tužilaštvo i policija – reagirati na očitu manipulaciju i zloupotrebu. Hoće li, naime, sada djelovati prema onima koji su ih upregli u službu napada na novinare. Čisto sumnjam. Između ostalog i zbog toga jer je odvjetnik koji je pokrenuo postupak odjave naših prebivališta, Srećko Ilić, član saborskog Odbora za pravosuđe. Dakle, on jest država.
Da nahranim paranoju ustašofila, mogu im poručiti da ja iz Splita nikud ne idem. Čak i ako se jednoga dana preselim iz Hrvatske u Jugoslaviju, neću mijenjati sadašnje prebivalište – odrješit je bio Ivančić.
S druge strane, s obzirom da policija u momentu svog nenajavljenog dolaska nije zatekla Dežulovića na njegovoj adresi, pozvala ga je u Policijsku postaju Omiš. U poslanom pozivu, ističe se da je na osnovu spomenutog članka 12. Zakona o prebivalištu pokrenut postupak odjave njegovog prijavljenog prebivališta u Pisku kod Omiša, te se od njega tražilo da se
izjasni o svim činjenicama, okolnostima i pravnim pitanjima koje su bitne za donošenje odluke oko tog postupka.
Dežulović se odazvao pozivu policije, a medijima je izjavio da je od izvora u Zagrebu doznao da su postupak odjave njegovog prebivališta zatražili Hrvatsko žrtvoslovno društvo (HŽD) i Društvo hrvatskih političkih zatvorenika.
– Ne mogu znati koji je razlog i koji su detalji prijave, ali potpuno je jasno da se radi ne samo o pokušaju pritiska na mene i maltretiranju, nego i o maltretiranju policije koja je morala triput izlaziti na teren da utvrdi živim li ja doista na toj adresi. Poručujem im da ostajem ovdje i ne napuštam svoje ognjište. Neće me ustaški ološ otjerati s mojih vjekovnih ognjišta – ističe Dežulović.
Ostali akteri bili su šutljiviji: Srećko Ilić za N1 potvrdio je da je u ime HŽD-a podnio prijavu, ali nije želio reći kojim povodom je to učinio, da će DORH odlučiti ima li ili nema elemenata za postupanje, te da ne voli novinare. Hrvatsko društvo političkih zatvorenika nije se izjasnilo o slučaju. (N. Jovanović, Novosti)
