Jedina lokalna televizija u istočnoj Hercegovini, smeštena u Trebinju, je krajem januara emitovala prilog u kome je razmatrala zašto nema ministara iz Hercegovine ni u ovom sazivu Vlade RS.

Za sagovornika su izabrali izvesnog Filipa Matića, mladog politikologa iz Istočnog Sarajeva.

On je rekao da je najveći problem odlazak mladih iz manje razvijenih mesta u veće gradove na školovanje, što dovodi do manjka stručnjaka u ovim regijama pa je izbor ljudi koji bi bili adekvatni predstavnici u Vladi RS nikakav.

Ukratko, u Hercegovini, iz ugla i Matića i Vlade, nema dovoljno stručnih ljudi da bi dobacili do tih intelektualnih, organizacionih i inih visina potrebnih za ulaz u izvršnu vlast.

Kad se tako posmatraju stvari, nameće se zaključak da je Vlada RS sastavljena od samih eksperata, najboljih u svojoj oblasti, ljudi koji su intelektualno i profesionalno toliko superiorni da ih je to preporučilo da budu na čelu RS.

A onda se zagledate u aktuelni saziv i uočite jednog Petra Đokića, večitog ministra koji je, navodno, visoke škole završio u Londonu, a engleskim ne vlada. Osim toga je i presuđen za prevaru.

Druga dva ministra su zbog presuda, samo što su imenovana, podnela i ostavke.

Teško da bi i ostatak Vlade fascinirao obrazovanjem, znanjem, pa, ako baš spustimo lestvicu, i elokvencijom.

Biće da je mladom politikologu nešto promaklo i da su razlozi ipak malo drugačiji.

Čini se da su Hercegovci u vlasti, da ne kažem vladajućoj stranci, skoni sindromu bicikliste. Povijaju leđa pred onima iznad, a gaze one ispod sebe.

Da bi dogurali do pozicije koju trenutno zauzimaju, toliko puta su pomnoženi sa nulom, bezbroj puta su morali da progutaju svoj ponos, da se odreknu integriteta, da im je jedina satisfakcija i duhovna hrana da druge isto tretiraju.

Niko ih u Vladu ne zove, a oni se i ne bune jer ne žele da (šefa) naljute.

Psiholog bi možda mogao da zaključi da se komotnije osećaju u svojoj palanci, da se u velikom gradu bore sa inferiornošću koju kriju, dok u poznatoj sredini moraju da se bore (i lako izlaze na kraj) samo sa onima koji su spremni na veću servilnost.

Dovoljno im je da zauzmu direktorske pozcije i da im iz Banjaluke daju odrešene ruke da postanu lokalni gospodari koji odlučuju o svemu. Koga zaposliti, a koga izopštiti.

Većina ljudi oseća da se Hercegovina iskorištava ‒ iz nje se odnosi, ona se crpi, cedi kao suva drenovina, a u nju se malo ulaže.

Dovoljno je proći putem od Foče preko Gacka do Nevesinja, pa da čoveku bude jasno da se radi o zanemarenom, da ne kažemo, zaboravljenom kraju.

Naime, ako izuzmemo Trebinje koje zbog niza faktora, pre svega pozicije i klime, beleži izvestan razvoj, ostatak istočnog dela je sve tužniji, prazniji i depresivniji.

Nekadašni Hercegovci bi bili skloni da podignu bunu kada bi se neko usudio da im kaže da nisu dovoljno pametni, obrazovani, pa ni sposobni da budu u Vladi. Oni su voleli da se pohvale da, imajući na umu broj stanovnika, imaju i najviše doktora nauka ili najviše fakultetski obrazivanih stanovnika.

Ali, avaj. Takvih Hercegovaca više nema, pa nikome na pamet ne pada ni da žučnije komentariše ovaj prilog, a kamoli da protestuje.

Iskustvo ih je naučilo da je korisnije biti poslušan nego principijelan.

Zato ministar i može biti svako, pod uslovom da nije iz Hercegovine.