Mada je tek kraj juna, koševina se i u planinskom delu Hercegovine privodi kraju. I po njoj se vidi da se klima menja jer se sa tim poslom nekada ulazio duboko u jul. Prinosi su ispod proseka pa je većina primorana da dodatno nabavi seno. Neki će ga kupovati u susednom selu, a neki na Sokocu ili Romaniji. Zajedničko im je da i ove godine sebi postavljaju pitanje isplati li se uopšte držati stoku?

Nekada je najvažniji i najnaporniji posao za hercegovačke stočare bila koševina. Odvajkada se kosilo kosama. Njih je zamenila konjska kosačica, pa onda ručna- na motorni pogon. Kada se došlo do traktorske, sve je postalo pesma. Ono što je desetine kosaca radilo za dan, traktor danas može da pokosi za nekoliko sati.

Neodvojivi deo ovog posla je i pogađanje vremenskih prilika. Odluku kad je najbolje “oboriti” neku livadu, prevrnuti otkose i pokupiti u naviljke pre nego što se “naliju”, uglavnom je donosio domaćin. Bilo je varljivih leta, godina kada se seno “srađivalo između kapi” što bi rekli hercegovački seljaci. No, ova godina se definitivno ne ubraja u takve.

Kraj juna je doneo visoke temperature čak i u područjima preko hiljadu metara nadmorske visine.

Sunce je nemilosrdno pržilo, tako da je veća opasnost bila da seno izgori, odnosno da se presuši, nego da pokisne.

Osim klime koja se evidentno menja, i sam proces pripreme sena za stoku je doživeo transformaciju. Nekada je osušeno seno grabljeno i slagano u naviljke da bi se od njih pravili plastovi.

Njih su delom ostavljali na livadama na kojima će se tokom zime stavljati seno ovcama. Većina ih je, kad se koševina završi, prevožena  do štala, kako bi bili nadohvat jasala i goveda.

Zahvaljujući mehanizaciji, sada se koševina završava ekspresno. Tek što jedan počene da kosi, na livade izađe ostatak traktorske flote i praktično za nekoliko dana “poobara” sena što je za koševinu.  Potom se rotiraju priključci na traktoru- kosačicu zameni grabilica.

Iza nje stupa presa koja seno u rinfuzi prepakuje u kockaste bale.

Oni koji su otišli korak dalje, a posebno oni koji drže krave i prodaju mleko, poslednjih godina koriste prese koje u folije pakuju sirovo seno. Ono je ukusnije za stoku, mlečnost krava se povećava, ali je zbog cene, količine trave koja “staje” u jednu balu, kao i same manipulacije tako upakovanom travom, uglavnom rezervisana za farmere sa ozbiljnim stočnim fondom i, shodno tome, ozbiljnim kapitalom.

No, kako god da spremali zimnicu, zajednički imenitelj je da taj posao traje kratko i da su oni koji ručno kose, grabe i plaste, praktično iščezli.

Većina stočara, barem u višim predelima Hercegovine kao što je Gacko, ove godine neće imati dovoljno sena za stoku, pa je primorana da kupuje. Neki se odlučuju da seno sami kose u površi- nenaseljenom prostranstvu livada. Ipak, to sa sobom povlači trošak u gorivu za traktor i ostalu mehanizaciju, sa promenjivom srećom kada je količina ukosa u pitanju. A prinos sena je ove godine, ako izuzmemo “torene” i livade pored reka, manji za 30-50%. “Tamo gde je prošle godine bilo oko 530 bala, sada smo imali 380”, govori jedan stočar.

Poneko će se odlučiti da po seno ode na Romaniju svestan da će i taj trošak u startu biti preveliki.

“Kad je gorivo skoro 4 marke, skupo je otići i do Fojnice (susednog sela), a ne na Sokolac. Ipak, seno moramo obezbediti”, kalkulišu stočari i zaključuju da nekako uvek ispadne da deblji kraj izvuku poljoprivrednici.

“Baš kad pomislimo da ćemo po nekoj normalnoj ceni da prodamo stoku i naplatimo trud koji ulažemo cele godine, neko odluči da uveze meso. Onda opadne potražnja, pa se nađemo u situaciji da praktično salećemo trgovce da uzmu jagnjad pošto-poto. Teško je baviti se ovim poslom kad je toliko stvari koje vam zavise od drugih- od neba i vremena, do ministra i lobija koji imaju svoje interese”, prepričavaju situaciju koja ih prati manje-više svake godine.

Otuda je sasvim razumljivo što mladi ne žele ovim da se bave i odlaze za izvesnijim poslom i stabilnijim prihodima.

“Ako ne računaš svoje vreme i trud, onda možeš da kažeš da se od ovoga može živeti. Ali, ako na papir staviš sate koje provedeš u radu, a posebno one u pripravnosti, jer stoka zahteva stalnu pažnju, onda te nigde nema. Počneš sa idejom da ćeš da živiš od stoke, kao što su, pretpostavljam i naši stari mislili, a u stvari, tokom vremena, počneš da živiš za stoku. I tako je to odvajkada”, zaključuje stočar iz Gacka.