Vučićev Skok u budućnost

Pre nešto više od šest godina, 28. decembra 2019. – naravno da se ne sećate – predsednik Aleksandar Vučić pompezno je u Palati Srbija predstavio investicioni plan “Srbija 2025”, ambicioznu petoletku tešku četrnaest milijardi evra, ili – kako reče predsednik – “ceo jedan godišnji budžet”. Naoružan crvenim i plavim flomasterom, samouvereno je Vučić na srbolikom panou od pleksiglasa šarao veličanstvenu mrežu autoputeva i železničkih pruga, sve dok na kraju petoletke, išarana poput ikone svetog Vasilija Kandinskog, Srbija nije nadošla kao jedan od onih fantastičnih prizora utopijske budućnosti, sa sve vitkim soliterima, podvodnim gradovima, humanoidnim robotima i srećnim ljudima u letećim automobilima, kakve smo nekad razrogačenim dečijim očima gledali u Politikinom zabavniku.

Više od trećine budžeta za arkadijsku Srbiju 2025., celih pet milijardi evra, Vučić je tada namenio saobraćajnoj renesansi Srbije: preko stotinu kilometara Moravskog koridora, još toliko autoputa od Beograda do Zrenjanina, pa izazovna deonica Vožd Karađorđe od Lazarevca do Bora, pa milijardu i sedamsto miliona evra za mitski beogradski metro, i na kraju, kao šlag na torti, Osmeh Vojvodine – velika lepa okuka od Kikinde preko Bečeja i Vrbasa do Sombora, kao veliki smajlić na licu srećne Srbije.

A od ostatka para, nije beg cicija, “regionalno povezivanje, osnaživanje javnih preduzeća, održiva ekonomija, mir i stabilnost u regionu” i još trista čuda, od nacionalnog stadiona u Beogradu do kompleksa bazena u Vrnjačkoj Banji, pa za trećinu veće plate i penzije, i dabome, ono najvažnije, “borba za mlade” – celih pola milijarde evra da “mladi ljudi ostanu u Srbiji, da lakše steknu krov nad glavom, da ranije počnu da rade, da ranije dobijaju decu, da ne bismo gubili čitavu jednu generaciju”.

Šest godina prošlo je otada, prošla je evo i cela 2025., a veličanstvenog plana “Srbija 2025” niko se više i ne seća.

Moravski koridor? Iako je procenjena vrednost projekta od osamsto miliona evra u međuvremenu narasla dva i po puta, koridor još nije ni blizu završetka. Auto-put Beograd – Zrenjanin? Radovi su počeli tek pre godinu i par meseci, a za dovršetak prema najavama treba barem šest godina. Vožd Karađorđe? Odluku o formiranju Radne grupe za vođenje pregovora i ugovaranje realizacije izgradnje državnog puta Vožd Karađorđe Vlada je donela tek pre tri-četiri meseca! Podsećam, odluku o formiranju radne grupe. Za pregovore i ugovaranje. Realizacije izgradnje. Beogradski metro? Pravićemo se da nismo čuli pitanje. Osmeh Vojvodine? Još ni prva deonica nije blizu završetka, a umesto planiranih četiri stotine trideset miliona evra koštaće – barem zasada – dve milijarde.

“Regionalno povezivanje, osnaživanje javnih preduzeća, održiva ekonomija, mir i stabilnost u regionu”? Možda da, kao i onu zlatnu ribicu iz vica, ipak pitate za beogradski metro. Ili nacionalni stadion u Beogradu, koji se od početnih stotinu pedeset miliona nadebljao do gotovo milijardu, a tek je na prizemlju. Ili kompleks bazena u Vrnjačkoj Banji: u kompleksu su, da se podsetimo, trebali da završe oni čuveni bazeni od dva i po miliona evra kupljeni za Evropsko prvenstvo u vaterpolu 2016., ali do tamo nikad nisu stigli. Ali ne gubimo nadu: kad je ove godine u beogradskoj Areni opet organizovano Evropsko vaterpolsko prvenstvo, kupljeni su, razume se, novi bazeni.

Jedina realizovana tačka iz plana “Srbija 2025” ispale su tako plate i penzije, koje su od 2020. zaista narasle za celu trećinu. Istina, toliko je u tom periodu merila i inflacija, pa ispada da su plate i penzije – samo trenutak da izračunam – dakle realno iste. Ali molim lepo. Niko nije pominjao inflaciju.

A ona, kako se zove, “borba za mlade, da ne bismo gubili čitavu jednu generaciju”? Sve od predstavljanja plana “Srbija 2025” zemlju svake godine napusti pedesetak hiljada mladih: od onih koji ostanu čak devedeset odsto, “čitava jedna generacija”, želela bi da jednog dana zapali u inostranstvo, dok gotovo polovina njih to i namerava. Nakon čega me prosto strah i da pomislim šta bi bilo da Vučić nije uložio pola milijarde evra.

Ukratko, “Srbija 2025” prdnula u čabar. Od svih vitkih futurističkih tornjeva završen je tek onaj nesrećni Kurac na vodi, od humanoidnih robota bazično funkcioniše jedino Ana Brnabić, a srećne ljude u letećim automobilima Srbi razrogačenih očiju mogu da vide još samo u TikTok storijima Željka Mitrovića.

Pa ipak, eto, naprednu utopijsku Srbiju skiciranu Vučićevim flomasterima niko ne pominje. Raspitao sam se stoga malo šta se desilo, gde se dede futuristička crveno-plava “Srbija 2025”, a u Vladi mi odgovorili: kakva “Srbija 2025”, to vam više ne vredi, sad je “Srbija 2027”. Kakva “Srbija 2027”?, pitao naivan ja, a u Vladi se od srca nasmejaše. “Srbija 2027”, objasnili su mi tada, “Skok u budućnost.” I stvarno, pogledam bolje, kad ono Srbija skočila u budućnost, i umesto u 2025. doskočila u 2027.

Šta je bilo? Pre dve godine, 20. januara 2024., dok se približavao rok za svođenje računa “Srbije 2025” – a Taško Načić kao konobar iz “Radovana III” spreman u ćošku čekao da naplati ko je šta imao – predsednik Aleksandar Vučić iznenada je pred novinarima u Palati Srbija pompezno predstavio svoj najnoviji novi investicioni plan, “Srbija EXPO 2027 – Skok u budućnost”, ambiciozni program težak skoro osamnaest milijardi evra, ili – kako reče – “ceo jedan godišnji budžet”.

Kao da “Srbije 2025” nikad nije bilo, samouvereno je Vučić opisivao sada arkadijsku “Srbiju 2027” izgrađenu oko svetske izložbe EXPO, sa devedeset tri milijarde evra bruto domaćeg proizvoda, prosečnom platom od hiljadu i po evra, još pet stotina kilometara autoputeva, novim porodilištima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, čak tri beogradske operske hale i još trista tri čuda, uključujući kampus BIO4 u Kumodražu, savremeni centar za veštačku inteligenciju i informacione tehnologije, te trideset miliona evra vredan prvi domaći superkompjuter. Kakav kompjuter?, “superkompjuter”, objasnila je humanoidna premijerka Ana Brnabić, “koji će biti dat na besplatno korišćenje mladima i nuditi rešenja za primenu veštačke inteligencije”.

Cele dve godine prošla su otada, jedanaest meseci ostalo je do “Srbije 2027” i roka za “Doskok u budućnost” – Taško Načić već je tamo u ćošku bio vidno nervozan – pa sam krenuo u Vladu Srbije da se raspitam dokle se stiglo sa Expom, autoputevima, porodilištima, operskim halama, superkompjuterom, kampusom u Kumodražu, veštačkom inteligencijom i srećnim Srbima u letećim automobilima. A u Vladi kažu: kakva “Srbija 2027”, kakav “Skok u budućnost”, to vam više ne vredi, sad je “Srbija 2035”.

Šta je bilo? “Srbiju 2027 – Skok u budućnost”, kako sam razumeo, Vučiću su pre dve godine uvalili Kinezi, ali starom liscu odmah je bilo sumnjivo – kakva je to petoletka od tri leta? – pa mu je superkompjuter u Kumodražu objasnio da je to u stvari rashodovani jedan stari kineski trogodišnji plan, “Kina 1961 – Veliki skok napred”, koji je još 1958. pompezno predstavio Mao Ce-tung, i koji je završio sa pedeset miliona mrtvih od gladi. Kako Srbija toliko živih nema taman da se sva ubije, predsednik Aleksandar Vučić mudro je presekao i pre nekoliko dana iznenada najavio novi veličanstveni plan – “Srbija 2035”.

Kao da nikad nije bilo “Srbije 2025”, kao da nikad nije bilo “Srbije 2027”, kao da nikad nije bilo Srbije uopšte, samouvereno je tako Vučić za 20. marta zakazao veliki miting u Beogradu, na kojemu će pompezno predstaviti najnoviji novi novcijati program – “Srbija 2035”. “Da pokažemo ljudima koliko ih poštujemo i volimo, šta je to što smo uradili”, ekskluzivno je na TikToku najavio Vučić, “da položimo račune i izveštaje, i predstavimo šta ćemo da uradimo”.

“Srbija 2035”! Konačno sam tako, glup kao Vulin, shvatio: da ne bi morao da “pokaže ljudima šta smo uradili” i položi Tašku “račune i izveštaje”, Vučić je jednostavno godinu dana pre isteka plana “Srbija 2025” predstavio plan “Srbija 2027”, pa onda jednako jednostavno godinu dana pre isteka plana “Srbija 2027” – taman kad je Taško počeo da zbraja račune i izveštaje – predstavio plan “Srbija 2035”. I tako do kraja srpskog sveta i veka, uvek i zauvek u nekom trogodišnjem, petogodišnjem ili desetogodišnjem zatvoru. Izvinjavam se, planu: godinu dana pre roka, negde u januaru 2034., večni i zauvečni Vučić pompezno će tako predstaviti i ambiciozni plan “Srbija 2040”, sa sve vitkim soliterima, podvodnim gradovima, humanoidnim robotima i srećnim ljudima u letećim automobilima, kakve su Srbi nekad razrogačenih dečijih očiju gledali u Palati Srbija.

Sve dok u januaru 2039. doživotni premijersednik na velikom svesrpskom mitingu pod nacionalnom šljivom ne pozove novinare u kafanu, na predstavljanje investicionog plana “Srbija 2050”.

A tamo ih sačeka nervozni Taško: “Koga ste pitali da sastavljate stolove i preturate inventar?” (Boris Dežulović, Novosti)

Višedecenijsko nasilje Izraela

Nakon svakog velikog krvoprolića, čovečanstvo obeća da se to više neće dogoditi. I to pod uslovom da govorimo o ovim mejnstrim katastrofama, poput Prvog i Drugog svetskog rata, u kojima su milioni ljudi nestali u čeljustima zla. I tu je nekako morala da postoji univerzalna parola da se takve stvari više neće ponavljati. Međutim, ponavljale su se i ponavljaće se dok je ovog sveta i veka. Postoji mnoštvo žarišta širom planete, čak i u ovom trenutku, o kojima se ne govori, koja se sistematski ignorišu i o kojima se, zapravo, gotovo ništa ne zna. Zločini širom globusa, tokom cele istorije, kao i danas, neprestano su se ponavljali; ljudi su iznova bili šokirani, oštre osude i duboka zabrinjavanja su usledila, humanitarne akcije i ceremonijalne predstave, ali se sve potom nastavljalo u istom pravcu.

Beskrajni ratovi svetova

Prošlo je već nekoliko meseci otkako je zvanično nastupilo rogobatno primirje u Pojasu Gaze, ali to i dalje ne znači da je uspostavljen bilo kakav mir nakon dvogodišnjeg permanentnog genocida. Naprotiv, to primirje samo znači da pažnja međunarodne javnosti više nije usmerena ka tom paklu pod otvorenim nebom, dok se izraelsko zatiranje Palestinaca nastavlja u punoj snazi, samo pod drugačijim okolnostima.

U Pojasu Gaze, uprkos tim nakaradnim i povremenim takozvanim primirjima, decenijama traje sistemsko nasilje nad palestinskim civilnim stanovništvom kroz blokadu, masovna bombardovanja i plansko uništavanje osnovnih uslova za život, dok se sličan obrazac totalnog rata protiv civila prepoznaje i u Jemenu, gde od 2014. godine glad, bolesti i potpuni kolaps zdravstvenog sistema funkcionišu kao sredstva ratovanja u jednoj od najvećih katastrofa savremenog doba. U Sudanu, naročito u Darfuru, genocidni obrasci započeti početkom dvehiljaditih nikada nisu suštinski prekinuti a ovih dana dolaze do totalne eksplozije, dok Demokratska Republika Kongo decenijama ostaje poprište masovnog stradanja povezanog sa pljačkaškom eksploatacijom resursa, uz milione mrtvih, sistematska silovanja i raseljavanja koja prolaze gotovo neopaženo. S druge strane, u Mjanmaru vojna hunta sprovodi etničko čišćenje nad Rohindžama, dok su u Etiopiji i Siriji ratovi formalno okončani sa stotinama hiljada mrtvih, ali se zločini nastavljaju pod drugačijim političkim okolnostima. U Siriji je zvanično zavladala presvučena Al-Kaida koja sada uživa podršku svih strana sveta. U pozadini svih tih zlodela, na direktan ili indirektan način, stoji prvosvetaška skupina neokolonijalista iz naizgled demokratskih zemalja i njihovih podrepnih mušica, koje koriste svaku priliku da eksploatišu iz svih tih oblasti da li resuse ili da pak koriste bilo koje druge vrste interesa.

Da ne idemo dalje u opisivanje onoga što se dešava u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), Nemačkoj, Rusiji, Kini, Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim članicama Evropske unije (EU), kada je reč o represiji i obračunu sa nepodobnima i protivnicima poretka i vlasti. Svako, razume se, to čini na svoj način i u sopstvenom maniru. Konačno, na Balkanu posmatramo Srbiju koja već godinama tone u neoradikalsku kugu, Hrvatsku koja se ponosi svojim neoustaškim odelom, kao i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, zemlje koje su postale epicentrične arene u kojima se sudaraju različite buržoaske frakcije.

U tom smislu, vođen adornovskim mislima, kako je uopšte moguće pisati nakon svih ovih izrečenih stvari? Šta je to što naši javni glasovi uopšte mogu da promene, ukoliko imamo u vidu da se sve ovo nastavlja sa nama ili bez nas? Kako se uopšte suprotstaviti ovakvom poretku? Sigurno se to neće dogoditi pukim zgražavanjem, simboličnim tagovanjem na internetu u znak podrške, niti ograđivanjem, ali solidarnošću možda da. Međutim, solidarnost takođe nije nikakvo urođeno ili nasledno osećanje, niti dolazi iz udaljenih kosmosa, već se mukotrpno i infrastrukturno gradi i podiže kako bi se jednog dana možda nešto i zaista pomerilo.

Revolucijom do slobode

Filozofkinja Maja Solar je vrlo jasno objasnila da „solidarnost kao politiku bi, dakle, valjalo misliti kao formu kolektivne akcije, kao oblik organiziranja, kao pokret za društveno-političku promjenu, a ne kao humanitarizam, kao bilo koje osjećanje povezanosti s nekom grupom, niti kao puku retoriku“.

„Solidarnost kao revolucionarna politika je usmerena ka prevazilaženju nejednakosti, eksploatacije, imperijalnih dinamika i porobljavanja čitavih komada sveta. Da bi se solidarnost gradila kao emancipatorna politika za najveći mogući broj ljudi, ona bi morala biti demokratična, samoorganizirana, borbena i transformativna. Njezin cilj onda ne bi bila društvena integracija, inkluzija u postojeće društvo i harmoniziranje između klasa, već rušenje sistema zasnovanog na klasnim odnosima i s tim uvezanim opresiranjima. Mnogostruki su načini organiziranja i mobiliziranja kroz smele taktike poput uzajamne pomoći, direktne akcije i radničkog organiziranja, te političke edukacije”, piše ona.

Vođen njenim rečima, ne možemo a da ne primetimo da solidarnosti kao takve, zapravo, ima vrlo malo, ali se mora uzeti u obzir da kapitalistički sistemi, pogotovo u ovom trenutku, neće ni dozvoliti da se tako nešto rodi, već će solidarnost svoditi na puke moralne fraze, dok će stvarnu praksu nazivati nepoželjnom, pa čak i divljačkom, terorističkom i tako unedogled, kako bi se odvratila masovnija podrška od takvih pokušaja.

Solar takođe piše da solidarnost mora da ima i jasan cilj i da bude u jednoj vrsti strateške sinergičnosti. Ona navodi da „direktna akcija, štrajkovi, obustave rada, blokade saobraćajnica (i sličnih mesta bitnih za cirkulaciju kapitala), sabotaža, samoodbrana, kontranapad, protivnasilje, te različiti oblici radničkog i antiimperijalističkog organiziranja ključne su taktike solidarnosti koje dovode u pitanje kapitalističke odnose“.

„Ovde se ne radi samo u zauzimanju ulica i izražavanju nezadovoljstva, radi se o tome da pobunjeni solidarni učinkovito dovode u pitanje uslove života. Sve dok je kapital glavni arbitrar naših života i dok živimo u klasnom i imperijalističkom svetu, svaki društveni pokret koji se bori za jednakost, pravdu i slobodu mora iznaći načine da se suprotstavlja kapitalu“, piše ona.

Moral se na hleba ne maže

Često se danas može čuti fraza o solidarnosti sa žrtvama – i to je vrlo ljudski – ali ona, osim puke empatije i razumevanja, ne nudi ništa dalje od toga, već se ograničava na moralne okvire, a moralni okviri nisu nikakva brana za daljnja zločinaštva. Empatija prema žrtvama Jasenovca, Ruande, Aušvica, Srebrenice ili, pak, Gaze, zapravo, postaje previše opšta u smislu apsolutnog nerešavanja toga da se nešto slično možda ponovo može dogoditi u budućnosti. Bojim se da je čak i uvredljiva. Da ne idemo dalje u povijest, o uveliko istrebljenim narodima zarad kolonijalnog osvajanja kontinenata. Jer, ako se ljudi toliko puta zakunu da se tako nešto više ne sme učiniti, a onda se ono ipak ponovi, zar to onda nije laganje? I to laganje ljudi koji su preživeli najveće zločine ili, pak, laganje onih koji su u tom infernu nestali. Kao što danas lažemo i sebe i druge da se Epstinov slučaj više neće dogoditi. A gorka i čemerna istina jeste da neki novi Epstin već plete novu mrežu za ultrabogatašku elitu.

Solar sama navodi da „u kapitalizmu je sve tako posloženo – u ekonomskom, političkom i ideološkom smislu – da se ljudima solidarnost uskraćuje“.

„Ako uporno nastojimo biti solidarni, tu su vojni, policijski, pravni, sudski i slični državni mehanizmi koji će nas desolidarizovati, čak kriminalizovati solidarnost. To je aspekt moći nasilja. Kapitalizam također raspolaže i ideološkom moći, koja oblikuje kako mislimo i percipiramo, konstruišući pristanak, individualizam, takmičarska nastojanja, usmeravanja isključivo na vlastite kratkoročne interese. Ideologije koje dominiraju u kapitalizmu, dakle, podupiru mrvljenje solidarnosti. A tu je i kapitalistička struktura: moć proizvodnih odnosa, ekonomska prinuda koja nas žilavo tera na golo preživljavanje i potpiruje konkurentske odnose“, piše filozofkinja.

Onda dalje obrazlaže da „kako se kapitalizam sve više bude učvršćivao i bogatstvo postajalo koncentrisanije, naši načini brinjenja jednih za druge su postajali sve tanji i tanji“.

„Razorni učinci kapitalizma na solidarne prakse lokalnih zajednica, labavljenje i rastvaranje društvenih sprega, kao i trijumf liberalizma i rastućeg individualizma dovode do rasparčavanja društva. Pitanje je i je li društvo u kapitalizmu uopšte moguće, te koje je to vezivno tkivo koje nas spaja u zajednicu. Ovde je potreban oprez, jer iz uvida u okrutnost kapitalizma mogu proizaći i konzervativne, reakcionarne i nostalgične varijacije etičke kritike kapitalizma. Dok nas zanimaju progresivni i emancipatorski pravci kritike. Zanima nas politika solidarnosti kao borba protiv postojećeg umiranja društva i zajedničkosti, ali za društvenost i zajedničkost koja neće počivati na hijerarhijama i tlačenjima. Zanima nas ekspanzivna solidarnost, odnosno političke poveznice koje daleko prevazilaze lične odnose, ali kroz zajednice koje se grade horizontalno i demokratično“, objašnjava Solar.

Samim time, solidarnost ne znači „thoughts and prayers“ u saopštenjima i napisima, već umrežavanje, povezivanje i promišljanje kako ići u daljnje akcije protiv sistema koji sam po sebi će u budućnosti nam donositi još masovnije zločine, još gore repesije i uopšteno biće sve teži za disanje običnih ljudi. Ponavljaće se neka nova Ukrajina, ponavljaće se i neka druga Gaza, ponavljaće se čak i Bosna, jer, koliko god to ne želeli da shvatimo, istorija cela počiva nad kostima i mesom onih koji su verovali da će nekakav univezalni moral pobediti nekakvo ultimativno zlo.  (Nikola Krstić, Nomad.ba)

Profesorica iz Rijeke Thompsonu: Koja kukavica, koje dno

PROFESORICA iz Kostrene Renata Kolombo na Facebooku je komentirala govor koji je Marko Perković Thompson održao u subotu, na svom drugom riječkom koncertu. Podsjetimo, Thompson je, među ostalim, rekao: ‘Nismo mi fašisti, nacisti. To je zlo, ali komunizam je možda još veće’. Prigovorio je i na plakate koji su polijepljeni u Rijeci uoči njegovih koncerata, na kojima je uspoređen s D'Annunzijem uz poruku: ‘U Rijeci znamo što je bilo. Smrt fašizmu, sloboda narodu’, no rekao je da oprašta onima koji su postavili plakate.

Profesorica koja je prije nešto više od mjesec dana javno istupila i upozorila na devastiranje javne i privatne imovine nizom poruka mržnje i proustaških grafita u Kostreni i Rijeci, a 2021. je bila lokalna kandidatkinja Radničke fronte za županijsku skupštinu, sad je uz video Thompsonovog govora žestoko komentirala izrečeno. Njezin je komentar skupio više od 1200 reakcija i hrpu odgovora.

U nastavku članka ga, uz njezinu dozvolu, prenosimo u cijelosti.

“Koja kukavica, koje dno. Uvijek se moraš skrivati iza drugih”

“Koja kukavica. Koje dno. Uvijek se moraš skrivati iza drugih jer sam nemaš hrabrosti preuzeti odgovornost za vlastite riječi i postupke. I još TI koji si uspio povezati ustaštvo i tvoje luzere s Domovinskim ratom ideš pričati o manipulacijama.

Nitko ‘vama’ nije lijepio plakate.

Plakati su bili TEBI. Tebi koji si dizao desnicu. Tebi koji si u intervjuima govorio da te dida Šimun odgojio da poštuješ poglavnika. Tebi koji si pjevao koljačku pjesmu Jasenovac i Gradiška Stara. Tebi koji pjevaš ‘Loša bila '45’ (bila je – ustašama, četnicima i ostalim kvislinzima). Tebi koji pjevaš rasističke stihove ‘plave krvi, bijelih lica, rađaju se nova dica…’. Tebi koji imaš pjesmu ‘Na ljutu ranu ljutu travu’ što je bila izreka poglavnika Ante Pavelića, moto pod kojim su osnovane ustaše. Tebi koji u pjesmi ‘Reci brate moj’ sa Škorom slaviš Pavelića, ustaškog krvnika Rafaela Bobana i Crnu Legiju. Tebi koji u pjesmi ‘Moj Ivane’ veličaš ustaške jedinice u bitci za Kupres 1942. godine u kojoj su pobijeni mnogi partizani koji su branili domovinu, borili se protiv tvojih nacističkih kolaboracionista. Tebi koji vičeš ustaški poklič. Tebi čija je jedna od verzija ‘Bojne Čavoglave’ sadržavala stihove ‘zovemo se poglavnikovi’ i ‘oj ustaše, braćo mila iz Imotskoga’.

Tebi ķoji si, ‘sasvim slučajno’, album ‘Ora et labora’ objavio baš 10. travnja, na isti datum kada je 1941. proglašena NDH – marionetska država pod utjecajem nacističke Njemačke i fašističke Italije. Tebi koji se okružuješ neonacistima poput Bujanca u čijoj se emisiji Jasenovac predstavlja kao ‘hotel s 3 zvjezdice’ i zločincima poput Darija Kordića kojemu je najmlađa žrtva bila tromjesečna beba. Tebi koji poziraš s nacistom i vođom Ku Klux Klana Stuttgart Markusom Frnticem pa ti poslije odvjetnik briše fotke s Facebooka. Tebi koji na majici nosiš zatvorski broj ustaše Bušića koji je izveo teroristički napad i bombom ubio policajca, oca dvoje malodobne djece, a sve to dok istodobno hodaš ‘za život, obitelj i domovinu’. Tebi koji kažeš da su homoseksualne osobe ‘nakaradne’ (zar one nisu dio ‘hrvatskog naroda’?).

Tebi koji cmizdriš da ti ‘Partija sudi’, a od nasljednika Komunističke partije HDZ-a si primio 500 000 eura da ne pjevaš i to 500 000 ukradenih iz državnih tvrtki i institucija u aferi Fimi media, o čemu postoji i presuda Županijskog suda u Zagrebu. Tebi kojemu su puna usta hrvatske države, a ne poštuješ njene zakone pa nelegalno gradiš. Tebi koji si navodno zadovoljan Republikom Hrvatskom i njenim avnojevskim (!) granicama, ali opet se u pjesmama nekako stalno provlači i ta Herceg-Bosna.

“Preuzmi odgovornost, ne skrivaj se iza djece ni hrvatskog naroda. Od ustaštva se nikad nisi ogradio”

Preuzmi odgovornost. Svoju. Ne skrivaj se iza djece, mladih ni ‘hrvatskog naroda’. Jadno i bijedno.

I kad već govoriš o fašizmu i nacizmu, zanimljivo kako nikad ne spominješ ustaštvo. Reci jasno što je bilo ustaštvo. Nikad se od toga nisi ogradio. Nikad.

I dan danas u pjesmi ‘Slike Bleiburga’ svjesno izjednačuješ sve pod etiketom ‘hrvatski vojnici’, prešućujući da su to bile i ustaše u bijegu nakon što su u NDH ubijeni deseci tisuća Židova, Srba, Roma i političkih neistomišljenika. Izjednačavaš ustaše s hrvatskom vojskom i cijelim narodom iako se većina hrvatskog naroda pridružila partizanima i bila na pobjedničkoj strani u Drugom svjetskom ratu. To ne spominješ.

Ne spominješ ni da su komunisti organizirali otpor i da su ustaše bježale upravo zbog tog otpora. I da, komunisti su, za razliku od NDH, bar nešto stvorili.

Od jedne siromašne, pretežno seljačke zemlje napravili su industrijaliziranu državu, opis­menili narod, uveli radnička prava, osigurali pravo na rad, zdravstvenu zaštitu i mirovine, izgradili tvornice, pruge, škole i bolnice, omogućili masovno školovanje djece radnika i seljaka itd. Čak je i ta dvorana u kojoj si pjevao danas i jučer izgrađena u tom ‘komunističkom mraku’ samodoprinosima građana/ki Rijeke nakon šta su NA REFERENDUMU na to pristali.

“NDH nije stvorila ništa”

A NDH? NDH nije stvorila ništa.

Jedino što su znali bilo je klati, progoniti i ubijati – djecu, žene, starce, ostale civile – samo zato što su bili druge vjere i druge nacije.

To je razlika.

I od te istine se ne može pobjeći, ma koliko se skrivao iza drugih. To cijeli normalan svijet zna. Zato ni ne možeš pjevati u mnogim europskim gradovima. TI si taj kojemu nema spasa. Nadam se da će dobro provjetriti Dvoranu”, napisala je Renata Kolombo. (Index.hr)