U slavu genocida

I ove godine Milorad Dodik i njegova horda nacional-skakavaca proslavljaju Dan Republike Srpske. Ustavni sud Bosne i Hercegovine dva puta je ovaj nazovi praznik proglasio neustavnim, ali to ne sprečava slavljenike gnusnog praznika. S obzirom šta zapravo slave, nije ni čudo što ih ustav i zakoni ne sputavaju, Republika Srpska je i nastala kao negacija svakog pokušaja da se društvo uredi pravnim regulama i etičkim normama.

Provokacije Milorada Dodika i ostalih glavešina srpskog sveta iz godine u godinu postaju sve bestidnije, a sad su rešili da prevaziđu sami sebe. Proslava će biti održana na dve lokacije, u Banjaluci se priređuje svečana akademija, a u Istočnom Sarajevu marširaće policijske snage u defileu. Ispaljivanje počasne artiljerijske i snajperske salve nije predviđeno programom, mada bi se savršeno uklopilo u koncept glorifikacije zločinačke prošlosti.

Srpski režim nesebično pomaže prekodrinsku braću u razgradnji BiH, kao i u negovanju tekovina genocida. Slavlju će prisustvovati patrijarh Porfirije, duhovni poglavar Srpskog sveta (devojačko: Velika Srbija), a svetovno krilo velikodržavlja predstavljaće razni Vučićevi poklisari: ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, predsednik Skupštine Vladimir Orlić, narodni poslanici, ministri, te Vučićev sin Danilo, valjda u svojstvu prestolonaslednika.

Predsednik Srbije neće doći, propustiće priliku da se priseti mladalačkih dana kad je, kao funkcioner Srpske radikalne stranke, obilazio snajperiste poređane oko Sarajeva i bodrio ih da istraju u pravednoj borbi protiv civila u redovima za hleb i vodu. Mladosti će se podsetiti Dačić koji je u vreme opsade, etničkog čišćenja i genocida bio portparol Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, centrale za planiranje masovnih zločina u BiH. Glasnogovornik smrti i zločina, pravi čovek na pravom mestu.

U Istočnom Sarajevu uveliko traju pripreme i najave svečanog događaja. Na zgradi Opštine, u prostorijama boračkog udruženja stoji poster Ratka Mladića, kreatora Republike Srpske. Pored se nalazi Kulturni centar u kom će biti održana projekcija Borisa Malagurskog koji falsifikuje istoriju, negira genocid, pa je zato njegovo emitovanje zabranjeno po brojnim evropskim gradovima.

Slaviti defileom uniformisanih lica Dan Republike Srpske nadomak grada koji je Vojska Republiek srpske četiri godine držala pod opsadom – znači slaviti opsadu Sarajeva, proslavljati ubijanje nedužnih civila, diviti se onima što su snajperskim puškama pucali dečacima i devojčicama u glavu. A proslavljati Dan Republike Srpske, svejedno gde, znači proslavljati ratne zločine, genocid, masovna proterivanja, konc-logore, kolektivna silovanja, mučenja, zlostavljanja, pljačku, razaranje, spaljivanje, zločine protiv čovečnosti.

Nikakva šminka, relativizacije, falsifikati ne pomažu. Republika Srpska je nastala na zločinu i genocidu, tu činjenicu niko nikad ne može promeniti. Uostalom, ni sami kreatori Republike Srpske nisu krili svoje planove, pa nema smisla da se baštinici njihovoih zlodela sad prave ludi. Na sednici Narodne skupštine Republike Srpske održanoj 12. maja 1992. Godine usvojena je “Odluka o strateškim ciljevima srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”.

U tom dokumentu su definisani prioriteti srpskog naroda: “Državno razgraničenje sa druge dvije nacionalne zajednice; koridor (povezanost teritorije) između Semberije i Krajine; uspostavlјanje koridora u dolini rijeke Drine, eliminisanje Drine kao granice između srpskih država; uspostavlјanje granica na rijekama Uni i Neretvi; podjela grada Sarajeva na srpski i muslimanski dio i uspostavlјanje u svakom od dijelova efektivne državne vlasti; izlaz Republike Srpske na more.“ Prioriteti su, dakle, bili etnička čišćenja, masovna proterivanja, pokolji, masakri, istrebljenje nesrba, pre svega Bošnjaka i Hrvata. Odnosno, to su bila sredstva za ostvarivanje onoga što su Karadžić i poslanici Skupštine RS videli kao famozni interes srpskog naroda.

Kada je čuo šta su strateški ciljevi RS-a, načelnik Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratko Mladić je odmah shvatio kuda to vodi. „Mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid”, rekao je Mladić. Sprovođenje genocidne politike je počelo malo ranije, u aprilu 1992. godine, kad su srpske snage, uz podršku JNA i paravonih jedinica iz Srbije, započele etničko čišćenje istočne Bosne, ubijajući civile po Zvorniku, Višegradu, Bratuncu, Bijeljini i mnogim drugim gradovima i selima. U aprilu je počela i opsada Sarajeva koja će trajati 44 preduga meseca.

A čitav zločinački velikosrpski projekat u BiH stavljen je u pogon 9. januara, kada je zaverenička grupa koja je sebe nazvala Skupštinom srpskog naroda donela deklaraciju o proglašenju tzv. Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine, kao nezavisne teritorije unutar ustavne Bosne i Hercegovine. Taj datum sada proslavljaju naslednici ideologa i praktičara genocida. Republika Srpska je i stvorena da bi bilo izvršeno etničko čišćenje nesrba, prevashodno Bošnjaka, da bi se zločinom i genocidom stvorila čista, homogena srpska teritorija, kao deo Velike Srbije u nastajanju. Zločin i genocid su svrha postojanja Republike Srpske, njen temelj i jedini smisao postojanja.

Desetine oficira i pripadnika Vojske Republike Srpske osuđene su za ratne zločine, nehumana postupanja, progone, zločine protiv čovečnosti i genocid. Na doživotnu robiju osuđene su ratne vođe bosanskih Srba: Radovan Karadžić, prvi predsednik Republike Srpske, i Ratko Mladić, vrhovni komandant Vojske Republike Srpske. Devetog januara u Banjaluci i Istočnom Sarajevu biće odata počast genocidnom dvojcu, ali i svim drugim ratnim zločincima, osuđenim i neosuđenim, koji su u temelje Republike Srpske ugradili desetine hiljada kostiju nevinih ljudi, ubijanih samo zato što se zovu malo drugačije, ne baš srpski.

Proslavljanje Dana Republike Srpske je odavanje počasti fašistima koji su belim trakama u Prijedoru označavali bošnjačke kuće. Devetog januara se slave koncentracioni logori za mučenje i ubijanje Bošnjaka, Omarska, Keraterm, Trnopolje, Manjača, Luka i mnogi drugi. Slavi se hotel “Vilina vlas” koji su Milan Lukić i njegovi dželati pretvorili u logor za silovanje. Slavi se ubijanje bošnjačkih civila na Višegradskom mostu koje je predvodio isti taj Lukić. Slavi se pokolj na Korićanskim stijenama, masakri u Kozarcu i Rogatici, slavi se opsada Sarajeva, slavi se elitocid i kultorocid, slavi se genocid u Srebrenici, slave se masovne grobnice, primarne, sekundarne i tercijarne. Nema monstruoznijeg praznika na svetu od Dana Republike Srpske.

I taj i takav najjeziviji, najnemoralniji, najdemonskiji praznik na planeti odvija se sa učešćem i blagoslovom patrijarha jedne bar nominalno hrišćanske organizacije, Srpske pravoslavne crkve. Tako Republika Srpska pored političkog i ideološkog dobija i religijsko, metafizičko opravdanje; tako se krvavi temelji Republike Srpske peru osvećenom vodicom. I nije Porfirijev nastup na proslavi dana RS-a nikakv eksces, niti iznenađenje, već deo kontinuiteta.

Njegov prethodnik, patrijarh Irinej, takođe je učestvovao u proslavi zla i propovedao da je „Republika Srpska delo promisla i volje Božje”, što će reći da su silni ratni zločini i genocid izvršeni u skladu s Božjom voljom, da je u pitanju nebeski, božanski plan, a ne delo ljudskih ruku. Kad čovek amputira savest, a sve skrupule baci na smetlište, onda mu nije teško ni Boga da mobiliše i postavi ga za šefa Centralne otadžbinske uprave ili neke slične radikalsko-socijalističko-zločinačke organizacije. I svi oni zajedno, patrijarh, vladike, političari, ratni zločinci, arhitekte Srpskog sveta, podobni umetnici i razni drugi uglednici svečano će defilovati u prazničnoj povorci, pod zastavom srpskog Boga Marsa, pod zastavom smrti, razaranja i uništenja. (Tomislav Marković, Tačno.net)

Otmica u Karakasu

Dve decenije pre nego što su američke snage kidnapovale venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, Ugo Čavez je predvideo takav razvoj događaja: „Pre mnogo godina neko mi je rekao: ʼNa kraju će te optužiti da si trgovac drogom – ti glavom i bradom – ti, Čavez. Ne samo da vlada to podržava ili dopušta – ne, pokušaće da primene na tebe istu formulu kao na Norijegu.ʼ Traže način da Čaveza direktno povežu s trgovinom drogom. A onda se, naravno, sve okreće protiv ʼpredsednika trgovca drogomʼ, zar ne?“

Trećeg januara ujutru Tramp je na svom nalogu na Truth Socialu objavio novogodišnju čestitku u kojoj je rekao da su SAD izvele „udar velikih razmera na Venecuelu i njenog vođu“. Predsednik Maduro i njegova žena Silija su „uhvaćeni i avionom odvedeni iz zemlje“. Više pojedinosti će uslediti za nekoliko sati, rekao je Tramp. Ali te pojedinosti su ostale zbrkane.

Kasnije toga dana pozvao me je stari prijatelj iz Karakasa. Rekao mi je da se već neko vreme vode tajni pregovori između vlade i američkih vlasti, koje su htele Madurovu glavu, ali on im se otimao – prema New York Timesu, ponudili su mu velikodušnu penziju u Turskoj, ali on je to odbio, što mu služi na čast. I mada je više puta nudio da pregovara sa Vašingtonom o nafti i izvozu droge u Ameriku, u isti mah je pozivao građane Venecuele da protestuju protiv Trampovog sve većeg vojnog prisustva na Karibima.

Trampova administracija je očigledno više volela da pregovara sa potpredsednicom Delsi Rodrigez i drugim članovima vlade u Venecueli, u kojoj su ključni ministri Diosdado Kabeljo (unutrašnji poslovi) i Vladimir Padrino (odbrana). Obojica imaju podršku vojske, čiji sastav broji oko 100.000 ljudi, a Kabeljo zapoveda još većim snagama narodne milicije. Na pojačanje pretnji iz Amerike Madurova vlada je odgovorila naoružavanjem delova stanovništva.

Ključno pitanje je ko sad vlada Venecuelom. Prvi odgovor je došao od Trampa: „Mi ćemo upravljati zemljom sve dok se ne steknu uslovi da izvršimo sigurnu, jasnu i razumnu tranziciju.“ Ali Trampova administracija je zapala u škripac. Pripadnici njegovog pokreta MAGA ne žele da američki vojnici gube živote u stranim zemljama. To je bio njegov ključni deo kampanje protiv demokrata i starog republikanskog režima, koji su slali vojsku u Avganistan i Irak. Pripadnici MAGA pokreta ne žele američke vojnike na teritoriji Venecuele. Istovremeno, ekstremno desničarska latinska emigracija, ultraši koje predstavlja Rubio, nisu zadovoljni time što u Karakasu i dalje u vladi sede bolivaristi, to jest socijalisti i antimperijalisti.

U jednom trenutku se pominjalo da će Marko Rubio biti imenovan za de facto guvernera ili konzula Venecuele koji će izdavati naređenja njenoj vladi. Poruke iz Karakasa su protivrečne. Dan posle otmice Madura ministar unutrašnjih poslova Kabeljo je izjavio: „Ovo je napad na Venecuelu. Mi smo u pripravnosti. Pozivamo naš narod da sačuva prisebnost i poverenje u naše vođstvo. Ne dopustite nikome da klone duhom ili da olakša situaciju agresivnom neprijatelju.“

Vrhovni sud Venecuele potvrdio je da će Delsi Rodrigez vršiti predsedničku dužnost naredna tri meseca. Ona je na državnoj televiziji zatražila oslobađanje Madura. Tramp ju je napao u Atlanticu kao nedovoljno fleksibilnu. Rekao je da će ona morati da ispuni ono što je obećala i zapretio: „Ako ne uradi pravu stvar platiće visoku cenu, veću od Madura… Promena režima – zovite to kako hoćete – bolja je od onog što sada imate. Ne može vam biti gore.“

Trampova administracija ne shvata da šta god ljudi mislili o Maduru, mali broj Venecuelanaca podržava američku invaziju na njihovu zemlju. Ta tradicija ide unazad do Simona Bolivara, koji je upozoravao da se posebno Latinska Amerika mora čuvati od nove imperije na severu i odupirati se smeni španske dominacije američkom. Od nedelje se u mnogim delovima zemlje održavaju protesti – među njima i ogroman protest u Karakasu – u kojima se traži da Maduro bude oslobođen. Nezadovoljstvo je daleko šire od baze pristalica režima. Glavni Madurov protivnik u zemlji, katolički vođa, dao je intervju Četvrtom programu BBC radija 5. januara. Kad mu je novinar rekao: „Sada ste sigurno vrlo srećni“, odgovorio je: „Ne, nismo srećni. Ne volimo da neko okupira našu zemlju i većina nas ne želi da bude okupirana.“

***

Kako je Čavez upozoravao, Tramp i Rubio su pokušavali da nabede Madura za „narkoterorizam“, poslednju iteraciju onog nevidljivog oružja za masovno uništenje u Iraku. „Maduro NIJE predsednik Venecuele“, tvitovao je Rubio prošlog leta, „i njegov režim NIJE legitimna vlast. Maduro je glava Kartela de Los Soles, narkoterorističke organizacije koja je prisvojila zemlju. I pod optužbom je da krijumčari drogu u Sjedinjene Države.“

Kao što je poznato, sam Rubio dolazi iz slavne kokainske porodice, duboko upletene u trgovinu drogom širom Južne Amerike. Članovi njegove porodice godinama su učestvovali u krijumčarenju kokaina u Sjedinjene Države. Kao državni sekretar, postavljao je narko dilere u svaku proameričku vladu u Latinskoj Americi. Zato neki ovaj napad tumače i kao njegovu odbranu dilera koje sponzorišu Sjedinjene Države od autonomnijih trgovaca drogom u tom delu sveta.

Postoji i rasprostranjeno uverenje da Delta Force, tim američkih specijalnih snaga državnog terorizma koji je oteo venecuelanskog predsednika, igra važnu ulogu u mreži trgovine drogom u Sjedinjenim Državama. Istraživački novinar Set Harp u knjizi Kartel Fort Breg: trgovina drogom i ubistva u specijalnim snagama (Seth Harp, The Fort Bragg Cartel: Drug Trafficking and Murder in the Special Forces, 2025) dokumentuje ubistva i trgovinu narkoticima u američkoj bazi kod Fejetvila u Severnoj Karolini. Harpova knjiga je dospela na listu bestselera New York Timesa i kritika je uglavnom prihvatila njegove nalaze. Dakle, zločinačku akciju Sjedinjenih Država izveo je njihov sopstveni narko kartel, bez ikakvog stida i srama.

Sad ministarka pravde Pam Bondi tvituje takozvane optužnice, koje zvuče pomalo umobolno: „Nikolas Maduro i njegova žena Silija Flores optuženi su u Južnom okrugu Njujorka. Nikolas Maduro je optužen za narkoterorističku zaveru, zaveru za uvoz kokaina, posedovanje mitraljeza i sprava za uništenje i za zaveru posedovanja mitraljeza i sprava za uništenje protiv Sjedinjenih Država.“

Nijedan ozbiljan advokat u Sjedinjenim Državama ne bi u to lako poverovao. Cela stvar je farsa. Optužiti predsednika koga ste upravo kidnapovali dok ste bombardovali njegov glavni grad za „zaveru posedovanja“ automatskog oružja je groteskno. Bondi organizuje ovo suđenje s ciljem da utiče na američku javnost, ali možda to neće ići tako lako kao što ona misli. Madura će braniti neki od najboljih američkih advokata. S druge strane, u drugom Trampovom mandatu na funkcije su postavljani lojalisti koji neće dovoditi u pitanje predsednika i njegove lude ideje, kao što pokazuje intervju sa Trampovim šefom kabineta za Vanity Fair. Odsustvo bilo kakve ozbiljne opozicije koja bi insistirala na autoritetu Kongresa ukazuje na proces propadanja institucija američke demokratije.

Mnogi su istakli, kao što je primetio i Čavez, da je ovde ponovljen scenario sa Norijegom. Ali u jednom važnom smislu, Maduro se, bez obzira na svoje slabosti, ne može porediti sa Norijegom. Panamski moćnik radio je za CIA od 50-ih godina prošlog veka: pre nego što se posvađao sa Vašingtonom, krijumčario je oružje za desničarske grupe koje su trgovale drogom. Obučavao se za vršenje torture u zloglasnoj Školi Amerikâ, u kojoj su mnogi reketaši i perači novca od trgovine drogom sticali svoja prva iskustva. Sjedinjene Države su se prema njemu loše ponele uprkos svemu što je za njih uradio. Kada je počeo da se otima, vlada Džordža H. V. Buša je odlučila da ga svrgne sa vlasti. Tu operaciju je pratila američka vojna invazija pre nego što je Delta-SEAL odred odveo Norijegu iz palate i izručio američkim maršalima da ga zatvore posle lažnog suđenja.

Postoji još jedan presedan koji ne treba zaboraviti: slučaj Žan-Batiste Aristida, predsednika Haitija dva puta: ranih 90-ih i ponovo od 2001. do svrgavanja 2004. U početku umeren, Aristid se odvažio da kaže da bi Francuska trebalo da plati za ogromne reparacije koje je ostrvo moralo da isporučuje svom bivšem kolonijalnom gospodaru zbog zločina ukidanja ropstva posle revolucije na Haitiju 1791-1804. Radilo se o 21 milijardi dolara u današnjem novcu. Pariz je bio zabrinut da bi to moglo dati slične ideje Alžiru. U februaru 2004, francuski i haićanski zvaničnici sarađivali su sa američkim snagama u prisiljavanju Aristida da napusti zemlju.

Ovde imamo jednu zanimljivu fusnotu. U proleće 2004, dok se događala ta francusko-američka operacija, bio sam na konferenciji u Karakasu. Na dan Aristidove otmice, pitao sam Čaveza: „Zašto mu ne ponudite azil?“ On mi je odgovorio: „Strašno sam uznemiren. Pokušao je da me pozove, a mi smo bili zauzeti oko konferencije. Kad je poruka stigla do mene, bilo je prekasno. Već su ga poslali u Južnu Afriku: žao mi je zbog toga.“ Rekao sam da ću uskoro održati neko predavanje u Johanesburgu. On je odvratio: „Molim vas, pokušajte da se sretnete s njim i da mu kažete da je ovde dobrodošao. Bio bi red da se vrati u sopstveni region i da se bori protiv ovih nitkova.“ Poslao sam tu poruku. Ali mislim da je bio sklopljen dogovor da ga Pretorija drži u Južnoj Africi sve dok mu Sjedinjene Države ne odobre povratak na Haiti. Maduro je poslednji u tom dugačkom nizu.

Napadi na njega podsećaju na napade na Čaveza, koga su zapadni mediji stalno optuživali da je diktator. Zašto? Zato što je nosio uniformu. Ali Čavez je bio krajnje popularan i dobijao je izbore jedne za drugima. Za mnogo gorim ljudima od njega nije se moralo tragati po zalivskim državama i Saudijskoj Arabiji. Čavezov radikalno demokratski ustav – između ostalog i pravo da se, po potrebi, predsednik opozove referendumom – osudila je opoziciona desnica, koja je onda pokušala da upotrebi isti taj mehanizam opoziva protiv njega. Bio sam u Karakasu kad je Džimi Karter došao u posetu Venecueli radi posmatranja izbora. Bio je šokiran kad ga je u jednom restoranu, u zelenom istočnom predgrađu u kom živi buržoazija, ispljuvala opozicija. Posle toga je rekao: „Nikad nigde nisam video ovakvu opoziciju.“ Na pitanje „Kako su, po vašem mišljenju, protekli izbori?“, odgovorio je da ni u jednoj zemlji, uključujući i Sjedinjene Države, nije video tako pravedne izbore.

Čavez je uvek insistirao na tome da bolivarovska revolucija mora biti demokratska – i takva je i bila. S njim su o tome razgovarali mnogi, među ostalima i ja. Kad su stigli prvi rezultati referenduma iz 2004, upitao sam Čaveza: „Compañero, šta ćemo uraditi ako izgubimo?“ Odgovorio je: „Šta da radiš kad izgubiš? Odeš s vlasti i ponovo se boriš spolja objašnjavajući im zašto nisu bili u pravu.“ Njemu je to bilo veoma važno. Zbog toga je perverzno optužiti čaviste da su od početka bili antidemokratski usmereni. U Čavezovom periodu, opozicione novine i televizijske stanice neprestano su vršile propagandu napadajući režim – tako nešto nikad niste mogli videti u Britaniji ili Sjedinjenim Državama. Kad su neki rekli Čavezu: „Trebalo bi ih kazniti“, on je odgovorio: „Ne, borićemo se protiv njih političkim sredstvima.“

Od 2013. godine režim se izduvao. Ako je Maduro pobedio na izborima 2024, nije bio u stanju da obezbedi nijedan dokaz kad mu je Lula to zatražio. Ekonomski gledano, nema sumnje da su bolivaristi bili nesmotreni, čak i u Čavezovim danima. Kad su se tamo pojavili najbolji kejnzijanski ekonomisti, među njima i Din Bejker i Mark Vajsbrot, kao i Džozef Stiglic, njihove preporuke nisu uzete u obzir. Možda bi bilo bolje da su se u tom trenutku okrenuli Kini. Ali stvarno ekonomsko pogoršanje usledilo je zbog američke opsade. Sankcije na prodaju nafte, koje je Tramp nametnuo 2017-18, a Bajden zadržao, dovele su do toga da sedam miliona ljudi napusti zemlju. Venecuelanske izbeglice obrele su se u Majamiju, Kolumbiji i drugim delovima Latinske Amerike. Vašington je znao šta radi.

Podrška venecuelanskih oružanih snaga takođe je imala svoju cenu. Posle pokušaja državnog udara protiv Čaveza, rekao sam mu: „Ovo je prilika za temeljno restrukturisanje vojske.“ On mi je odgovorio: „Ali to nije lako uraditi. Rešavamo se starijih generala koji su znali za puč protiv mene ili su u njemu učestvovali.“ Rekao sam: „To je velikodušno od vas. Kad bi takav pokušaj državnog udara protiv legitimno izabrane vlade bio izveden u Sjedinjenim Državama, glavni generali bi verovatno bili pogubljeni zbog izdaje, a drugi bi godinama čamili u zatvoru. Ali vi ste pustili neke od tih ljudi da odu.“ On mi je odgovorio: „Bolje je udaljiti smrad.“ Tada sam pomislio da je slabić.

Bolivarovski režim dugo je bio spoj radikalne demokratije, efikasne socijalne države i programa opismenjavanja, kao i internacionalističke spoljne politike. To je bila konstelacija. Kubanski doprinos bio je veoma važan – misiones i ostalo. Ali Kuba, nažalost, nije mogla da ponudi lekcije iz demokratije. Kako su sankcije jačale, Karakas je napuštao čavističke reforme i od 2019. se okrenuo dolarizaciji i štednji. U spoljnoj politici, međutim, nisu išli tim putem. Zbog američkih sankcija, znatno je smanjen izvoz nafte na Kubu, ali odnosi sa Havanom nisu prekinuti. Venecuela je sve vreme iskazivala čvrst, nepokolebljiv stav o Gazi i Bliskom istoku, što je očigledno nerviralo SAD. Vašington je jasno stavio do znanja da želi Rubio-Tramp vladu u Venecueli, vladu koja je 100% njihova.

***

Na zvaničnom nivou, međunarodna reakcija bila je očekivano prigušena. Naravno, Kina, Rusija i mnoge druge zemlje osudile su američki vojni napad i otmicu i zahtevale da Maduro i Flores budu odmah pušteni. Posle izvesnog oklevanja, Evropa je dala podršku svom zaštitniku, mada nešto manje ubedljivu od one koju su iskazali izraelskom genocidu u Gazi. Makron je u početku pozvao građane Venecuele da se „raduju“ Madurovoj otmici. Onda je rekao da Francuska „ne podržava niti odobrava“ američke metode, a zatim je – što je za njega karakteristično – izjavio da jedva čeka mirnu tranziciju u Venecueli, predvođenu Edmundom Gonzalesom Urutijom. Merc je ocenio da je legalnost ovog kidnapovanja „složeno“ pitanje. Starmer je takođe izvrdavao izjašnjavanje i promrmljao nešto o „podršci međunarodnom pravu“, ali je izbegao da kritikuje Trampa.

Građani Evrope su navikli na dvostruke standarde. Na jednoj strani je Rusija, protiv koje Evropa priprema dvadeseti paket sankcija, a na drugoj Izrael koji zadržava status povlašćene nacije. A sad postoji i treći standard – napad na Venecuelu. U poređenju s tim, stav New York Timesa je direktniji: ta operacija je označena kao primer „savremenog imperijalizma“, koji je proizvod „opasne i nelegitimne ideje o mestu Amerike u svetu“. NYT citira republikanske zakonodavce koji su u Kongresu govorili protiv Trampovog kursa – senatore Renda Pola i Lizu Murkovski i poslanike Tomasa Masija i Dona Bejkona.

Možda će biti daljih mobilizacija u Sjedinjenim Državama. Novi gradonačelnik Njujorka, Zoran Mamdani, osudio je jednostrani napad na suverenu naciju kao ratni čin i već se protestovalo u osam američkih gradova. Solidarnost sa bolivarovskom republikom je ključna stvar. Nije reč samo o budućnosti Venecuele, već i Kubanske revolucije – prve, a nažalost čini se i poslednje socijalističke revolucije u Amerikama.

Kubu su napadale i opsedale Sjedinjene Države: propala invazija u Zalivu svinja, stalne sankcije, stalni napadi, stalne laži. Bez venecuelanske nafte, besplatne otkad su bolivaristi na vlasti, ima razloga da se strahuje za budućnost Kube. Ako Sjedinjene Države uspeju da „pospreme“ Venecuelu, Kuba bi mogla biti sledeća na redu.

Može se, međutim, pokazati da je to teže nego što izgleda. Protesti u Karakasu trebalo bi da posluže kao upozorenje Trampovoj administraciji. Tokom nekoliko prethodnih dana Rodrigez je prelazila sa militantnih govora i osude onog što se dogodilo na umirivanje Amerikanaca. Tramp kaže: „Ne zanima nas šta ona govori, zanima nas samo šta radi.“ On je u pravu. Od nje neće mnogo šta zavisiti jer je ona samo isturena figura. Apsolutno ključna je venecuelanska vojska.

Trampova administracija bi se mogla naći u dilemi: bolivaristi još uvek kontrolišu venecuelansku vojsku i paravojne snage, sudove, naftnu industriju i državnu birokratiju na svakom nivou. Emocije su uzburkane, kako je pokazala poruka Madurovog sina izgovorena u venecuelanskoj nacionalnoj skupštini. Vlada Delsi Rodrigez, kao što znamo, stupila je u pregovore sa Sjedinjenim Državama. Ali s obzirom na opšte neprijateljsko raspoloženje prema američkom napadu, ako Tramp i Rubio suviše povećaju pritisak, vlada će možda biti prisiljena da pruži otpor. Ako Rodrigez i kompanija odbiju da igraju po diktatu, Tramp bi mogao slegnuti ramenima, ali Rubio i njegov tim ne bi. U toj fazi, logika odnosa prema Karakasu kao prema marionetskoj vladi mogla bi pući, a zamenila bi je ova: „Okej, oni su izdajnici, hajde da ih ščepamo“ – i vojska bi konačno bila upućena na teren. Ubrzo bi usledio haos i u Trampovom taboru bi postalo vrlo napeto, jer jedina stvar koju je on uporno obećavao jeste da to neće raditi.

U govoru iz 2005. Čavez je rekao: „Fidel mi je jednom kazao: ʼČaveze, ako se to dogodi tebi ili meni, ako nas napadnu, nikad se nećemo skrivati u rupi kao Sadam. Moraš umreti boreći se u prvim redovima.ʼ Upravo to bih uradio – ako moram da ginem, poginuću na prvoj liniji fronta, s dostojanstvom Venecuelanca koji voli svoju zemlju.“ Još ništa nije izvesno. (Tariq Ali, NLR Sidecar, za Peščanik prevela Slavica Miletić) 

Hitlerova pratnja, Viasat History

Hitler je uvijek tema. On je kao središnja figura njemačke, a možda i svjetske povijesti nadmašio Goethea, Kanta, Hegela i druge veličine. Ali ni njegovi suradnici – predstavljeni u ovoj šestodijelnoj seriji, koju smo pogledali u jednom danu! – nisu nezanimljivi. Doznali smo da je Goebbels napisao roman “Michael”, ne pretjerano uspješan, no da je varao suprugu Magdu s češkom glumicom (i vojskom sličnih) zbog čega se Magda žalila Hitleru, pa je ovaj smanjio šaranje. (Eh, da, i Magda je varala Josepha.)

Čuli smo i slavnu rečenicu iz berlinskog govora održanog u hotelu Kaiserhof: “Želimo njemačku kulturu, želimo njemačko kazalište, želimo njemačku operu, želimo njemački film. Ne želimo više nikakve židovske utjecaje u našem kulturnom životu”, koja je savršeno koincidirala s programom DP-a, čije su se ključne stavke odnosile na kroatizaciju svega postojećeg. Goebbels je naglasio da umjetnost ne smije biti “slobodna” u liberalnom smislu, već mora služiti narodu i državi. Kazao je da njemačka umjetnost mora biti “junačka, čelično romantična, objektivna i bez sentimenta”. Doznali smo i da je Magdin sin iz prvog braka, Harald Quandt, preživio rat, pa spasio legendarnu tvornicu BMW, postavši njen većinski vlasnik. Obitelj Quandt danas je među najbogatijima u Njemačkoj.

Doznali smo da je Albert Speer u zatvoru Spandau pisao svoje memoare na WC papiru (kao markiz De Sade “120 dana Sodome” ili Milovan Đilas “Novu klasu”), te kako ih je nakrcao zgoljnim lažima, a onda skupo prodao kao bestseler. Auschwitz? Nikad čuo! U Njemačkoj je, btw, 1930-ih živjelo 525 tisuća Židova – manje nego Srba u Hrvatskoj 1991., s tim da je Njemačka imala 67 milijuna stanovnika, a Hrvatska 4,5 milijuna. Od tih pola milijuna Židova, oko 100 tisuća je služilo njemačku vojsku u Prvom svjetskom ratu, bili su odlični Nijemci, no Hitler ih je iskoristio za tvrdnje o “judeoboljševizmu”.

A kako je do “judeoboljševizma” došlo? Pa Nijemci su, u aranžmanu jednog baltičkog Židova, Parvusa, spakirali Lenjina (koji je u Švicarskoj iz novina saznao da je u Rusiji izbila revolucija), pa ga poslali da Rusima zabije nož u leđa. Ovaj je uspješno dovršio revoluciju, koja se četvrt stoljeća kasnije dokotrljala do Berlina… Koji je bio ratni cilj Njemačke u Velikom ratu, na istoku? Cilj je bilo stvaranje polunezavisnih država na području današnje Poljske, Ukrajine, Bjelorusije te baltičkih zemalja (Litva, Latvija, Estonija). Ukrajina je bila ključna kao “žitnica Europe” da bi se osigurala hrana za Njemačku i izbjegle buduće blokade…

U seriji smo doznali i da je Martin Bormann, Hitlerov šef kabineta, imao nekoliko žena “u rotaciji” – kad bi jednu oplodio, vraćao bi se drugoj koja je tek rodila, pa Jovo nanovo – da bi bilo više Nijemaca. Doznali smo da je Hermann Göring prvi donio zakone o zaštiti životinja u Njemačkoj, ali je Židovima, nakon Kristalne noći u kojoj su im uništeni dućani, knjižare i slično, naredio da plate štetu! Nacisti su bili zvijeri. Nema tu izuzetaka: ni najuljudniji među njima, poput arhitekta Speera, violinista Heydricha ili ratnog heroja i ljubitelja umjetnina Göringa, nisu bili izuzetak.

Treba gledati ovu seriju da se vidi kako se zlo uspinjalo i biti oprezan s kvalifikacijama: ako sadašnje stanje opisujemo terminima poput “nacizam”, što će nam preostati ako stvari do sutra eskaliraju? (Boris Rašeta, Novosti)