Da kojim čudom raspolažete viškom novca, u šta biste ga uložili? Da li biste platili nekog da vas svakodnevno zastrašuje najavom novih ratova, da vas laže i obmanjuje, da peva slavopojke genijalnim naprednjačkim vlastima, da pokreće hajke na svakog ko se drzne da prozbori koju kritičku reč o moćnicima, da vas ubeđuje kako vas svi okolni narodi mrze, te da vam uporno ubija volju za životom? Ne biste? Žalim slučaj, kasno ste se setili. Već ste finansirali navedene aktivnosti, a i mnoge druge slične nepodopštine. I nastavićete da dajete svoj novac onima koji vas truju, potcenjuju vašu inteligenciju i prave vas budalama.

Država Srbija kroz projektno sufinansiranje medijskih sadržaja izdašno deli novac iz budžeta provladinim tabloidima, po principu – što više kršiš Kodeks novinara Srbije, to ćeš više para dobiti na konkursima. Tako je, na primer, na prošlogodišnjem beogradskom konkursu 15 miliona dinara dodeljeno režimskim tabloidima – Informeru, Srpskom telegrafu i Alou. Ove godine su navedeni tabloidi, plus Kurir, dobili na istom konkursu oko 12,5 miliona dinara. A tu su i lokalni konkursi, na kojima su tabloidi od početka ove godine dobili oko 30 miliona dinara. Informer je tokom 2017. i 2018. godine dobio ukupno oko 15 miliona dinara na lokalnim konkursima.

Hronika zlatnog doba

Istini za volju, tabloidi zvanično ne dobijaju novac iz budžeta za širenje mržnje i panike, već za projekte kojima se reklamira turistička ponuda mile im domovine, ali i neprevaziđeni rezultati naprednjačkih vlasti u ostvarivanju svakovrsnog boljitka. Projekti za koje je Informer dobijao novce nose ovakve naslove: “Upoznajte opštine i gradove u Srbiji, Kovačica – procvat privrede i turizma u metropoli naive”;  “Beograd – lider razvoja u turizmu i regionu”; “Beograd – grad razvoja, mladih i širom otvorenih vrata”; “Pančevo za dve godine 1,9 milijardi investicija”; “Ruma – stalna briga o životnoj sredini”.

Jasno je da se radi o čistoj PR delatnosti, to se čak i ne krije, pa je tako tekst o uređenju Kameničkog parka i drugih zelenih površina u Novom Sadu nastao montažom saopštenje sa sajta Grada Novog Sada i izveštaja sa portala 021, kako su utvrdili novinari Raskrinkavanja. Resavsko-kolažna metoda pisanja tekstova ne zahteva mnogo truda i novca, ostane tu ponešto i za redovne informerovske sadržaje krvožednog tipa. Mogli bi projekt-menadžeri Informera da objedine svoje projekte pod zajedničkim naslovom “Hronika zlatnog doba” ili “Zašto je Bog poslao Vučića Srbima”, da konkursnoj komisiji sve bude jasno čim otvore prijavu za natječaj.

Naprednjaci su našli prividno legalan način da se odanim medijima adekvatno revanširaju, naravno – našim novcem. Mali problem koji ukazuje na nelegitimnost ovakve raspodele budžetskog novca je činjenica da se dotirane tiskovine teško mogu nazvati medijima. Informer je od avgusta do decembra prošle godine prekršio Kodeks novinara samo 600 puta, tokom 2018. godine je postigao skroman skor od 351 lažne vesti na naslovnoj strani, a u istom periodu su Informer i Srpski telegraf objavili 265 najava rata i oružanih sukoba sa svim susednim državama, izuzev Rumunije koja je iz nepoznatih razloga nepravedno diskriminisana. Možda to nije u skladu sa zakonom, ali upravo zbog ovakvih toksičnih sadržaja tabloidi i dobijaju naš novac, jer je u interesu vladajuće kaste da građane drži pod hipnozom, u strahu i konstantnom vanrednom stanju.

Pametno uložen novac

Kad se sve sabere, ispada da mi, poreski obveznici, debelo plaćamo da bismo bili dezinformisani, lagani, obmanjivani, zastrašivani ratovima, huškani na sve narode naokolo, da bi nam raspirivali najniže strasti; finansiramo svakodnevne panegirike vlastima i njihovim famoznim uspesima, plaćamo targetiranje ljudi i linčovanje izdajnika i ostalih autošovinista. Iskoristio bih priliku da čestitam sebi i ostatku srbijanskog građanstva na tome što smo svoj teško zarađeni novac ovako pametno uložili. Utešno je što nam nije prvi put, te što svoj novac već decenijama ulažemo u slične projekte od kojih nismo videli nikakvog dobra. A nismo ni prošli najgore.

Najradikalniji slučaj pogrešno uloženog novca je obilno finansiranje JNA tokom mnogih socijalističkih decenija. Građani Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva, Podrinja, Prištine i drugih gradova i oblasti u susedstvu desetljećima su odvajali novac za tenkove, haubice, topove, kalašnjikove, automatske puške, municiju, granate i ostalu vojnu opremu, a onda je JNA tim istim naoružanjem i municijom godinama ubijala one koji su ga finansirali. Ako ništa drugo, bar bi nas ovo najtragičnije, jezivo iskustvo trebalo da nauči da najzad počnemo da kontrolišemo kako nadležni organi troše novac koji im dajemo.

Projektno sufinansiranje medija iz budžeta samo je jedan način finansijske podrške poslušnim medijima. Tu su i javne nabavke, oglašavanje državnih institucija i javnih ustanova putem povlašćenih medija, ali i stroga kontrola oglašavanja privatnih firmi u medijima u okvirima klijentilističkog sistema koji je uspostavljen u Srbiji. To nije ništa novo, i u vreme vladavine Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije tačno se znalo koji će mediji dobiti oglase, a koji ne, bez obzira na tiraž, čitanost ili gledanost. Najradikalniji primer kog mogu da se setim je satirični list Ošišani jež, koji je izlazio u minornom tiražu, a teško da je prodavao više od 50 do 100 primeraka, ali je zato na svojim stranicama imao oglase svih državnih giganata – od Telekoma do NIS-a.

Kad je beg bio cicija?

Nije medijsko polje jedino na kojem se uzaludno i pogrešno troše naše pare. A to nije karakteristično ni samo za naprednjački režim. Svaka vlast poslednjih decenija davala je naš novac sebi bliskim ljudima u zamenu za sumnjive protivusluge. U vreme vladavine demokrata bilo je popularno prelivanje novca iz budžeta u razne PR aktivnosti. Prema podacima BIRN-a iz 2013. godine, javna preduzeća su sklopila više od 200 poslovnih ugovora o promociji, u ukupnoj vrednosti od 2,7 miliona evra. Jedna PR agencija dobila je oko 20 miliona dinara od raznih javnih preduzeća kao što su Veterina Beograd, Beogradski vodovod i kanalizacija ili Zelenilo za “savetodavnu podršku u komunikaciji rada”, “izradu projekta za promociju novih projekata” i slične larpurlartističke PR aktivnosti.

Osim za finansiranje streljačkih medija koji šene pred Vučićem, novac koji uplaćujemo u budžet odlazi za razne napredne i naprednjačke potrebe. Na primer, 2,5 miliona evra smo poklonili naprednjačkim biznismenima da srede hotele koje su kupili u Vrnjačkoj Banji, a na Air Srbiju smo tokom 2017. i 2018. godine potrošili sitnih 14 miliona evra. Našim novcem plaćani su računi za mobilni telefon Milana Jeličića Jutke iz Brusa, uključujući i hiljade seksističkih SMS-ova koje je slao Mariji Lukić i drugim ženama; našim novcem finansiraju se i Jutkini prohtevi i pretvaranje raznih naprednjačkih poverenika u lokalne šerife. Našim novcem plaćeno je i paljenje kuće novinara Milana Jovanovića za šta je optužen bivši predsednik Opštine Grocka.

Našim novcem finansirano je i rušenje u Savamali, platili smo i muzičku fontanu na Slaviji od čije preglasne muzike stanari obližnjih zgrada nemaju mira, našim novcem finansira se i armija SNS-botova koja nas na portalima i društvenim mrežama ubeđuje da živimo u zlatnom dobu, da je Vučić genije, a da Srbija ekonomski napreduje džinovskim koracima, bez obzira što mi to ne osećamo. I to je samo mali deo nepodopština koje plaćamo, onaj poznat i dostupan javnosti, a na šta se sve troše naše pare mi uglavnom nemamo pojma. Baš smo široke ruke kad treba da platimo svakojake vlastodržačke gadarije. A i može nam se, pošto smo puni kao brod. Kad je beg bio cicija?

Borba za vlast i državnu kasu

Svakog meseca svaki zaposleni građanin Srbije skoro 40 posto onoga što zaradi uplati u budžet. I tu nije kraj davanjima, tako plaćenom porezu treba dodati akcize na piće, duvan i gorivo; zatim porez na hranu, odeću i druge potrepštine, pa porez na imovinu, porez na upotrebu motornih vozila itd; vlasnici firmi plaćaju i porez na dodatu vrednost i gomilu drugih; tu su i porezi na dobit, na prenos imovine fizičkih i prаvnih licа, na prihode od sаmostаlnih delаtnosti, na prihode od аutorskih prаvа, prаvа srodnih аutorskom prаvu i prаvа industrijske svojine; porez nа registrovаno oružje, porez nа premije neživotnih osigurаnjа itd.

Sav novac koji fizička lica i pravni subjekti plate odlazi na raspolaganje onome ko drži vlast u državi. I to je pravi uzrok onolike političke borbe za vlast – držanje kase u svom posedu, raspolaganje novcem građana po sopstvenom nahođenju. Za dobar deo novca znamo gde odlazi (školstvo, zdravstvo, policija, pravosuđe itd), ali se ne zna koji je od ovih sektora u gorem stanju, pa je jasno da se našim novcem ne raspolaže u našem interesu čak ni tamo gde koliko-toliko možemo da pratimo njegove tokove. Međutim, uprkos tome što se novcem građana vlastodršci razbacuju kako im se ćefne, građanima ne pada na pamet da one koje plaćaju pozovu na odgovornost i da traže čist račun i detaljan troškovnik.

Di su naši novci i druga prokleta pitanja

Pritom, građani Srbije uopšte nisu neinformisani, naprotiv, oni su izvanredno obavešteni. Nema te dobro skrivene tajne koju naši građani nisu prokljuvili. Znaju oni sve planove Džordža Soroša i Novog svetskog poretka za uništenje Srbije do najsitnijih detalja, znaju kako Putin planira da spasi Srbiju, najtajniji dokumenti CIA-e za njih su otvorena knjiga, znaju i sve planove Albanaca za napad na Srbiju pre samih Albanca, znaju sve o pogubnom uticaju vakcina na zdravlje, znaju ko je zapravo ubio Đinđića, znaju i pravu istinu o Drugom svetskom ratu, a ne ovu koju su nam poturili zli komunisti… Sve znaju osim jedne majušne sitnice – šta se dešava sa novcem koji su krvavo zaradili, sa desetinama hiljada evra koje tokom radnog veka svako od njih uplati u budžet.

Dobro, ne može čovek baš sve da zna, a tim parama se ionako gubi trag u lavirintima državne administracije, da bi se stiglo do takvih ezoteričnih saznanja neophodno je pripadati krugu posvećenih, takozvanim velikim majstorima vlasti i moći. Ova druga saznanja o dobro skrivanim svetskim tajnama su lako dostupna, mogu se pročitati svakog dana u omiljenim tabloidima poput Informera, Srpskog telegrafa, Kurira ili Aloa. Čitajući ta senzacionalna otkrića, građanin može da se uteši kako je dobro uložio svoj novac, mada ga niko za to nije pitao.

A i to prokleto pitanje “Di su naši novci?” postavljaju samo neki vojvođanski separatisti, lojalan podanik države Srbije nije lud da postavlja nezgodna pitanja moćnicima, uprkos tome što sva moć moćnika počiva na novcu koji uzimaju od tih istih građana. Zna dobro građanin da nije pametno buniti se protiv onih odozgo, ma ko trenutno zauzimao taj uzvišeni položaj. Znaju građani dobro da ako se pobune može da ih strefi prava katastrofa i nesreća. Poslaće sultan iz Stambola ortu janičara da izvrši seču knezova koji vode pobunu, ili će car iz Beča poslati puk vojske da uguši pobunu u krvi, a vođu pobunjenika kruniše usijanom krunom. Zato je bolje mirno plaćati harač i ne interesovati se previše za džepove u kojima porez završava. U suprotnom, tabloidi će naše radoznale građane proglasiti za izdajnike srpstva, strane plaćenike, autošoviniste i narodne neprijatelje. I to o njihovom trošku.