ZAŠTO VUČIĆ TRPI NEZAVISNE MEDIJE?

Služe li nezavisni mediji kao sredstvo stvaranja iluzije medijskih sloboda i demokratičnosti ili je njihovo postojanje isključivo rezultat pritisaka iz Evropske unije?

ZAŠTO VUČIĆ TRPI NEZAVISNE MEDIJE?

Kad je u pitanju medijska scena u Srbiji, oveštala floskula „medijski mrak“ zapravo zvuči prilično realistično. Mediji su jedna od glavnih poluga vlasti Aleksandra Vučića, a predsednik Srbije je učinio sve što je u njegovoj moći da pod svoju kontrolu stavi što veći broj uticajnih medija. Vladajuća oligarhija ima potpunu kontrolu nad svih pet televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Njima treba pridružiti i gradsku televiziju Studio B i regionalnu Radio televiziju Vojvodine. Pored toga, sve najuticajnije dnevne novine su pod kontrolom naprednjaka – „Politika“, „Večernje novosti“, kao i brojni tabloidi poput „Informera“, „Srpskog telegrafa“, „Kurira“, „Alo“… Takođe, i većina najčitanijih sajtova kao što su Telegraf, Srbija danas, Espreso, Mondo – nalazi se pod komandom naprednjačke vlasti.

Za drugačije mišljenje i kritičke glasove ima mesta tek na margini. Na sajtovima kao što su Peščanik, Autonomija, Insajder ili Istinomer; u dnevnim novinama „Danas“, u nedeljnicima „NIN“ i „Vreme“, ili u retkim lokalnim medijima koji još uvek pružaju otpor naprednjačkim pritiscima. Tu je i TV N1, koja je dostupna na kablovskom programu, ali ne kod svih operatera.

Dobrovoljno dezinformisanje

I to malo nezavisnih medija što je preteklo izloženo je svakodnevnim pritiscima vlasti, zastrašivanju, harangama u poslušnim medijima, bojkotu oglašivača i sličnim metodama gušenja medijske slobode. U pritiscima na medije vlast ne preza ni od najradikalnijih metoda, o čemu svedoči spaljivanje kuće novinara portala Žig info Milana Jovanovića. Zbog sumnje da je umešan u ovo zlodelo, nedavno je uhapšen predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović, inače član Srpske napredne stranke.

Osim što su mediji koji nisu pod kontrolom vlasti malobrojni i izloženi maltretmanu, problem je i u tome što ne dolaze do velikog broja ljudi, pogotovo kad se uporede sa medijima koji su odani režimu. Prema jednom istraživanju od pre godinu dana, više od polovine građana Srbije informiše se putem RTS-a i Televizije Pink (55 odsto), na drugom mestu su društvene mreže (31 odsto), a čitanju štampanih medija sklono je tek 6,6 odsto stanovništva. Jedino je u Beogradu situacija malo drugačija, tu se TV N1 bori za prvo mesto sa TV Pink.

Procenat građana koji našminkanu verziju realnosti na RTS-u i Pinku doživljavaju kao stvarnu Srbiju gotovo da se poklapa sa procentom birača koji glasaju za SNS. Reklo bi se da nije reč o slučajnosti, već da tu postoji uzročno-posledična veza, te da svoj uspeh kod birača naprednjaci duguju upravo kontroli koju imaju nad najgledanijim televizijama. I sklonosti većine građana da poveruju u svaku laž koja im se servira sa pozicije moći, što nam je dobro poznato još iz vremena Slobodana Miloševića.

Totalitarna svest

U takvom kontekstu realni dometi nezavisnih medija ne mogu da budu veliki. Odatle bi se moglo zaključiti da retke nelojalne medije Vučić trpi da bi stvorio iluziju medijskih sloboda i demokratičnosti u zemlji kojom neprikosnoveno vlada. Međutim, taj zaključak bi bio pogrešan. Vučić i njegovo najbliže okruženje svakodnevno demonstriraju netrpeljivost prema svakom neslaganju, drugačijem mišljenju, prema bilo kom obliku neposlušnosti ili nagoveštaju opozicionog delovanja. Jednostavno, Vučić ima totalitarnu svest koja ne trpi nikakvo suprotstavljanje.

Kad bi se samo on pitao u Srbiji nijedan jedini slobodni medij ne bi postojao, a opozicione partije bi bile listom zabranjene. Kakav je Vučićev odnos prema slobodi misli i izražavanja pokazao je onomad kao Miloševićev ministar informisanja i tu se ništa nije promenilo.

Ono što Vučića sprečava da svoje totalitarne porive razvije do kraja zapravo je jedna slučajna, skoro banalna činjenica – geografski položaj Srbije. Budući da se Srbija nalazi na evropskom kontinentu i da je i dalje, bar zvanično, na putu u Evropsku uniju, predsednik je prinuđen da pravi kompromise i odustaje od svojih intimnih ubeđenja, koliko mora.

Blagotvorni uticaj Zapada

I tu dolazimo do ključnog paradoksa naše društvene realnosti. I ovo malo medijskih sloboda imamo zahvaljujući pritiscima sa Zapada. A to važi i za sva druga područja političkog i društvenog života. Malobrojni dobri potezi vladajućih režima u Srbiji učinjeni su pod pritiskom. Samo zahvaljujući Zapadu postoji ovo malo vladavine prava, izručeni su ratni zločinci Haškom tribunalu, nekima je suđeno i pred domaćim sudovima, vrši se kakva-takva kontrola nad finansijama i ne dozvoljava mogućnost novih ratnih sukoba.

Da smo prepušteni sami sebi, da isključivo domaće elite odlučuju o svemu, bili bismo jednopartijska država u kojoj je opozicija stavljena van zakona, disidenti se progone i hapse, mediji su pod apsolutnom kontrolom države, a prava i slobode pojedinca su svedeni na razmere zakržljalog makovog zrna. A verovatno bismo već bili i u novom ratu sa susedima, u „drugom poluvremenu“ – što reče Ivica Dačić, u kom bi uloga medija bila svedena na širenje međunacionalne mržnje i ratno huškanje.


Tekstove s portala analiziraj.ba uz obavezno navođenje linka na izvorni tekst, dozvoljeno je prenositi tek 24 sata nakon objavljivanja

About The Author